Bret Iston Elis: Pisanje je čisto emocionalni proces

Slavni pisac Bret Iston Elis u ekskluzivnom razgovoru za Bukmarker otkriva kako je roman „Krhotine“, kojim je posle 13 godina obradovao svoju čitalačku publiku, zapravo nastao iz podkasta, zbog čega ga nije posvetio nikome i zašto su osamdesete za njega najbolje godine.

Od nedavno je ovdašnja knjižarska ponuda bogatija za opsežan roman „Krhotine“ iz pera, odnosno, tastature glasovitog američkog pripovedača Breta Istona Elisa, kod nas najprepoznatljivijeg po romanima/bestselerima mu „Manje od nule“, „Pravila privlačnosti“, „Američki psiho“, „Glamurama“... „Krhotine“ se čine kao specifičan slučaj, jer u sebi skladno spajaju dve dosad zasebne struje stvaralaštva ovog autora – „Manje od nule“, s jedne, i „Američkog psiha“, s druge strane. A svemu je prethodila serija podkasta. Znatno više o romanu „Krhotine“ i svom umetničkom stvaralaštu uopšte u ekskluzivnom razgovoru za Bukmarker koji sledi.

Da li biste mogli da nam predstavite evoluciju višeslojnog romana „Krhotine“?

Ideja mi se javila još dok sam bio maturant u srednjoj školi. Kanio sam da napišem prvo „Krhotine“, a ne „Manje od nule“, ali sam se onda ipak vratio na „Manje od nule“. Jer tada nisam mogao da shvatim „Krhotine“, nisam mogao da pojmim da u tom trenutku naprosto nisam imao dovoljno talenta i umeća za tu priču. Nisam bio opsednut tom idejom, a u slučaju romana „Manje od nule“ bilo je podosta grozničave opsesije. Tako da sam tokom proteklih četrdeset godina razmišljao o „Krhotinama“ svakih pet, deset godina, mislio sam da treba da se vratim na to i pokušam ponovo da shvatim sve što tu treba shvatiti... I tako sam tokom pandemije, tokom izolacije, mnogo razmišljao o prošlosti, o Los Anđelesu 80-ih, o svom bekstvu iz Los Anđelesa, o stvarima koje su mi se dešavale dok sam tamo bio tinejdžer... I počeo sam da bivam veoma nostalgičan, da razmišljam o svojim prijateljima, o nekoliko momaka sa kojima sam bio u vezi, o svojoj devojci u to vreme. Prosto me je obuzeo ogroman talas čežnje, a onda je nostalgija počela da me podstiče da napokon počnem da pišem taj roman. A ključ je bio u tome što to više nije bila knjiga koju pripoveda sedamnaestogodišnji momak, sada je to bio muškarac od 57 godina, koji se osvrće na samoga sebe u verziji sedamnaestogodišnjaka. I to je već onda samo otvorilo ta vrata i jednostavno je učinilo da glas pripovedača deluje kao da se ne muči, kao da ne ulaže preteran napor da tu priču ispripoveda. Uvek sam pokušavao da pišem u sadašnjem vremenu sa stanovišta Bretovog lika, i to mi se nikad nije činilo ispravnim. Dakle, ova knjiga je nastala upravo sama 2020–2021, ali nisam imao želju da je objavim, pa sam to uradio kroz podkast. Posle svakog poglavlja snimao bih podkast i tako smo serijalizovali taj roman. I bilo je odlično, imalo je veliki odziv i nisam imao interes da to i objavim u vidu knjige. A onda je moja agentkinja saznala za podkast, i vrisnula je na mene: „Daješ to tek tako, za džabe, šta to radiš? Tvoj izdavač ima pravo da prvi pogleda ili da prvi odbije“, i onda je to objavljeno.

Kako izlazite na kraj sa brojnim iskušenjima rada na nečem novom, sa gomilanjem ideja, da li slobodno pretrčite preko njih, ili ih zapisujete?

Ne, to je pitanje emocija, to je čisto emocionalni proces. Nije to u početku intelektualni proces, ne sedim i mislim: Dobro, to su ideje, želim da te ideje istaknem... To je osećaj, a poriv je ono što te pokreće da napišeš knjigu. To je emocionalni proces u 80 posto vremena i tada dolazi tehničar i izglađuje ga na način na koji želite. Ali taj tehničar je već tu većinu vremena tokom tog emocionalnog procesa. To je čist osećaj povezan sa nekim tehničkim finesama. I ne, ja nemam knjige koje leže unaokolo i nisu završene. Sve što sam napisao je i objavljeno. Voleo bih da imam više knjiga, voleo bih da imam više ideja za knjige, ali tako mi je kako mi je.

Koliko je bilo zahtevno u ovom trenutku Vaših veština pisanja i Vaših navika pisanja stvoriti tako impresivnu ravnotežu u „Krhotinama“, priči o sazrevanju, s jedne, i o serijskom ubici, s druge strane?

Uvek sam o tome razmišljao kao o priči o sazrevanju, o dečaku sličnom sebi, koji je postao punoletan u Los Anđelesu tokom 1981. Bio sam svestan ovog aspekta serijskog ubice, ali nisam pisao triler, knjigu o seriji ubica, i mislim da je izvesno razočaranje pojedinih čitalaca to što su očekivali da će to biti misterija ubistva. I bio sam ljut na neke od mojih izdavača što su stavili preteću, zastrašujuću naslovnicu, koja sugeriše nešto što ova knjiga sigurno nije. Pisao sam knjigu o tinejdžerima koji odrastaju, gube nevinost, a u stvarnosti nas je okruživao serijski ubica i bilo ih je mnogo. Ta je osnova naprosto uzeta iz stvarnosti, smatrao sam da će, ako budem pisao o tim vremenima, i taj deo priče biti deo toga. I to je onda čini knjigom u kojoj se priče o tinejdžerskim opsesijama i serijskom ubici sudaraju i razdvajaju. I, eto, neki ljudi vole dvosmislenost, dok su drugi frustrirani nedostatkom zaokruženja i konačnih odgovora. A ja sam uvek mislio da je ovo knjiga o mladiću koji postaje pisac, a tokom tog procesa je moguće da on postane i veoma nepouzdan pripovedač.



Da li ste ikada imali osećaj da su „Krhotine“ spoj „Manje od nule“ i „Pravila privlačnosti“, s jedne strane, i „Američkog psiha“, s druge? Ili je to ipak previše pojednostavljen način za sagledavanje tog Vašeg dela?

Mislim da su svi oni u istoj prostoriji. Mislim da su svi monstrumi u istoj prostoriji, svi zauzimaju isto mesto, svi oni su u vezi sa mojom opsesijom, sve su ono što osećam u datom trenutku. Ljudi me pitaju: Zašto ne napišeš memoare?, a ja im kažem: Napisao sam već osam tomova toga. „Manje od nule“ je prvi tom. Svaka knjiga je odraz onoga gde se nalazim u tom trenutku. Svaka je fotografija mentalnog mesta na kome sam bio u to vreme. I da se vratim na vaše pitanje – u pravu ste, to je kombinacija svega što sam ranije napisao, svojevrsno sumiranje. Ali ja ne gledam na knjigu na taj način. Jednostavno se desi da je knjiga proistekla iz mojih opsesija, i sve stvari koje su me tada zanimale spajaju se, pokrećući okosnicu svake nove knjige. I, da, mislim da je „Američki psiho“ mnogo autobiografskiji od bilo kog drugog mog rada – vezao sam se za Patrika Bejtmena i on je bio jedan aspekt mene u smislu gađenja prema društvu, jer sam kao mladić i sam imao isti problem sa društvom. Ne znam šta sam tada mislio, imao sam te fensi ideje da se preselim u Njujork, imao sam te staromodne predstave o izdavaštvu, o književnom svetu. I kada sam stigao u Njujork, bilo je veoma veselo, veoma korporativno, korporacije su kupovale izdavačke kuće i izdavačke kuće su postajale sve strože u pogledu toga šta objavljuju. I moja frustracija je bila to što sam napisao nešto što su moj izdavač i urednik tražili da ja pišem, a izdavačka kuća se kolebala da to objavi zbog korporativne politike. Shvatam temu, ali svaka knjiga je autobiografska i ne mogu da je napišem drugačije.

Moramo još malo da pričamo o osamdesetim godinama, one su i dalje veoma inspirativne i uticajne za Vaše pisanje, pa možete li da nam objasnite šta, sa Vaše tačke gledišta, čini osamdesete tako izuzetnom erom, koja utiče na pop kulturu čak i danas?

Ne znam, devedesete su bile zabavnije, stvari su se malo opustile, i bila je mnogo zabavnija smrt od one osamdesetih. Osamdesete su bile Reganova era, taj mračni optimizam rođen u SAD, i SIDA, a onda sam izašao sa koledža, što mi je pričinilo zadovoljstvo. Ne znam za nostagiju, ja sam stasao u osamdesetim, to je bio uzbudljiv proces, muzika, moda, filmovi, utisnuli su se u mene. To je bio početak moje svesti. I oduvek me je privlačilo da pišem o tom vremenu. Ali šta je tu toliko privlačno za publiku da ona želi da čita još o tome? Možda je to bila poslednja nevina era? Da li je postojala stvarna nevinost koju smo izgubili pre nego što nas je progutao ovaj digitalni svet? Da li je to romantizacija analognog sveta? Sada kada se davimo u digitalnim morima, da li ljudi to vide kao normalnije vreme sa boljom muzikom, boljim filmovima, boljom modom?

Da li biste onda mogli da objasnite posvetu Nikome na samom početku „Krhotina“?

Oduvek sam želeo da napišem tu posvetu. Kao pisac, uvek pišem sebi, nema nikoga u sobi. Ne pišem za svog urednika, ne pišem za svog izdavača, ne pišem za svog dečka. Pišem knjigu zato što želim da pišem knjigu. Kad je predam, to je konačan nacrt, nije ni za koga, nego samo za mene. To je privatno zadovoljstvo pisanja, dok pišem, ni sa kim to ne delim. Posvetu Nikome želeo sam da upotrebim u „Manje od nule“, tražio sam da je upotrebim i u nekoliko drugih prilika još u danima kada sam razmišljao da napišem „Krhotine“. I to je opomena čitaocu – OK, čitaoče, budi spreman, ovo nije za tebe i kakve god bile tvoje zamerke, šta god da misliš da nije u redu sa ovom knjigom, izvini, ovo je knjiga koju sam ja morao da napišem. A to je takođe svojevrsno upozorenje, kada vidite tu posvetu, možda ćete (kao čitalac) reći: Oh, možda to onda nije za mene.

S obzirom na iskustvo koje ste imali sa „Krhotinama“, da li su podkasti najpogodniji narativni oblik za danas?

Ja za to ne znam. Smešno je, večerao sam nedavno sa nekim ljudima koje nikada ranije nisam sreo, a svi smo bili muškarci, u našim 30-im, 50-im, 60-im, i shvatili smo da svi imamo podkaste, i to prilično popularne, i čak smo zaradili i novac zahvaljujući njima. A pre deset godina nisam ni mislio da je takvo nešto uopšte moguće. O podkastima znam da su mi zabavni, da volim to da radim, uživam, ne iziskuje mi poseban napor – producent i ja snimamo moj podkast svakog četvrka. Ali ne znam da li su podkasti idealno mesto za istraživanje određenih stvari, ne znam da li je to pravo mesto za fikciju.

Da li barem povremeno imate osećaj da traćite dobar materijal na podkaste, jer bi taj materijal mogao da se upotrebi i drugačije – za prestižniju književnost u strožem i formalnijem smislu?

Da znate da ponekad imam. Skupio sam svoje podkaste, eseje i monologe u knjigu pod nazivom White.

Autor: Zoran Janković
Izvor: časopis Bukmarker, br. 48

Foto: Casey Nelson