Laguna - Bukmarker - Branko Rosić: Ovde sve stoji osim našeg vremena - Knjige o kojima se priča
VestiIntervjuiPromocijeAkcijeKnjiževni klubPrikazi#knjigoljupci#TriRajkeVideoKolumneNagradeKalendar

Branko Rosić: Ovde sve stoji osim našeg vremena

„Želeo sam da se oseti užas kolegijuma, srpskog kapitalizma, ali da ne bude depresivno nego pitko“, kaže Branko Rosić, pisac i novinar, za svoj novi roman „Za sutra najavljuju konačno razvedravanje“ u izdanju Lagune koji se brzo čita i u kome se govori o svemu onome što se tiče ovog vremena.



Nije ga, kaže, „vozilo da se vraća u osamdesete“, iako su mu to preporučivali. Tako ga, dodaje, često i predstavljaju – kao aktivnog svedoka ovog vremena, između ostalog i kao člana bendova Urbana gerila i Berlinerstrase.

Kako se oseća novinar u literaturi?

Osećam se super. S prvom knjigom je bilo pitanja tipa jesu li to kolumne, niko nije mogao da veruje da pišem roman. Postoji podozrenje prema novinarima koji se odmetnu u literaturu. Smatra se da ne znaju da pišu knjige. Novinarski jezik je drugačiji od jezika romana i kad sam pisao svoj prvenac, opominjali su me urednici kao „ovo ti ide u žurnalistiku“, „e, ovo ti je kolumna“. Urednici obično imaju primedbe na novinarski jezik.

Za koga si pisao knjigu, kome je namenjena?

Uvek sam protiv toga kad neko kaže pisao sam za sebe. Ovo jeste generacijski roman, ali nije namenjen samo mojoj, „x“ ili „y“, generaciji, nije ni za papirnate maramice pa da ridamo za prošlim vremenima. Uvek se bavim sadašnjim vremenom. Tako je bilo i kad sam bio muzičar.

Kažeš da si u romanu želeo da dočaraš užas kolegijuma i srpskog kapitalizma, da li si se onda pišući oslobodio nekih muka? Šta se ne može u novinarstvu, a može u romanu?

Jeste, oslobodio sam se nekih muka, ali ovi moji junaci, od kojih je jedan novinar, nisam mu ja baš dozvolio da bude mnogo drčan. Možda sebi zameram da sam ušao u godine kada mi je postalo luksuz da trošim vreme, da budem nezaposlen. U novinarstvu ne smeš da budeš ostrašćen, to je kolektivan sport. Ne možete da opalite nekog pa da izgubite oglas i nemate za platu. Ne treba mistifikovati, novine žive od oglašivača. Na neki način smo svi kupljeni. Bulažnjenje je da je novinarstvo nezavisno, bilo da je reč o tabloidu ili o nekom slobodoumnom listu. Nismo slobodni do kraja jer živimo od oglasa i o tome sam želeo otvoreno da progovorim u ovom romanu. Živimo u vremenu oglašivača, političkih stranaka, spinovanja, a nisam primetio da se neki roman ovde bavi time.

Glavni junaci su rođena braća Braunovići, jedan je novinar u Beogradu, kao ti, drugi ex YU rokenrol zvezda koji živi u Londonu. Ti si bio basista, obožavaš London, čak te je i kraljica Elizabeta II odlikovala za promociju britanske kulture. Koliko ima autobiografskog u knjizi?

Jedan poznanik mi je rekao „ti si oba brata“. Jeste, ali nisam baš skroz. Tu ima i ubistva, a ti sa mnom pričaš na slobodi, nisi mi došla u posetu.

Koju emociju si onda želeo da podeliš sa čitaocima svojim novim romanom?

Ljutnju zbog svega ovoga što nam se dešava, ljutnju na našu glupost, na to što posle trideset godina tražimo isto, što se ne bavimo, recimo, sindikalnim pravima. Bilo mi je takođe jako važno da se u romanu bavim migracijom. Evo, ja sam sad poslao poruku drugarici da dođe na promociju knjige, a ona mi odgovara da već pola godine živi na Novom Zelandu i da počnem da razmišljam o tome da promocije organizujem po dijaspori pošto svi odoše… To sad deluje kao floskula, ali ljudi stvarno idu. Te stvari ostaju iste – zahtevi i odlasci. Migracije su trajni fenomen ove zemlje.

Junaci u tvom romanu su različitih karaktera, generacija i profesija, ali čini se da im je zajedničko to što im je koeficijent nesnađenosti u životu veoma visok.

Jedan od junaka je migrant, ali i jedan od braće Braunović, ex rokenrol zvezda, koji ne želi da se iz Londona vrati u svoju novu zemlju. On je duplikat stranac jer se tako oseća i u Londonu, ali i u zemlji u kojoj je rođen. Ja mnogo takvih ljudi srećem koji dođu ovde i ne mogu da podnesu – kažu: „jebote, kakav je ovo autobus?“, a nisu srećni ni u inostranstvu. Kao duplikat stranac se oseća i drugi brat, uspešni voditelj, pa čak i njegova devojka koja je istoričarka umetnosti i pripadnica nešto mlađe generacije. I ona je nesnađena jer mora da radi neku levu emisiju na TV-u. Svi likovi su u nekoj potrazi za samim sobom. Izgleda da sam se bavio strancima u životu…

Izjavio si da Srbi, pre nego uzmu roman u šake, pitaju da li ima hepiend. Hajde da ne spojlujemo roman, a da ipak nešto kažeš.

Moram marketinški da nastupim, ali zaista mi se niko nije žalio na to da ga roman čini depresivnim, nego na to što mora da ga čita iz keca, odmah, za dan i po. Ako i ima depresije, ona se lako guta jer je knjiga nabijena radnjom. Bez da filozofiram, roman ima nekoliko nivoa. Unutar njega su ljubavna priča, ali i ljubavna prevara, ubistvo, otkaz, sve što bi ga učinilo dinamičnim.

Priča o slavi je nit koja prožima ceo roman. Kakav je tvoj odnos prema slavi budući da si poznat novinar, eksmuzičar, uz to pišeš i knjige? Da li misliš da se pojam slave danas promenio?

Mi novinari smo svake nedelje na TV-u, prelistavamo, gostujemo, još kad objaviš knjige, onda ideš i zbog toga… Mesečno sam tri-četiri puta na televiziji i primetim u prevozu ili na ulici da me prepoznaju, ali se više ne palim na slavu. To ne ide u knjižare, a meni je stalo da mi se proda knjiga. Postao sam hladan, profitabilan, grozan lik. Naravno da se pojam slave promenio, kasirka u Centropromu nije mogla da bude Stanislava Pešić iz „Pozorišta u kući“, niti je pekarka mogla da bude Svetlana Bojković iz „Boljeg života“. Ostvarilo se Uelbekovo prokletstvo da živimo u vremenu ultimativne slave. Nikad više budala kao slavnih po glavi stanovnika. Mislim da priželjkujemo vreme kada će svako biti anoniman na pet minuta, dakle, u kontri od Vorhola.

Imajući u vidu da ti je važno da se baviš sadašnjošću, kako gledaš na aktuelne proteste?

Meni je to deprimirajuće. Negde posle Nove godine su bili protesti u Beogradu, a ja sam otišao za vikend na odmor u Budimpeštu. Sedeo sam u kafiću i gledao na ulicu gde su kilometrima prolazili demonstranti zbog promene zakona o radu. U tom periodu sam čitao i izveštaje iz Francuske ne samo o „žutim prslucima“, nego o protestima pre njih koji su se isto ticali zakona o radu. Uporedio sam ih sa beogradskim protestima, sa našim zahtevima za slobodu medija i pomislio: „Pa, čoveče, ovde se ništa ne menja“. Dočekao sam Miloševića sa dvadeset i nešto kada je rešavao pitanje Kosova, sad sam prebacio pedesetu – i dalje je tu pitanje Kosova. Kada sam 9. marta bio nakvašen i imao dvadeset i nešto, tražio sam slobodu medija, sad opet isto. Naravno da podržavam proteste samo mi je depresivno da nam se zahtevi ne menjaju 30 godina. Ovde sve stoji osim našeg vremena.

I stalno smo u tranziciji. Kako vidiš njene posebnosti ovde?

Ovo je jedna od najgorih tranzicija gde se prodaje ljudska koža u tom smislu da se investitori prizivaju jeftinom radnom snagom. A čime bismo mogli da ih prizovemo do ljudskim mesom? U ponudi imamo muško i žensko meso. Mi ovde nudimo goli život i to je naša tuga.

Verovatno si se pitao šta bi bilo da si odlučio da živiš u Londonu. Mnogo ljudi odavde je tokom devedesetih odlučilo da ode upravo tamo. Da li bi uporedio migracije devedesetih sa ovim danas?

Sad imamo čistu situaciju u tom smislu da oni koji sada kreću napolje znaju da idu da menjaju pelene starima u Oslu ili ne znam gde da bi zaradili evre, kao i oni što se prekvalifikuju za vozače kamiona jer Slovenci i Nemci traže kamiondžije. Oni isto imaju čiste računice, kao što ih imaju i ajtijevci koji pale u Kanadu i za Novi Zeland, ali moja generacija nije maštala da ode iz ove zemlje. U tom naglom talasu migracija devedesetih moja generacija je odlazila bez ikakvih kvalifikacija, uglavnom sa fakultetima koji napolju nisu potrebni. Znam mnogo ljudi u Londonu koji tamo rade kao domari sa diplomama fakulteta društvenih nauka i koji te poslove ovde nikad ne bi radili. To je bila mučna migracija jer su oni u te zapadne zemlje išli kao turisti pa su mislili da će i njihova adaptacija tamo brzo teći, a onda su postali građani sedmog reda.

Poznat si kao fan britanske kulture. Da li si od onih koji kad odu u London traže Beograd i obratno?

Ne, ja uvek odem tamo da ne nađem ništa odavde. Tamo sam tražio nešto drugačije. I sad dobijem tahikardiju kad se avion obrušava nad Hitrou i ugledam one crvene lampice… To su dabldekeri…

Na kraju, pošto si radio mnogo intervjua dosad, između ostalog si imao privilegiju da Morisej od svih novinarskih pitanja izabere jedino tvoja – koji sagovornik je na tebe ostavio poseban utisak?

Meni Goran Bregović razvaljuje i sad će mnogi da se sablazne, kao „kako je ovaj bio panker“, ali on može da priča o depresiji u JNA tako što opisuje kako miriše kožne fotelje i mahagoni u svom jaguaru parkiranom ispred kasarne.
 
Autor: Aleksandra Ćuk
Izvor: Danas


Podelite na društvenim mrežama:

Povezani naslovi
radno vreme delfi knjižara za vreme praznika 11 novembra 2024  laguna knjige Radno vreme Delfi knjižara za vreme praznika 11. novembra 2024.
08.11.2024.
Tokom državnog praznika – Dan primirja u Prvom svetskom ratu – Delfi knjižare rade po neizmenjenom radnom vremenu. Kada je reč o onlajn porudžbinama – kurirska služba u ponedeljak 11. novembra neće...
više
dragan velikić navika guši svaku pobunu laguna knjige Dragan Velikić: Navika guši svaku pobunu
08.11.2024.
„Pisac obično od fikcije stvara stvarnost. U ovom slučaju pisac od stvarnosti stvara fikciju“, rekao je na promociji nove knjige dvostrukog dobitnika Ninove nagrade Dragana Velikića istoričar ume...
više
ana atanasković trudim se da pamtim ono što je plemenito laguna knjige Ana Atanasković: Trudim se da pamtim ono što je plemenito
08.11.2024.
Ana Atanasković, spisateljica iza koje stoje romani koji se čitaju u dahu, ponosna Kruševljanka koja je zaljubljena u Beograd i u istoriju svog naroda, otkriva tajne svog najnovijeg romana „Zmajeva že...
više
uzbudljiv psihološki triler sve što nikad nismo izgovorili sloun harlou u prodaji od 12 novembra laguna knjige Uzbudljiv psihološki triler: „Sve što nikad nismo izgovorili“ Sloun Harlou u prodaji od 12. novembra
08.11.2024.
Triler koji će vas držati u neizvesnosti sve do poslednje stranice, „Sve što nikad nismo izgovorili“ Sloun Harlou, mračna je ljubavna priča s mnoštvom obrta i napetosti. Iako su prošli meseci ...
više

Naš sajt koristi kolačiće koji služe da poboljšaju vaše korisničko iskustvo, analiziraju posete sajtu na sajtu i prikazuju adekvatne reklame odabranoj publici. Posetom ovog sajta, vi se slažete sa korišćenjem kolačiča u skladu sa našom Politikom korišćenja kolačiča.