Sećate se romana (a i filma) „Soba“, šokantne, uzbudljive i potresne priče o jednoj majci i njenom sinu čiji je sav život – Soba? Ta knjiga je ostavila dubok trag u srcima mnogih čitalaca i zato danas prenosimo intervju sa autorkom iz čuvene serije intervjua Njujork Tajmsa koji predstavljaju pisce u svetlu knjiga koje čitaju i utisaka koje one ostavljaju na njih. Svaki od ovih intervjua je prava dragocenost!
Autorka romana „Soba“ je bila veoma srećna kada je čula da je predsednik Obama kupio njen roman, ali je priznala: „Muči me pomisao da moja knjiga i dalje stoji nepročitana na gomili na njegovom noćnom stočiću.“
Koje knjige Vam se trenutno nalaze na noćnom stočiću?
Sabrane pesme Emili Dikinson, „Global Soul“ Pikoa Ijera, Lijam O’Flaerti – „Famine“, i „Ghana Must Go“ autorke Taji Selasi.
Ko je Vaš omiljeni autor svih vremena?
Da li ste svesni da kada pitate pisca da izabere omiljenog autora izazivate mu fizički bol – to je isto kao kad biste petogodišnje dete pitali ko mu je najnajbolji drugar dok ostatak odeljenja sluša. A pošto moram da odgovorim na ovo pitanje, reći ću: Čarls Dikens.
A omiljeni savremeni autor?
Nil Stivenson – intelektuano očaravajući rodoljub.
Najbolja kratka priča koju ste pročitali?
Prva koja mi pada na pamet je „Corrie“, iz najnovije zbirke priča „Dear Life“, autorke Alis Manro. Dovoljno je interesantna i samo kao priča o preljubi, ali njeni zapleti su uvek složeni, imaju skrivenu pozadinu i kvalitetniji su od većine romanesknih zapleta.
Ko su Vaši omiljeni pisci kratkih priča?
Svi moji omiljeni pisci pišu u staromodnom maniru, ono što ja zovem prave priče jesu one u kojima ne treba da se vraćate na već pročitane delove da vidite da li ste nešto propustili jer vam kraj baš i nije jasan. Mada, ne smeta meni taj postmodernistički pristup ako je priča dobro napisana. Pisci koje bih izdvojila su Andžela Karter, O. Henri, Džumpa Lahiri, Ali Smit, Mive Brenan, Džulijan Barns i Šon O’Fejlen.
Koje knjige o Irskoj biste preporučili čitaocima?
Zavisi šta vam se više sviđa – da čitate o krvavoj republikanskoj istoriji ili možda tragikomedije o siromaštvu, urnebesni govorni jezik ili ogoljeni realizam. Sve ovo ćete naći u delima Rodija Dojla, koga toplo preporučujem.
Napisali ste nekoliko knjiga o književnoj istoriji gej žena. Da li biste preporučili čitaocima neko posebno delo koje obrađuje temu gej populacije?
Da, naravno, predložiću vam čak šest naslova: Filip Sidni „Arkadija“, Onore d’Urfe „Astrea“, Deni Didro „Kaluđerica“, Henri Džejms „Bostonci“, Doroti Strejči Busi „Olivija“, i Sara Voters „Džeparoš“.
Koja su Vaša književna grešna zadovoljstva? Da li imate omiljeni žanr?
S vremenom sam shvatila da me privlače krimići više nego bilo koji drugi žanr. Da imam još samo dan života, htela bih da ga provedem čitajuću najnoviji nasatavk o Džeku Ričeru, kolege pisca Lija Čajlda. U suštini, ne znam zašto mi je to grešno zadovoljstvo, romani o Džeku Ričeru možda prate određeni šablon, ali karakterizcija likova je jaka i zaplet vas sve vreme drži u neizvesnosti.
Koje knjige iz Vaše kućne biblioteke bi nas iznenadile?
Pa uglavnom knjige iz žanrova u kojima se nisam oprobala: naučna fantastika i popularna psihologija. I mnogo dečjih knjiga, ne samo zato što volim svojoj deci da čitam „Doktora Dulitla“, već zato što su književna dela za decu predivno napisana, a to bi ljudi shvatili kada ne bi bili preveliki snobovi i odbacivali ih jer su, eto, knjige za decu.
Koja Vas je knjiga nasmejala u poslednje vreme?
Egersov „Krug“. Sve vreme sam razmišljala kako bi apsolutno moglo da postoji društvo u kojem su društvene mreže totalitarne.
Poslednja knjiga koja Vas je rasplakala? I poslednja knjiga koja Vas je razbesnela?
Fenomenalna, veoma teška knjiga spisateljice Šarman Apt Rasel – „Hunger: An Unnatural History“. Zbog nje sam plakala od besa.
Da li ste voleli da čitate kao dete?
Veoma, toliko da mi je to bilo skoro jedina zanimacija. Sećanje koje je obeležilo moje detinjstvo (koje je bilo toliko savršeno da bi neki rekli da je nemoguće da sa tako srećnim detinjstvom postanem pisac) jeste sledeće: sedim u lokalnoj biblioteci, sa tvrđavom knjiga oko sebe, kako dečjih, tako i onih za odrasle, jedem slatkiše i provodim celo subotnje poslepodne čitajući.
Koje su Vam omiljene knjige iz detinjstva?
Sve što ima veze sa fantastikom – K. S. Luis, Dž. R. R. Tolkin, Nezbit, Dajan Vin Džouns, Alan Garner i poneki naslov iz lektire (malo poznata Antonija Forest je nešto što najbolje što sam pročitala tih godina); ponešto naučne fantastike, na primer Džon Vindam, i poneki klasik – „Prohujalo sa vihorom“.
Ko su Vaši književni heroji?
Oni koji nađu vremena i dovoljno mentalne i emotivne snage da menjaju svet kroz svoje pisanje, ali i direktno. Govorim najviše o piscima koji su iskoristili svoju slavu i poznanstva da zbliže ljude i da se svi zajedno bore sa problemima kao što su pismenost i socijalna isključenost. Dejv Egers, Rodi Dojl i Nik Hornbi bi ovde bili najbolji primeri jer su svi osnovali fenomenalne organizacije, a da pritom nisu dozvolili da se kroz te organizacije propagiraju njihova dela.
Koji romani su najviše uticali na Vas kao pisca? Da li postoji određena knjiga zbog koje ste odlučili da počnete da pišete?
Oduvek sam želela da pišem – od prvih pesama koje sam napisala o vilama, cveću i raspeću (o, da!) kada sam imala sedam godina. Videvši očevo ime na riknama tolikih knjiga me je uverilo da je moguće izdati knjigu. Zbog Rodžera Risa u ulozi Hamleta u predstavi iz 1984. godine poželela sam da pišem pozorišne komade. Kerol Šilds i Džejn Smajli su samo dve od mnogih autorki koje su me ipak ubedile da ništa nije uzbudljivije od beletristike. Ali knjiga koja me je uverila da roman koji opisuje ljubav između dve žene može biti pravo književno remek-delo jeste „Strast“ Dženet Vinterson.
Organizujete književno veče uz zakusku i piće. Koji pisci su pozvani?
Okej, ovde imam problem – svi pisci koje bih ja pozvala su preveliki genijalci i mislim da ja ne bih mogla da ih pratim u razgovoru. Ali dobro, možda bih mogla da isfoliram upalu grla i samo klimam glavom dok slušam divne reči Zejdi Smit, Majkla Šejbona i, naravno, (kad već pričamo hipotetički) nezamenjivog Dejvida Fostera Volasa.
Najgora knjiga koju ste pročitali?
Ne sećam se naslova, ali se sećam osećaja mučnine i da sam htela da je bacim što dalje od sebe. To je jedina knjiga zbog koje sam se tako osetila. Sećam se samo da je bila pretenciozna beletristika koju je napisao neki akademik ili pesnik, i ne bih pročitala na pet stranica da nije bila u izboru za nagradu u čijem sam žiriju bila i ja. Dobro, nije fer reći da je taj osećaj izazvala baš ta knjiga jer kad god sam u žiriju za dodelu književnih nagrada počnem da mrzim sve knjige koje mi prođu kroz ruke.
Za koje knjige Vas je sramota što ih još uvek niste pročitali?
Jao, ne pitajte! Ili bolje da se ja zapitam, zašto me niko nije do sad podstakao da pročitam Prusta ili Foknera? Možda zato što se plašim da će moji utisci ipak biti bledi i da mi se neće svideti kada ih budem pročitala. Mada je to malo verovatno, jer kada sam konačno pročitala „Mobi Dika“ i „Beovulfa“, oduševila sam se. Ne znam zašto onda ne pokušavam da se uhvatim ukoštac sa remek-delima dvadesetog veka. Mogu krivicu da svalim na izdavače koji mi šalju tone neobjavljenih rukopisa, pa moram to da čitam.
Sledaća knjiga koju ćete pročitati je…?
Na ivici sam da ponovo uzmem da čitam Dikensa (barem najpoznatije romane). Dobro je imati određeni spisak knjiga koje želite da pročitate, da vam se ne bi desilo da uhvatite baš bilo koju knjigu kada imate trenutak slobodnog vremena. Ali da se ne biste osećali kao da vam je čitanje obaveza, treba izabrati dela koja će vam držati pažnju mesecima. (Ponovno čitanje Šekspira u mom slučaju je trajalo dve godine jer je knjiga sabranih dela bila preteška da bih je držala u jednoj ruci dok dojim bebu.)
Izvor: nytimes.com
Ostale intervjue iz ove serije možete pogledati na sledećim linkovima:
Amos Oz
Filipa Gregori
Haled Hoseini
Margaret Atvud
Li Čajld
Džejms Paterson
Ju Nesbe
Teri Pračet