Kada čitate u sebi knjigu, novinski članak ili baš ovaj tekst, da li pročitane reči „izgovarate“ nekim unutrašnjim glasom?
Istraživanje profesorke Ruvani Vilhauer sa Njujork Univerziteta pokazalo je da 80,7 odsto ispitanika ponekad ili uvek čuje unutrašnji glas tokom čitanja teksta u sebi, dok je 19,3 odsto reklo da uvek razume reči kao da ih čita unutrašnji glas. Verovatno najveće iznenađenje u susretu sa ovim podacima je što brojka nije 100 odsto.
Kako Vilhauerova navodi, upravo stoga što većina ljudi smatra, pa i istraživači, da svi imamo identična iskustva čitanja, ovaj fenomen je veoma malo istražen. Činjenica je ipak da iskustvo unutrašnjeg glasa tokom čitanja u sebi ne samo da se razlikuje, već se i ne dešava svima. Čiji to glas čujemo u sebi?
Vilhauerova je tri godine ranije pretražila Yahoo Answers, kao najveći Q&A web sajt, i pronašla u periodu od deset godina, 136 odgovora koji opisuju lična iskustva čitanja. Analizirajući sadržaj u potrazi za temama koje se ponavljaju, došla je do zaključka koji je kasnije potvrdila i studija – većina ljudi čuje unutrašnji glas dok čita, mali procenat ne, dok neki samo ponekad, što opet zavisi od brojnih faktora kao na primer koliko smo uopšte zainteresovani za tekst koji čitamo.
Vilhauerini ispitanici su izveštavali o specifičnim auditivnim kvalitetima glasa nepozvanog unutrašnjeg naratora – o polu, akcentu, tonalitetu, jačini, emocionalnom tonu. Kod nekih je to njihov sopstveni glas ili pak glas kojim inače govore u sebi, ali može pripadati i drugim (nepoznatim) ljudima. Za one koji čuju drugačije glasove, zavisilo je od toga da li je u pitanju direktni ili indirektni govor, pa i koji lik u priči govori, nešto poput čitanja SMS poruke na telefonu glasom koji nam je tu poruku poslao.
Jedno istraživanje je potvrdilo da ono što znamo o autoru dela može uticati na to kako čitamo. Ako ste imali priliku da omiljenog pisca čujete i kako govori, njegove knjige ćete verovatno zauvek čitati i njegovim glasom. Samim tim, recimo, brzina kojom taj autor govori, opet može uticati i na našu brzinu čitanja teksta.
Istraživači su takođe skrojili termin „ukrštanje iskustava“ kako bi objasnili fenomen da lik iz određenog dela počinje da se „meša“ u naš svakodnevni život. Naime, rezultati kažu da petina čitalaca čuje glas fiktivnog lika čak i kada zatvore knjigu ili završe sa čitanjem. Ali kakav glas pripisujemo fiktivnim likovima?
Petina tihih čitaoca bira glas koji koristi ili ga uključuje i isključuje po potrebi. Ali neretko čitalac ne može da kontroliše nijedan aspekt nepoznatog glasa. Moguće je da nas fiktivni lik podseća na nekoga koga poznajemo u realnom životu pa ga zato jasno čujemo. A možda nas opet podseća na nas same, pa i glas pripada nama. On ponekad deluje i zvuči zastrašujuće, što ne znači da čitanje može biti stresno, već da doprinosi da uronimo u atmosferu dela.
Čitanje u sebi najpribližnije je unutrašnjem govoru, onim momentima kada pričamo sami sa sobom, kao na primer kada vrtimo i simuliramo potencijalne buduće razgovore u glavi. Neretko i u tim slučajevima, dok razmišljamo kako će se razgovor odvijati, čujemo i svoj glas i glas osobe sa kojom očekujemo razgovor. Unutrašnji govor bi zato mogao biti prozor u našeg unutrašnjeg naratora.
Istraživač Mark Skot sa Univerziteta u Britanskoj Kolumbiji, kroz dva eksperimenta je pronašao podršku za svoju teoriju da postoji poseban signal (corollary discharge) u mozgu koji nam pomaže da razlikujemo čulna iskustva koja sami proizvodimo od onih koje proizvode spoljni stimulusi. Taj signal recimo predviđa naše pokrete, pa tako ne možemo sami sebe da golicamo. Ali istovremeno igra i važnu ulogu u iskustvu unutrašnjeg govora. Skot je čak sugerisao da signal proizvodi unutrašnju kopiju našeg glasa u odsustvu spoljnog zvuka, zbog čega je zvuk unutrašnjeg glasa uvek predikcija zvuka našeg „spoljnog“ glasa. Otud verovatno i varijacije u glasu dok čitamo u sebi, što objašnjava i predikciju zvuka poznatih glasova autora teksta (prijatelja, porodice, glumaca, pisaca…).
Čitanje u sebi uz unutrašnji govor deluje kao dobar način da se prouči bezopasno čujenje glasova, nasuprot auditornim halucinacijama. Prema sve više prisutnim pretpostavkama o kojima smo već pisali, halucinacije su zapravo pogrešno identifikovan unutrašnji govor, pripisan nekom drugom agentu umesto nama samima. Međutim, upravo Skotova teorija je osnovni argument protiv ove pretpostavke, jer se unutrašnji govor, za razliku od halucinacija, retko dešava u tuđem, posebno nepoznatom glasu – što opet jeste slučaj sa glasom kojim čitamo u sebi. Nema jasnih dokaza, ali neka veza među ovim fenomenima sigurno postoji.
Dve trećine ispitanika tvrdi da je unutrašnji glas koji čita napisane reči nešto što pojačava uživanje u čitanju. Ipak, poput halucinacija, za kliničku populaciju i unutrašnji narator može postati izvor stresa, što ga čini kompleksnim fenomenom, a psiholozi su tek na samom pragu njegovog izučavanja.
Autor: Sanja Dutina
Izvor: psihobrlog.wordpress.com