Četiri pravila za dobar književni klub

Prvo pravilo književnog kluba je: morate pročitati knjigu. To je pravilo koga su, sa radošću mogu reći, dame u filmu „Klub zadovoljnih žena“ spremne da se pridržavaju. Nakon noćne more od fotošopirane montaže na početku filma, tokom koje saznajemo da su ove četiri prijateljice uspevale da nađu vreme između brakova i razvoda, pravnih fakulteta i odgoja dece, kako bi se sastajale i razgovarale o knjigama već nekoliko decenija, vidimo ih kako se okupljaju da bi diskutovale o knjizi tog meseca: „Divljina“ autorke Šeril Strejd. Pomalo naivno sam pomislio da ćemo čuti šta ove četiri starije žene (igraju ih filmske ikone Kendis Bergen, Džejn Fonda, Meri Stinburgen i Dajan Kiton) zaista misle o memoarima o planinarenju. Iako priznajem da „sudija, vlasnica hotela, kuvarica i udovica koje se nalaze u kuhinji kuće u predgrađu kako bi razgovarale o žalosti, heroinu i šetačkoj stazi Pacifik Krest“ zvuči kao postavka bolno nezanimljive šale, bio sam iznenađen – ne, potpuno uvređen – kada je Vivijen (koju glumi Fonda) presekla razgovor o knjizi nakon dva minuta. Bila je nestrpljiva da sa drugaricama podeli izbor knjige za sledeći mesec: „Pedeset nijansi – Siva“.
 

Što me dovodi do drugog pravila književnog kluba: morate razgovarati o knjizi. Dobro, možda je film koji je režirao Bil Holderman želeo da odmah na početku pokrene radnju. Bilo je važno da se ove žene dočepaju gospodina Greja – to je ono što pokreće potrebne samorefleksije od kojih su i sačinjeni narativi o životu u kasnijim godinama. To je ono što navodi Kerol, koju glumi Stinburgenova, da oživi seksualni život sa svojim suprugom; ono što budi u Dajen, glumi je Kitonova, hrabrost da izađe sa zgodnim strancem; ono što inicira Šeron, koju igra Bergenova, da okuša sreću na sajtovima za upoznavanje. Ali kada se ponovo sretnu kako bi popričale o vreloj knjizi E. L. Džejms, ni ne pokušavaju da jedna sa drugom podele utiske o knjizi. Umesto toga se veselo kikoću i radosno podvriskuju kada se dokopaju knjige za sledeći mesec: „Pedeset nijansi – Mračnije“. Tada sam počeo da sumnjam da je naslov filma pomalo zavaravajući.
 

Jer ako se film zove „Klub zadovoljnih žena“ (u originalu „Book Club“ – „Književni klub“) trebalo bi da bude o književnom klubu jer se u to ne računa svako okupljanje koje na neki način ima veze sa knjigama. Književni klub, dobar književni klub, ima svoja pravila. Kao neko ko je zadužen za disciplinu književnih klubova, znam o čemu govorim.

„Klub zadovoljnih žena“ je izgleda stvoren da prekrši i treće pravilo književnog kluba: vi niste tema. Da bih to objasnio, dozvolite mi da, eto, govorim o sebi. Prošlog leta, pokušavajući da unapredim svoj društveni život – osnovao sam sopstveni književni klub. Naravno da je za ovako nešto postojala potreba koja nije samo alternativa za aplikaciju za muvanje ili izgovor da se ode na sastanak sa nekim. Bilo je iznenađujuće mnogo lakše nego što sam očekivao: samo sam pozvao nekoliko poznanika sa Tvitera koji slično tazmišljaju, predložio da pročitamo „Zovi me svojim imenom“ i voilà.
 

Pristupanje, a kamo li organizovanje, književnog kluba bilo je, priznajem, kockanje. Kada sam predavao brucošima, često sam kao pomoć koristio „razgovor književnog kluba“ kako bih obeshrabrivao solipsističke „ovo me je podsetilo na...“ monologe tokom kritičkog razmatranja nekog romana ili eseja koji bismo obrađivali. Ali shvatio sam da bismo takve situacije mogli izbeći postavljanjem određenih smernica.

Oduvek sam se odano zalagao za pažljivo čitanje i moj moto u učionici je uvek bio „prvo tekst“. Tokom godina predavanja shvatio sam da učenici ništa ne vole više nego da pričaju o sebi – često, ne baš uvek, primetio sam da je to bio način da zamaskiraju činjenicu da nisu pročitali delo. Bio sam cepidlaka po pitanju toga da se držimo teksta. Ako neko baš insistira da mi ispriča kako njegov najbolji prijatelj voli da tračari poput Eme u romanu Džejn Ostin, želeo sam da mi ukaže na mesta u tekstu gde je izražena njena sklonost ka tračevima. Ako se pitate da li sam preneo taj nepodnošljivi stav u svoj književni klub, odgovor je: očigledno. Nije me zanimalo to što, kako su nas dame iz „Kluba zadovoljnih žena“ podsetile, postoji veliki broj ljudi u svetu koji veruje da je ovakav tip okupljanja samo blago povezan sa čitalačkom praksom i umetnošću razgovora. Ako ću već provesti vreme čitajući knjigu, planirajući i praveći tematsku hranu, zatim organizujući diskusiju jednom mesečno, naravno da ću se potruditi da budemo fokusirani na knjigu. Da, to znači da često imam spreman čitalački vodič u svojoj aplikaciji za beleške pre našeg okupljanja u nedelju.

I da, primetio sam da se razgovori često spotiču kada se pretvore u performans samoanalize. Lako ćete izgubiti publiku ako knjigu posmatrate kao kompaktno ogledalo umesto kao prozor u sliku.
 

Što me dovodi do četvrtog i poslednjeg pravila književnog kluba: zabavite se. I ovde moram priznati poraz kada je u pitanju „Klub zadovoljnih žena“. Iako ove četiri gospođe nisu uspele da provedu više od jednog minuta razgovarajući o knjizi koju su pročitale (kao poslednji izbor uzele su, nimalo iznenađujuće, roman koji zatvara trilogiju Džejmsove), one nam služe kao podsetnik da na kraju krajeva je društvo koje imate oko sebe ono što književni klub čini vrednim. Mogu da pocrvenim u licu insistirajući da u krug pričamo šta mislimo o čemu je roman ili da se postaram da provedemo dovoljno vremena analizirajući jezik i stil izabrane knjige. Ali to ne bi bilo to da zapravo nismo skupina koja, poput Vivijen, Kerol, Dajen i Šeron, samo želi da nađe vreme da se opusti uz čašu vina (ili dve ili tri) dok proslavlja to što nas knjige zaista spajaju.

Film „Klub zadovoljnih žena“ nije dobar model za književni klub jer krši skoro svako od pravila. Ali je dobar podsetnik da nisu sva pravila književnog kluba jednaka.

Izvor: electricliterature.com 
Prevod: Dragan Matković