Bronja Žakelj: Bila sam godinama „Bronja bez mame“

„Živimo u svetu koji kreira fabrikovana, potpuno ispolirana realnost društvenih medija. Živimo u svetu samozavaravanja koji neguje takozvani ʼidealizovani mit o srećiʼ. U takvom društvu za smrt, žalost, bolest, starost nema mesta pa se čovek i te kako oseća poražen i sam“, kaže za Nova.rs slovenačka autorka Bronja Žakelj.

Bronja stanuje u Vojkovoj, ulici u kojoj uvek sija sunce. Kuća joj miriše na zagorelo mleko i buhtle. Porodici Žakelj često dolaze gosti, a kad svi sednu za trpezarijski sto, baka Dada kaže da imaju zasedanje kućnog saveta. Ukućani i komšije kafenišu po ceo dan i ispijaju šljivovicu. Uvek se puši, a u 19.30 sati porodica se okuplja da gleda „Dnevnik“, no Bronja najviše voli da gleda druga Tita…

Ali, idila se uskoro pretvara u tragediju, prvo jednu, pa drugu, treću… Teško ih je sve pobrojati, a kamoli preživeti. I ne čudi stoga što je ova iskrena ispovest u romanu „Belo se pere na devedeset“ naišla na tako dobar prijem. A u pitanju je debitantski roman slovenačke autorke Bronje Žakelj koja je diplomirala novinarstvo, ali je karijeru, i to više nego uspešnu, napravila najpre u marketingu, pa u bankarstvu. No, s literarnim debijem koji je kod nas objavila Laguna, osvojila je, ne samo čitaoce, već i stručnu javnost dobivši prestižnu slovenačku književnu nagradu „Kresnik“. Ovih dana u Sloveniji počinje i snimanje istoimenog filma u kojem igra i Anica Dobra.

Iako nije retkost da se neko ko je diplomirao žurnalistiku otisne u svet literature, Bronja Žakelj u razgovoru za Nova.rs objašnjava zašto je i sama krenula tim putem:

„Novinarstvo sam upisala pošto sam oduvek, a pogotovo u gimnaziji, od svega najviše volela časove slovenačkog jezika. I bez obzira što sam kasnije, kad sam se srela sa pravim novinarstvom u praksi, videla da to nije baš za mene, jer svi su u redakcijama pušili, i pisali puno brže i bolje od mene ona prvobitna ljubav prema pisanju nikad nije bila zaboravljena. To nije imalo nikakve veze sa novinarstvom, nego se radilo o nekom dubokom porivu, o strasti, ispunjenju, ako hoćete, kad se misli i emocije sklope u prave reči, kad sve nestaje, kad si samo ti i reči koje se sklapaju u prave rečenice. To je osećaj koji je za mene jedan najboljih ekvivalenta onome što zovemo sreća i to je i razlog što sam počela da pišem knjigu.“

S obzirom da ste se bavili marketingom, a da već dugo radite u bankarstvu koliko je pisanje prvog romana bilo s jedne strane izazovno, a s druge predstavljalo kreativni odušak?

Izazovno je bilo svakako, jer nisam znala puno o različitim pristupima, o teoriji. Izazovno je bilo i jer su se našli i ljudi, koji su mislili da, bez znanja, nema teorije da napišem roman. Znala sam samo da hoću da pišem, jer meni je jednostavno nedostajalo pisanje. A kada sam počela, neke stvari dogodile su se sasvim prirodno – obraćanje majci ili služenje prezentom. Tu mi se minimalistički pristup pokazao kao najbolja mogućnost, koja neće ugušiti sadržaj i koja će s jedne strane uspeti da prikaže svu okrutnost nekih trenutaka, a s druge će strane omogućiti i ironiju i humor, a i izbeći patetiku. Osim asketsko oblikovanih rečenica, pokušala sam da gradim uverljivost priče i nekim drugim alatima, traženjem ritma, neobičnim redom reči u rečenici… I baš to traženje pristupa i alata, i osećaj kad se sve sklopi, ili barem misliš da se sklopi, i stane na svoje mesto, to je onda to – radost, koja dođe stvaranjem.

Koliko je u Sloveniji jednom novopečenom piscu teško da „progura“ rukopis u izdavačkim kućama i da li ste se, ispisujući ovih dvestotinak stranica, a potom i nakon objavljivanja romana za Beletrinu nadali tome da će „Belo se pere na devedeset“ postati hit, zavredeti odlične kritike i, na koncu, dobiti nagradu „Kresnik“?

Verovatno nigde nije lako sa prvim rukopisom naći izdavačke kuće, pa ni u Sloveniji. Ja sam, recimo, dva puta pokušavala u velikoj izdavačkoj kući, pa su me odbili. Srećom u isto vreme, kad su me odbili drugi put, Beletrina je odlučila da roman objavi. Kad je knjiga bila objavljena, činilo mi se da nije loša, ali mislila sam da je neće niko čitati jer se radi o autobiografskom romanu nekog koga niko ne zna, pogotovo što se bavi i temama kao što su rak, smrt, samoća, o kojima danas niko ne želi da priča. No, dogodilo se upravo suprotno. Ljudi su očito u mom romanu pronašli sebe, svoje tragove. Moja priča je i njihova priča, a to je za mene kao autorku nešto najlepše tim pre što je propraćena nagradom „Kresnik“ koja je potvrdila i književnu vrednost romana. Eto, moj pristup bez teorije i nije bio tako loš.

Koliko vam znači što se knjiga pojavila i pred čitaocima u Srbiji?

Znači mi to mnogo. Ne samo zbog svih prijatelja koji su u Srbiji čekali na prevod, nego i što pišem o vremenima, koja su deo naše kolektivne uspomene, iskustva. O vremenima kada smo svi još pripadali istoj državi, crtali za domaći iste grbove i zastave, lomili jezik u prvom osnovne izgovarajući Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija, barem sam ja imala problema sa „federativnom“, čekali Dan mladosti i bili ponosni na frizuru i kostim naše drage Jovanke i na kukuruz, za kojeg smo svi znali da je najbolji na svetu. Bila su to vremena u kojima nisi mogao puno da biraš… Bilo je razlika između republika, pa i između Srba i Slovenaca, ali ipak je tu bio zajednički duh i sentiment i mislim da je to zanimljivo i za srpske čitaoce.

„Belo se pere na devedeset“ u uvodu nazivate ispovednim romanom. Iako su autobiografska iskustva romansirana, koliko je, ipak, bilo teško kopati po sopstvenim sećanjima?

Nije za mene bilo teško kopati, jer pomalo po svojim sećanjima kopam svaki dan, pa sam stekla kondiciju. Živim za sada, uživam u trenucima, ali se moram osvrtati i unazad. Tamo negde iza su ostali ljudi za kojima se moram osvrnuti, tako da to oživljavanje mog života kroz roman nije bilo nimalo drugačije od života kojeg svakodnevno živim.

Zašto je čitav roman dirljiva ispovest majci Miti, „tako lepoj i tako mnogo vašoj“?

Taj stil obraćanja bio je prirodan, jer sam baš majci htela napisati kako se sećam vremena kad smo još svi bili skupa, i šta sve se desilo otkad nje nije bilo više. Do toga je verovatno došlo i zato što sam se i u svojim dnevničkim zapisima nakon mamine smrti uvek baš njoj obraćala, i pisala joj sve ono što nisam mogla da joj ispričam kada bi se sa posla vratila kući. To je bio jedini način kako bih mogla da ostanem u kontaktu s njom, kako je ne bih zaboravila, jer nakon njene smrti o majci u kući nismo više razgovarali. Nakon njene smrti usledila je tišina.

Kad se krene s iščitavanjem vašeg romana, posle bajkovitih prikaza porodice, svakodnevne rutine, života u Vojkovoj, svih onih knedli, šnicli, trešanja, letovanja u Rovinju, ili pak praznika, nikako se ne da naslutiti koje se sve tragedije kriju iza ćoška…

U životu nikad ne znaš šta te čeka iza prvog ćoška. Ideš ulicom, sunce je toplo, ližeš sladoled, mama ti kaže „srce moje malo“ i pomiluje ti kosu, a onda odjednom udari iza ugla tama. Ne očekuješ, ne slutiš ništa, trenutak je blistav i topao i lep… Ako sam takvu atmosferu uspela da postignem i u romanu, onda mi je mnogo drago, jer to je i bio jedan od mojih pristupa – da se pokaže taj lom, tektonski pomak, koji gubitak mame nosi sa sobom, jer kad nje više nema – drugačije je sve.

Oni malo stariji sa nostalgijom će čitati redove o ispijanju kafe u kuhinji, zavijanju savijače, gledanju „Dnevnika“, beskrajnoj radosti kad na poklon stignu čokolade iz Švajcarske, pevanju uglas… Vezuje li i vas seta za to neko srećno vreme, za doba bivše Jugoslavije?

Kako da ne, jer u Jugoslaviji je naša kuhinja bila topla i puna i u njoj smo svi još bili skupa. Baš zbog toga taj sam raspad doživela vrlo osobno, kao raspad nečeg mog. U Jugoslaviji moja je mama još bila živa i učila me kako se ta država voli, a svake nedelje bojala sam se da će moj tata da padne s krova, kad je okretao televizijske antene kako bismo mogli da pratimo fudbalske utakmice. A kad sam dobila „Lindt“ – pa to je bilo nešto tako divno da još sada osećam ukus čokolade koja se topila na mom jeziku. Ništa nije moglo da se meri s time, jer do tada vrhunac su mi bile šećerne tablice sa kukuruznim pahuljicama. Mislila sam da su tako dobre, jer nam je tako dobar bio i kukuruz.



„Kakva sreća što sam oprala kosu i obukla novu haljinu, za slučaj da sretnemo Tita“, pišete. Jeste li zaista bili toliko fascinirani Josipom Brozom?

Jesam, ma ko nije bio fasciniran tom figurom? Nisam znala nikog osim mog tate da ga ne voli. Kada je Tito umro, imala sam 10 godina. A nisam bila fascinirana samo Titom, nego i Jovankom, pogotovo kostimima i haljinama koje je nosila, a i njenom frizurom, mada me je malo zabrinulo kada su počeli da pričaju da ima tako visoku frizuru kako bi unutra mogla da stavi aparat za prisluškivanje. No, knjiga „Njihovi dani“ Iva Eterovića bila je jedna od najomiljenijih knjiga mog detinjstva. Tekst u njoj bio je vrlo jednostavan, skoro infantilan, font veliki kao u dečjim slikovnicama, a tek fotografije! To je naprosto bila divota. Jovanka ljubi Tita, Tito i Jovanka plivaju u prekrasnom bazenu, vučjak Tigar satima leži pred vratima kako bi dočekao Tita… A nemaju samo Tigra, nego čak i žute kanarince i belu pudlu, koji se zove Bill. Tito gaji sadnice breskvi, Jovanka kuva, divna je i kada pere suđe. A kakvu je spavaću haljinu imala – roze, kao i kozmetiku – sve je bilo u istim bojama. I ja sam htela da budem nekad takva Jovanka, kojoj je Tito za 8. mart poklonio ogrlicu od zuba jelena kojeg je pogodio u lovu. I ja sam htela takvu ogrlicu pa sam je i dobila – tata mi je napravio u Rovinju, ne od zuba jelena, nego zuba morskog ježa. Onog velikog. Crnog i malo ljubičastog.

Naizgled životno/porodičnu idilu prekida nesreća brata Roka, koji uspeva da se izvuče, no onda se dolazi do trenutka kad Miti „odrezuju tri četvrtine želuca“. „Neće je onda boleti“, pišete, ali bole svi opisi majčine bolesti, mučenja, toga da „morate biti jaka“, maminog zaveta da se „belo pere na devedeset“. Koliko je to bilo mučno izdržati?

Od svega najgora je bila tišina, koja je usledila nakon majčine smrti, kad sa mnom više niko nije želeo da razgovara o njoj. Tišina ne leči, ona je najgori mogući izbor koji duboko komplikuje proces žalovanja. Uhvati te za vrat, udara te odozdo, nanosi štetu. Tišina se širi u tebi kao praznina koju pokušavaš da popuniš na različite načine, iako osećaš i znaš da je ne možeš ispuniti. Ako ne ožališ gubitak, ureže se još dublje nego inače. Menja tvoj karakter, identitet. Godinama nakon smrti, nisam bila ništa drugo do „Bronja bez mame“. Pravilo tišine kod kuće brzo sam prihvatila, ali sam takođe brzo shvatila da o tome ne mogu da pričam ni u školi s drugaricama i drugovima. Ko će sa 15 godina pričati o mamama, a kamoli o mrtvim mamama? Najjači osećaj iz tog vremena jeste osećaj izolacije, ali pre svega srama. Jer kada imaš 15 godina, želiš da budeš kao drugi – da nosiš iste patike, istu frizuru, a da imaš i mamu. I zato nisam išla ni na maturski ples. Jer ne bih podnela dvoranu punu mama, među kojima ne bi bilo moje. A teško je bilo i što su mnogi mislili da mi nije stalo jer deca i adolescenti tuguju na drugačiji način nego odrasli. I ja sam tada tugovala, iako sam izlazila i imala prve momke. Često sam čula kako kažu da se smrt majke na meni srećom ne vidi i to je bolelo mnogo.

„Moja mama je zaspala“, govorite drugima. Pišete: „Niko ne zna da si mi malopre umrla, niko ne zna da sam malopre ostala bez tebe… Kad odeš, sve je drugačije… Kad odeš, ostanem sama“. Kako se oporaviti od smrti mame?

Smrt majke te iskorenjuje, jer najbližeg, onog bezuslovnog više nema, a to ostavlja tragove za ceo život. Oporaviš se, bol nestaje i izoštravaju se najoštrije ivice, jer vreme jeste stvarno najbolji lek, donosi utehu. A u suštini žalost nikada i ne prestaje. Gubi oštrinu, ali ljulja se u tebi kao što se ljulja more, dođe i ode kao plima i oseka. Ponekad skoro o njemu nema ni traga, a ponekad odjednom udari oštro. Bilo mi je, recimo, mnogo teško kad sam rodila prvo dete pa nije bilo tamo moje mame da joj pokažem Matiju, da ga vidi, pomiriše…

I samo što se čitalac oporavi, na tren, od teških redova, glavna junakinja dobija malignu bolest – Hočkina. Mučno je čitati sva ona tegobna iskustva s lekarskim prognozama, zračenjima, hemioterapijom… Otac Janez u jednom trenu kaže: „Lečenje više nema smisla, neće dočekati naredni Božić, rođendan“. Koliko je bilo teško preći put do toga da „budete ono što ste jedino želeli – zdravi, kao ostali“?

Bilo je teško proći kroz naporno lečenje, ali bolest je nešto drugo nego smrt. Smrt je konačna, gotovo je sve, ali kad se razboliš, ima rešenja, puteva, nade. Inače mislim da je jedna od najbitnijih stvari, kad se ozbiljno razboliš, u prihvatanju istine, onoga na šta nemaš nikakav uticaj. Kada govorim o prihvatanju, govorim o tome da bolest prihvatiš kao deo sebe, da se pomiriš s njom. I kada je prihvatiš, pripitomiš, manje je se bojiš, jer najviše se plašimo onoga što ne poznajemo, što nam je strano. I baš to prihvatanje donelo mi je mir, a odnelo veliki deo nemira i teskobe. Mir ti je potreban kako bi mogao jasnije da vidiš put napred, ka svetlosti, životu. Ali, tu, u stvari, i nema recepta, jer čovek reaguje instinktivno. Tu se pokaže tvoje jezgro i karakter. Ja, recimo, uvek mislim da ću se izvući – verovatno to imam od svog tate. Bio je svetski prvak u nadmudrivanju, pogotovo bivšeg sistema. Kad se uvelo par-nepar na registarskoj tablici bi od trojke nacrtao osmicu, pa smo se tako vozili svaki dan. I baš to je i u meni ostalo – može da se ide, da se vozi! Ne svaki drugi, nego svaki dan!

Ako je smrt majke od raka bilo nešto zbog čega je sve bilo drugačije, kako se onda pomiriti sa stravičnim gubitkom najpre mlađeg brata, pa na kraju voljene Dade? Uostalom, pišete: „Razumem sve, razumem dovoljno da opet poželim toliko jako da me zaboli, da si tu…“

Smrt mog brata je bio strašan udarac, jer sam za njega, nakon majčine smrti, brinula kao za svoje dete. Kad je pao u planinama, a bio je alpinista, imao je 19 godina – ja 23. Bilo je to nešto nezamislivo, što me je u potpunosti amputiralo, ali za razliku od žalovanja nakon smrti mame tada sam već znala da mogu žaliti na svoj način. Nije mi više bilo važno šta će drugi reći, pa sam dala sebi tako godinu dana i zaista se bol smanjila. I isto je bilo kasnije kad je otišla moja baka Dada. Tada sam takođe slušala samo sebe i bila uz nju do kraja, držala je u naručju do poslednjeg daha. Iako smrt nije bila laka, u meni je bilo mira i spokoja, i barem sam nju mogla držati za ruku kad je „kliznula“ preko ivice.

Osvetlili ste romanom, naveo je žiri nagrade „Kresnik“, svu realnost ljudskog stanja. Jesu li ljudi, zaista, bolno sami?

Mi smo društvena bića i svi najveći problemi sa kojima se suočava ljudska individualnost, kao što su prolaznost, gubitak i strah od smrti najbolje se rešavaju u zajednici, u polju kolektivnog. Ali, u društvu u kojem živimo danas, tog kolektivnog skoro više i nema. Nema više zajednica, onog međusobnog. Mi smo društvo, malo karikiram, pojedinaca, društvo u kojem se neguje individualizam i naglašava nezavisnost. Ne možemo zanemariti ni činjenicu da živimo u svetu kojeg kreira fabrikovana, potpuno ispolirana realnost društvenih medija i medija uopšte. Živimo u svetu samozavaravanja koji neguje takozvani „idealizovani mit o sreći“. Sreća je imperativ. U takvom društvu, sve što ne odgovara ovom obrascu treba sakriti, odbaciti, zanemariti. U takvom društvu za smrt, žalost, bolest, starost nema mesta pa se čovek i te kako oseća poražen i sam.

Nakon uspeha „Belo se pere na devedeset“ i početka snimanja filma po istom, ostajete li u bankarstvu ili je svet literature jednako primamljiv?

Ravnotežu ću i dalje tražiti na oba kraja. Puno volim i slova, a trebaju mi i brojke.

Autor: Jelena Koprivica
Izvor: Nova.rs