Peruanski nobelovac Mario Vargas Ljosa još jednom je uspeo da uhvati na pogrešnoj nozi svoje čitaoce: iako njegov novi roman, „Burna vremena“, nosi prilično nemaštovit naslov, a njegova opsesivna tema manihejskog odnosa između demokratije i diktature ostaje i dalje
spiritus movens Vargasove proze, već duboko zašao u devetu deceniju života, još jednom je pokazao zube i neočekivanu stvaralačku vitalnost.
„Burna vremena“ nesumnjivo su najbolje delo Vargasa Ljose od „
Jarčeve fešte“ s kojom čine jednu pripovedačku celinu. Ponovo ćemo čitati ovog omiljenog pisca u njegovom najboljem izdanju, višeslojno delo pisano besprekornom tehnikom koja vraća sećanje na najbolje stranice „
Razgovora u Katedrali“, na
suspens („Ko je ubio Palomina Molera?“), politički triler, roman ideja, ali i epohe koji ni u jednom trenutku ne gubi ritam niti iskričavost dijaloga – na skoro četiri stotine stranica.
Vargas Ljosa nikad nije bolovao od preterane političke korektnosti, i odavno je izvesno da neće umreti od skromnosti; navikao da bude u žiži polemika, da prima i uzvraća udarce kako desničarskih, tako levičarskih intelektualaca, zbog intelektualnog poštenja (a možda i podstaknut donekle samoljubljem) nije išao linijom manjeg otpora i rado je bio – što bi naš narod rekao – u svakoj čorbi mirođija. Njegov put od idealističkog pristalice komunističkih ideja (koji latinskoamerički umetnik nije tako počeo?) do ubeđenog liberala (i pomnog čitaoca Karla Popera i Isaije Berlina) često mu je donosio optužbe doktrinarnih mislilaca za ideološku nedoslednost, ali kao pisac Vargas je uvek bio spreman da govori i piše bez dlake na jeziku i prihvati rizik „plivanja uzvodno“. Jednostavno rečeno, intelektualac koji misli svojom glavom van ideoloških stega (u tom pogledu treba pročitati knjigu njegovih eseja „
Sablje i utopije“ koja takođe ovih dana izlazi u Beogradu), što se jasno ogleda u „Burnim vremenima“.
Za temu, bolje reći za okvir svog romana, Vargas Ljosa je uzeo događaje koji su prethodili i usledili posle vojnog udara u Gvatemali 1954 koji je izveo pukovnik Karlos Kastiljo Armas, a pripremila ga, finansirala i sprovela u delo vlada SAD, uz pomoć svoje Centralne obaveštajne agencije. Svrgnuta je demokratska vlada predsednika Hakoba Arbensa, nakon neviđene medijske kampanje da njegove demokratske reforme nisu ništa drugo već otvaranje vrata sovjetskom komunizmu u Latinskoj Americi. Istorijska ironija je što je Arbens pokušao da od Gvatemale napravi demokratsku, slobodnu zemlju, upravo po uzoru na SAD, što nije odgovaralo poslovnim i političkim interesima u to vreme svemoćne američke kompanije Junajtid Frut koja je orkestrirala veliku političku laž. Rušenje Arbensove vlade aktivno su pomogli srednjeamerički diktatori Anastasio Somosa, Rafael Leonidas Truhiljo, Fransoa Divalije (Papa Dok) i njima slični čelnici antikomunističke histerije.
Ovaj događaj nije bio samo poguban po Gvatemalu, nego – po mišljenju Vargasa Ljose i mnogih istoričara – po čitavu Latinsku Ameriku jer su, u jeku hladnog rata, trapavo zataškana američka okupacija te zemlje i potonja čistka svih pravih i navodnih levičara iz američkog „zadnjeg dvorišta“, samo ojačali mržnju prema severnoameričkom imperijalizmu i priklanjanje idealizovanom sovjetskom komunističkom modelu, kao i omasovljenju radikalnih levičarskih gerilskih pokreta širom kontinenta. Decenijama potom, Latinska Amerika je bila žrtva krvavih ultradesničarskih diktatura, kao reakcija na ne manje svirepe i demokratiji strane levičarske gerile; u početku umereni i prodemokratski nastrojeni Fidel Kastro izveo je iz Gvatemalskog primera zaključak da svoju revoluciju može sačuvati od američkog imperijalizma u bipolarnom svetu samo priklanjanjem SSSR-u. Tako se kontinent udaljio od prave demokratske opcije koja bi mu omogućila društveno-ekonomski napredak i modernizaciju i zadugo ostao pod čizmom autoritarnih, korumpiranih, ideološki radikalizovanih (desnih i levih) režima.
Bilo bi, međutim, pogrešno svesti „Burna vremena“ na politički triler o međunarodnim zaverama, političkom licemerju, propagandi i mračnim ekonomskim interesima; to jeste važna okvirna priča o kojoj, ruku na srce, malo znamo srazmerno njenim dalekosežnim posledicama. Vešto pretvarajući istorijske ličnosti u književne likove, Vargas Ljosa je napisao istovremeno veliki roman o hladnom ratu, o snazi medijske manipulacije pre interneta, Vikiliksa i Snoudena, čiji je potekst krajnje savremen i važeći. Dinamična radnja pravog, modernog bestselera u suštini ostaje duboko ukorenjena u tradicionalnoj latinskoameričkoj književnosti osude socijalne nepravde i nejednakosti; ali, takođe, radnja romana daje priliku piscu da – nikad ne zapadajući u pamfletarnu didaktičnost – žestoko ošamari i levicu i desnicu zbog ideološkog slepila i dogmatizma koji su naneli neprocenjivu štetu Latinskoj Americi.
Izvesno je da u jesen svog plodnog života – koji je, iznenađujuće, postao pod stare dane gotovo bonvivanski – Vargas Ljosa „Burnim vremenima“ neće steći mnogo prijatelja. Njegova strast prema činjenicama, prema najsitnijim pojedinostima faktografije, ponekad može da deluje preterano, pa čak – u manje uspešnim knjigama – i pedantno, ali u celini ona veoma doprinosi uverljivosti njegovih priča. Jednostavno rečeno, čitaoci imaju utisak da čovek zna o čemu govori, pa mu zato veruju. A upravo ta osobina često zabašuruje njegovu stvaralačku maštu kojom mesi i preobražava istorijsku „istinu“. Nikad ućutkani novinar u njemu, stvara često iluziju da je Vargas Ljosa od glave do pete realistički pisac, neki zakasneli Dikens ili toliko dragi mu Flober, iako nije tako.
„Burna vremena“, ostajući u poznatim tematskim okvirima piščevog ukupnog dela, donosi i jednu važnu, praovremenu novinu: to je prva velika „ženska knjiga“ Marija Vargasa Ljose.
Prvi put, pravi protagonista romana je (ne samo) jedna žena, istovremeno žrtva i dželat, Marta Borero Lamas, takođe lik izgrađen na temelju kontroverzne istorijske ličnosti, poznate kao „Mis Gvatemale“, aktivno umešane u krvave političko-špijunske afere tokom druge polovina dvadesetog veka. I nije jedina; njoj nasuprot stoji Marija Kristina Vilanova, supruga i glavni savetnik predsednika Gvatemale Hakoba Arbensa. U verziji istorije Vargasa Ljose, njih dve su važnije od čitave galerije oficira, lupeža, diktatora i špijuna koji defiluju romanom: gotovo sifražetski obrazovana, samostalna i učena Marija Kristina bitno je uticala na svog muža da povede politiku socijalnih i ekonomskih reformi; prikazana je kao napredna, moderna žena, daleko ispred svog vremena u kojem su supruge viđenih ljudi bile majke i dekorativna pratnja. I kao takva, naravno, u maćističkoj sredini i vremenu, bila je osuđena na neuspeh. Nasuprot njoj, Marta Borero je od devojaštva do starosti prikazana dvojako: kao žrtva te iste sredine i običaja, i kao fatalna, beskrupulozna lepotica koja je umela da se snađe i preživi u tim okolnostima koristeći njihova pravila igre, uprkos svoje tragične sudbine. Kao devojčica silovana, pa potom prinudno venčana za mnogo starijeg očevog prijatelja iz dobre kuće, na sopstvenu inicijativu postala je „zvanična“ ljubavnica diktatora i pučiste Karlosa Kastilja Armasa koga je svojim čarima pretvorila u marionetu; stalno zavisna od jakih ljudi, diktatora i špijuna, vladala je svojim „gospodarima“, kao pobeđena Grčka pobeničkim Rimom; njen antikomunizam i privrženost diktaturama, rad za Ciju i konačno autoizgnanstvo u SAD, Vargas Ljosa genijalno prikazuje ne kao pobedu jedne snažne ličnosti nad maćističkim društvom, već kao tragičnu deformaciju i surovo prilagođavanje, s druge strane morala, tom društvu koje ju je izopačilo uprkos njenim vrlinama: dobrom vaspitanju, izuzetnoj lepoti, hrabrosti i oštroumnosti.
U današnje doba
Me too pokreta i jačanja svesti o potrebi jednakosti muškaraca i žena, Vargas Ljosa daje značajan, ali nikako dvodimenzonalan obol ovoj gorućoj savremenoj temi: Marta Borero neće postati uzor radikalnim feministkinjama, mada će svakako ostati upamćena kao velika, duboko tragična i protivrečna književna junakinja. Bez vladavine maćizma, njen lik je nemoguć.
Uz Mariju Kristinu, postoji i treći važan ženski lik u „Burnim vremenima“: to je zakonita supruga Kastilja Armasa, tipična osrednja matrona tog doba, donja Odilija Palomo, koja se ne bori za muževljevu vernost koliko za očuvanje svog društvenog statusa i uticaja.
Zajednički imenitelj tri žene u romanu – drastično različite po svom karakteru, klasnom statusu i obrazovanju – jeste nemoć u maćističkom društvu koje Vargas Ljosa bespoštedno kritikuje, gotovo uzgred, tokom čitavog romana (čak i u dramatičnom trenutku pokušaja vrbovanja i podmićivanja visokog gvatemalskog oficira od strane CIA, ima vremena za anegdotu o njegovoj bezimenoj ljubavnici koju vodi na opasan službeni put u inostranstvo, kao svečano odelo ili pastu za zube). Tu su i vulgarne scene raspojasanog beštijanja po javnim kućama Gvatemale, Dominikanske Republike i Haitija, u snažnom kontrastu sa društvenim statusom i političkom odgovornošću jakih ljudi tih zemalja.
Uprkos tome što su sve žene u „Burnim vremenima“ u suštini tragične žrtve, one su istovremeno predstavljene kao likovi koji vuku konce iz senke koju na njih bacaju usijane glave uniformisanih junoša; u neku ruku, politiku Arbensa i Kastilja vode Marija Kristina i Marta, dok je sukob Marte i Odilije za prestiž i uticaj mnogo više politički nego emotivni. Sve ostalo je već viđeni mehanizam propagande, borbe sukobljenih interesa, hladnoratovske retorike i ukorenjenog uverenja širom kontinenta da je sigurna budućnost latinskoameričkih zemalja pre u rukama (desne i leve) diktature, nego demokratije, uz sve njene nesavršenosti i teškoće.
Ne bi bilo čudno ako bi „Burna vremena“ ostala kao intelektualno umetničko zaveštanje Marija Vargasa Ljose, svojevrsni rezime njegovih opsesivnih tema, ali i njegove stvaralačke energije i zanatske veštine. Ono što jeste čudno je da posle tolikih knjiga, novinskih članaka, predavanja, političkog i akademskog angažmana, njegov poslednji roman deluje toliko sveže, savremeno, kao proročko upozorenje šta može da nas čeka ako podlegnemo populizmu, medijskoj manipulaciji, maćizmu, autoritarnosti i reciklaži prevaziđenih političkih rešenja za bolju budućnost.
Autor: Branko Anđić
Izvor: Politika