Česte zablude o čuvenim knjigama i piscima

Netačni detalji o junacima ili radnji romana nisu jedine česte greške sa kojima se čitaoci susreću u književnosti: često se junacima (pogrešno) pripisuju citati koji su ušli u široku upotrebu. Pretražite sve knjige ser Artura Konana Dojla o Šerloku Holmsu i nigde nećete pronaći čuvenu detektivovu opasku: „Elementarno, moj dragi Votsone.“



Mnoge zablude prevazilaze okvire napisanih stranica i zalaze u svetove čuvenih pisaca. Na primer: iako je istina da Džejn Ostin nijednu knjigu nije tokom života objavila pod svojim pravim imenom, njen identitet nije uopšte bio tolika tajna. Mnogi ljudi su znali ko je ona i čime se bavi, a princ regent je čak pozvao da na dvoru čita odlomke romana.

Davne 1816. godine Meri Šeli je počela da piše „Frankenštajna“, a objavila ga je 1818. i od tada je ovo priča koju većina nas dobro zna... ili bar mislimo da je tako. Naširoko je rasprostranjeno verovanje, na primer, da je čudovište stvorio zli doktor Frankenštajn i njegov grbavi asistent Igor. Međutim, Frankenštajn nije bio doktor i nigde u knjizi se ne navodi da jeste. Zapravo bio je student i, bar u originalnoj priči, nije čak bio ni dobar student. Iako je u nekoliko adaptacija knjige Frankenštajn imao pomoćnika u laboratoriji, veruje se da je Igor samo poslušni lik iz gotske književnosti. Ova zabluda je posledica kasnijih adaptacija i novih verzija u kojima je Viktor prikazivan kao doktor. Kada je reč o asistentu Igoru, on se ne pojavljuje u romanu. Frankenštajn je asistenta „dobio“ u prvoj pozorišnoj adaptaciji romana 1823. godine i zvao se Fric. Ovaj lik se pojavio i u najčuvenijoj filmskoj adaptaciji iz 1931. i verovatno zato mnogi ljudi veruju da je asistent deo originalne priče. Međutim ni on se nije zvao Igor što ovu zabludu čini dodatno zanimljivom. Poreklo grbavca Igora se vezuje za gotske priče, a čak se pojavljuje i u jednoj verziji priče o Drakuli kao njegov pomoćnik.

Istina je da Džejn Ostin nije potpisivala svoje romane pravim imenom za života. Na primer, originalno izdanje „Razuma i osećajnosti“ je potpisano sa „Dama“, a kasnija dela su imala opise poput „autorka 'Razuma i osećajnosti'“. Ovakvi postupci bili su posledica nekoliko faktora, ali najvažniji je onaj na koji ste i sami pomislili – devetnaestovekovni seksizam. Ipak, mnogi ljudi ne znaju da je u to vreme bilo veoma popularno objavljivanje romana bez imena autora, bez obzira kog su pola bili. Neka istraživanja ove pojave navode da je između 1750. i 1790. godine čak 80% romana objavljeno anonimno. Već smo naveli da je aristokratija tog vremena dobro znala ko je autorka „Gordosti i predrasude“, a nakon smrti Ostinove, njena porodica se potrudila da oblikuje njenu ličnost u mnogo prijatniju i druželjubiviju osobu cenzurišući pisma koja su za njom ostala.

Zanimljiva teorija zavere koja postoji već vekovima je da Vilijam Šekspir nije bio pravi Šekspir, autor nekih od najznačajnijih dela u istoriji književnosti. Neki istoričari tvrde da je on bio unajmljeni pisac iza koga je stajao ili neko iz kraljevske porodice ili možda čak i ženska osoba, ali se slažu da običan glumac iz Stratforda nije mogao da napiše sva ta dela. Ipak većina dramskih umetnika i istoričara odbacuju ovu teoriju, ali postoji zabluda da je Šekspirov identitet u centru velike istorijske debate. Ne postoji nijedan dokaz koji pokazuje da je bilo ko drugi sem njega pisao čuvena dela. Povremeno jeste imao saradnike, ali nema ubedljivog dokaza da je neka misteriozna figura stajala iza imena Vilijama Šekspira. Glavni „dokazi“ su zapravo samo sumnje u njegov kredibilitet. Na primer: kako bi neko tako skromnog porekla mogao da zna toliko o kraljevskim aferama? Da li je moguće da jedna osoba uspe da napiše toliko dela koja su dobra i popularna? Da li muškarac uopšte može toliko duboko da razume lepotu života i ljubavi? Nedostatak dokaza nije sprečio „antistratfordovsku teoriju“ da zađe u popularnu kulturu. „Oksfordska teorija“ smatra da je pravi Šekspir bio Edvard De Vir, 17. grof od Oksforda, i zasniva se na paralelama koje postoje u Šekspirovim delima i Edvardovom životu, čime se objašnjava potencijalno autobiografski element u dramama. Ova teorija ima nekoliko ozbiljnih problematičnih tačaka – na primer, to da je De Vir preminuo 1604. godine, a nekoliko Šekspirovih dela je objavljeno nakon te godine sa referencama na događaje koji su se odigrali nakon grofove smrti. Iako zaista ne znamo mnogo toga o životu Vilijama Šekspira, ovakve teorije nisu uspevale da se utemelje ni na kakvim dokazima, već na slučajnostima koje su se poklapale. Ipak, oksfordska teorija je opstala toliko dugo da je inspirisala film „Anonymous“ iz 2011. godine koji je, poput teorije, bio izuzetno neuspešan.

Na svim predavanjima kreativnog pisanja izučava se žanr veoma, veoma kratkih priča koje imaju početak, sredinu i kraj. Jedna od najpoznatijih je čuvena priča od šest reči: „Na prodaju: bebine cipelice, nikada nošene.“ Veoma često se Ernest Hemingvej vezuje za ovu kombinaciju tragičnih reči, ali je ipak reč o zabludi. Književni agent Piter Miler je tvrdio u svojoj knjizi da je Hemingvej bio na ručku sa drugim piscima i da je predlložio opkladu da može da napiše kompletnu priču sa samo šest reči. Svako od prisutnih je dao po 10 dolara i nakon što je priču napisao na salveti, osvojio je nagradu. Ima smisla u tome da se ova priča pripiše Hemingveju jer je jedna od njegovih osnovnih karakteristika njegovog stila minimalistički jezik. Ipak, ne postoji nijedan dokaz da je Hemingvej zaista autor ove priče. Milerova verzija se pojavila prvi put 1974. godine, a Hemingvej je umro 1961. Najverovatnije je da priča potiče zapravo iz oglasa u novinama iz ranog 20. veka. Pronađen je oglas iz 1906. godine u kom piše: „Na prodaju kolevka za bebe, nikad korišćena. Javite se u ovu kancelariju“. Zatim je pronađen i oglas iz 1910. godine: „Bebeći ručno vezeni pokrivač i kolevka na prodaju. Nikad korišćeni.“ U narednim decenijama pojavljivale su se slične priče ili naslovi, razni autori su potpisivani iza njih, ali izgleda da je pravi autor ove priče okrutna ruka same realnosti.

I za kraj, vratimo se Šerloku i Votsonu. Šerlok Holms, detektiv koga je stvorio Artur Konan Dojl, i dalje je jedan od najcitiranijih i iznova portretisanih likova ikada. Iako je prošao kroz niz avantura, postoji sled događaja koji je konstantan: Šerlok izgovara neverovatno precizno zapažanje, Votson je zapanjen, a Holms mu mirno odgovara: „Elementarno, moj dragi Votsone.“ Jedini problem ovde je to što se ova kombinacija reči nikada nije pojavila u originalnoj priči. Zaista, u nekim knjigama Holms koristi izraz „elementarno“ da opiše određene dedukcije, a takođe i na nekoliko mesta upotrebljava frazu „moj dragi Votsone“. Ipak ove reči se, nikada, čak ni jednom, ne pojavljuju zajedno. Međutim, to nije sprečilo ovu frazu da postane planetarno poznata. Prvi put ova konstrukcija se pojavljuje u kratkoj satiričnoj priči iz 1901. godine u kojoj detektiv Šajlok Kombs govori: „Elementarno, moj dragi Potsone.“ U narednom veku se ova fraza koristila bezbroj puta, a sve kasnije verzije Šerloka Holmsa će usvojiti ovu rečenicu. To ipak ne menja činjenicu da je reč o modernoj izmišljotini.
 
Izvor: mentalfloss.com / youtube.com
Prevod: Dragan Matković