Svako od nas tokom života usvoji čitav niz ličnih (ponekad bizarno ekscentričnih) pravila i rutina koje upravljaju načinom na koji se odnosimo prema pisanoj reči. Primera radi, među nama ima onih koji kupuju isključivo nova, sveže odštampana izdanja knjiga u mekom povezu i ni po cenu života se ne bi odlučili za polovnu knjigu. Možda se plaše zaraze? Ne znam. Skidate li pre čitanja zaštitni omot sa knjige? Ja uvek skidam. Možete li da čitate (ili pišete) uz muziku? Za mene je to nemoguće, zbog čega me nikada nećete videti kako pišem u kafeu. Sledi spisak, bez posebnog reda, mojih ostalih čitalačkih navika i hirova. Verujem da ćete među njima prepoznati i neke svoje.
Tvrdi ili meki povez
Gotovo uvek dajem prednost tvrdom povezu u odnosu na meki, i prvom izdanju u odnosu na kasnija – izuzev u slučaju stručne literature, kada uvek tražim najnoviju, revidiranu i ažuriranu verziju teksta.
Nevolje s fontom
Srce me zaboli kada naiđem na knjigu štampanu izrazito sitnim fontom. Dragi izdavači, možda ne bi bilo loše da ponekad uzmete u obzir i vid (da ne kažem
godine) svojih čitalaca.
Knjiga kao poklon
Kada kupujem knjige za unuke, ne pitam za cenu. Troje malih đavola (od 4, 6 i 8 godina) toga su dobro svesni i zato svaki moj boravak kod njih podrazumeva zajedničku posetu njihovoj omiljenoj knjižari.
Šta čitati?
Primetio sam da u poslednje vreme gubim mnogo vremena pri izboru knjiga za čitanje. Poput junakinje Blanš Diboa iz drame Tenesija Vilijamsa „Tramvaj zvani želja“, uvek tražim „čaroliju“. Ponekad je pronađem u stilu romana, ponekad u prefinjenosti piščevog uma, ponekad u oduševljenju što učim nešto novo. Zato uvek prvo pročitam nekoliko stranica knjige, u nadi da ću naići na onu koja će me istog trena očarati.
U carstvu polovnih knjiga
U prodavnicama polovnih knjiga uvek tražim dobro očuvane primerke detektivskih romana iz četrdesetih i pedesetih godina prošlog veka – naročito izdanja nekada popularnog izdavača
Gold Medal, poznata po naslovnicama ilustratora Roberta Mekginisa, i meke poveze izdavačke kuće
Dell, koji su na zadnjoj korici imali slike mesta zločina.
Stop plastičnim omotima!
Strašno me iritira dodatna plastična zaštita na omotima knjiga, koja se obično koristi u javnim bibliotekama, i uvek je uklanjam sa polovnih primeraka koji su nekada bili u vlasništvu biblioteke. (Takve knjige inače retko kupujem.)
Jedna nikad nije dovoljna
Često kupujem nekoliko primeraka svojih omiljenih knjiga. Obično su to različita izdanja jedne iste knjige mojih omiljenih autora, poput Sirila Konolija i Idit Nezbit.
Knjige nisu roba
Iz dna duše prezirem ljude koji u antikvarnim knjižarama skeniraju naslove kako bi proverili njihovu cenu na internetu. Za njih knjige nisu ništa više od izvora prihoda, i retki su oni koji, osim cene, znaju nešto više o književnom delu koje drže u rukama. Najvažnije im je da „robu“ kupe jeftino i prodaju što skuplje na Amazonu ili iBeju.
Nalepnice za cene
Biblioteke i knjižare često lepe ružne etikete ili nalepnice za cene na sve što prodaju. Kako prilikom njihovog skidanja ne biste oštetili knjigu, preporučujem da ih natopite tečnošću za upaljače.
Uživanje u raznovrsnosti
Već se godinama trudim da police svoje biblioteke ispunim najboljim i najzanimljivijim naslovima iz oblasti koje me interesuju. Pod tim podrazumevam književna dela iz gotovo svih žanrova i istorijskih epoha, ali i knjige o likovnoj umetnosti, klasičnoj muzici i istoriji ideja. Kao dete iz radničke porodice, sanjao sam da posedujem biblioteku profesora Henrija Higinsa iz filma „Moja lepa gospođice“. Danas sam svestan da u kući nikada neću imati tako lepu prostoriju, ali veoma sam ponosan brojem knjiga koje sam do sada sakupio.
Pronalaženje igle u plastu sena
Uvek me obraduje kada u knjižari pronađem retke stare knjige koje su prodavci prevideli i čija je vrednost pogrešno procenjena. Jednom prilikom sam za samo 5 dolara kupio potpisano prvo izdanje knjige
Tell My Horse Zore Nil Herston u odlično očuvanom omotu. Raspitajte se koliko danas košta jedna takva knjiga.
Koliko knjiga poneti na putovanje?
Nikada ne putujem bez najmanje dve knjige. Druga služi kao rezerva.
Kako naučiti decu da zavole knjige?
Sve što uči decu da vole čitanje je okej, uključujući – ovde govorim iz iskustva – stripove o superherojima i dečje časopise. Po mom mišljenju, srednje škole bi trebalo da izbegavaju dela živih autora i usredsrede se na klasike. Mladi će s vremenom samostalno otkriti savremene pisce, ali veoma mali broj njih će poželeti da čita
Šekspira,
Džordž Eliot, Volta Vitmena ili Frederika Daglasa.
Ostaviti trag za sobom
Sa izuzetkom divno štampanih i retkih izdanja, gotovo sve knjige čitam sa olovkom u ruci. Obeležavam omiljene pasuse, beležim zapažanja na marginama, a poslednje, prazne stranice ponekad iskoristim za pravljenje spiska za kupovinu. Da parafraziram ono što je Gibon rekao za 22 konkubine rimskog cara Gordijana:
moje knjige su za upotrebu, ne za hvalisanje.
Prve stranice
Preporučujem da obavezno proverite da li se na prvim stranicama polovnih knjiga nalaze potpisi autora ili zanimljive posvete. Dešavalo mi se da u korpama sa jeftinim polovnim knjigama pronađem prva izdanja sa potpisima
H. Dž. Velsa, Erika Amblera i drugih poznatih pisaca.
Kada pisac preporuči...
Kad god pisci kojima se divim u nekom intervjuu ili eseju pomenu svoje omiljene knjige, za mene je to dovoljna preporuka.
Kako Mari Kondo kaže
Znam da ovo zvuči patetično, ali često sanjarim o „velikom spremanju“ kućne biblioteke. Posvetio bih ceo mesec pregledanju i izbacivanju neželjenih knjiga, a preostale bih na kraju uredno poređao i možda napravio katalog.
Korisni citati
Šta god da čitam, uvek pri ruci držim svesku u koju (još od ranih dvadesetih) beležim rečenice i pasuse koji mi se dopadnu. Prelistam je svaki put kada mi je potreban dobar citat, a ponekad je jednostavno otvorim i uživam u mislima velikana poput Imanuela Kanta, Nortropa Fraja ili Merilin Robinson.
Susreti sa starim prijateljima
Kada u knjižari primetim dela preminulih pisaca sa kojima sam se nekada družio, uvek ih pozdravim tihim glasom: „Zdravo, Tome“, „Lepo izgledaš, Džone“, „Voleo bih da si još uvek ovde, Alis.“
Kupujem samo ono što ću čitati
Ja nisam kolekcionar već ljubitelj knjiga. Moja lična biblioteka je upravo to – lična. Nikad ne kupujem knjige koje ne planiram da pročitam. Pravi kolekcionari su temeljni i inkluzivni, što znači da prikupljaju najrazličitije vrste tekstova, od kojih većinu nikada neće pročitati.
Za nekoga smeće...
Tokom svojih popodnevnih šetnji često proverim sadržaj vitrina Male besplatne biblioteke i plavih kanti za reciklažu bližih i daljih komšija. Zanima me šta drugi ljudi čitaju i piju.
Bez ekrana, molim!
Nikada nisam koristio Kindl niti bilo koju drugu vrstu e-čitača. Cenim knjige kao fizičke artefakte; svaka se razlikuje od prethodne. Ekrani nameću homogenost.
Prohujalo sa vihorom...
Žalim za danima kada je stvaranje kućne ili porodične biblioteke bilo jedan od ideala kojima se težilo.
Ostavite stare knjige na miru
Svaku intervenciju na starim knjigama, svaki pokušaj da se njihov tekst izmeni i prilagodi aktuelnom trenutku smatram pogrešnim. Niko nema pravo da odlučuje o sudbini knjiga; one su tu da bismo ih razumeli, tumačili, učili iz njih, bili šokirani njihovim sadržajem, protivrečili im i uživali u njima. Štaviše, pokretačku snagu evolucije i opstanka književnosti (i drugih umetnosti) oduvek je predstavljalo ono što današnji nabeđeni arbitri ukusa nazivaju „kulturnim prisvajanjem“, a za šta su daleko primereniji nazivi „uticaj“, „inspiracija“ ili „omaž“. Pesnici, slikari, romanopisci i drugi umetnici su oduvek pozajmljivali, modifikovali i transformisali. To je njihov posao; time se bave.
Naposletku, ja sam književni kritičar
Posle decenija bavljenja ovim poslom više nemam osećaj da sam zaista pročitao neku knjigu sve dok o njoj nešto ne napišem.
Autor: Majkl Dirda
Izvor: washingtonpost.com
Prevod: Jelena Tanasković