Posle veoma uspešne promocije knjige „Kad je svet imao brkove“ u Beogradu, Ani Radmilović su se otvorila i mnoga druga vrata. Nedavno je gostovala u Budimpešti, a po povratku u Beograd je izjavila:
– Nosila sam „Brkove“ (bilo je to 28. marta tekuće godine) u Budimpeštu. Na poziv „Srpskog pozorišta u Mađarskoj“, u ulici čije ime teško izgovaram a ne umem ni da je napišem – ali za koju su mi rekli da je to „peštanski Brodvej“. Zgrada pozorišta, mada bi trebalo da pišem samo o promociji, veoma je lepa. Nenametljivo lepa. Nenametljivo stara. Sa svim onim hodnicima poput lavirinta iz kojeg se izlazi u dvorište između zgrada, pa je tu i jedan mali motel, i terase razne i nije to mesto od onih u kojima biste živeli, jer ima neke tuge u toj istočnoevropskoj starosti na koju se nalepila (i ona stara) ona komunistička oskudnost i ta se beda još uvek nije izvukla iz zidova. To je jedno od onih mesta koje vas podseti na davno prošli rat, na racije, na tišinu i šapat pogleda koji su zakovani u zemlju. Mađarska je zemlja Bele Hamvaša, borca za sećanje na lepotu u jednom surovom, siromašnom i koji je sve sveo na isto, sistemu. To je sistem koji je palio knjige, a Bela Hamvaš čovek – bibliotekar, kojem je izgorelo na stotine hiljada knjiga.
I sada, vraćam se na priču o promociji, tu žive razni Srbi. I oni sentandresjki Srbi što govore srpski mađarskog akcenta i slavonske ijekavice, i oni Srbi što su otišli devedesetih godina prošlog veka, oni čija deca ne znaju srpski jezik ali se upisuju na srpski folklor pa igraju uz srpske pesme.
I onda na pozov direktora pozorišta, jer ti Srbi imaju i svoje pozorište, Milana Rusa i organizatorke Katarine Bači – pođem ja u Mađarsku (koju sam devedesetih bila prilično namrzla kao zemlju u koju se prinudno odlazi kada se hoće na aerodrom ili već nešto...) i ponesem Kad je svet imao brkove. I ponesem radio dramu Baš Čelik koju je moj brkati otac adaptirao, režirao i u njoj narator bio – a po srpskoj priči, da čuju deca. I drugi ljudi iz mađarskosrpske publike.
Domaćini, koji su već bili pročitali „Brkove“ donesu, na moje iznenađenje, harmoniku. Pa direktor Milan Rus zasvira i svi zapevaju „Sa ovčara i kablara“, jer se pesma pominje u knjizi. A onda dođe jedna devojka i otpeva „Niz polje idu babo sejmeni“, koja se isto pominje u knjizi.
Sala puna. U foajeu se pušilo. Neka deca posedala pored scene i smejala se. Jedan doneo pljosku sa nekom rakijom iz Segedina i ja potegla gutljaj. Jedan mi doneo divno mađarsko vino, čuveno. I vratila se posle u Beograd, odmornija nego što sam otišla. Dan kasnije, otišla u Vladimirce. Odande se vratila još odmornija nego posle Budimpešte. I onda danas (3 aprila) idem u Jagodinu, poneću „Brkove“ i biću gost jednog pozorišta koje od ove godine počinje da dodeljuje nagradu „Zoran Radmilović“. Brkovi i ja. I sećanja nekih ljudi. I najveći komplimet koji može da se dobije – pisma ljudi koji sebe prepoznaju u „Brkovima“, pa se sećaju svojih majki, deda ili baka, očeva i drugih važnih ljudi.