Čitaocima nije potrebna Nobelova nagrada iz književnosti

Otkazivanje dodele nagrade za 2018. godinu je prilika da se prisetimo da velika dela književnosti ne stvaraju nekakvi odbori.



„Ne znaš šta si imao dok bez toga ne ostaneš“, poručila nam je Džoni Mičel. Sada smo ostali bez Nobelove nagrade u književnosti jer je dodela ovog priznanja za 2018. godinu odložena zbog skandala u vezi sa seksualnim zlostavljanjem u Švedskoj akademiji i trenutak je da se upitamo šta smo do sada dobijali tom nagradom. Da li će nam nedostajati ovog oktobra kada fizičari, hemičari i ekonomisti budu brujali o svojim dobitnicima a pisci budu izostavljeni? Nekim ljudima sigurno hoće – izdavačima koji nagradu koriste zarad bolje prodaje prava, i novinarima koji će ostati bez atraktivnih naslovnih strana. I naravno, neki će pisci o kojima redovno kruže glasine da će se naći u užem krugu – Filip Rot, sirijski pesnik Adonis – sigurno biti besni.

Ali šta je sa čitaocima? Da li će nas godina bez ove nagrade lišiti mogućnosti da se sretnemo sa delom pisca koga bi voleli i divili mu se? Decenijama je izbor Švedske akademije privlačio slabu pažnju američkih izdavača i čitaoca. To nije samo zbog toga što su američki čitaoci nezainteresovani za dela prevedena sa nekog stranog jezika, kao što se izdavači često žale. Naprotiv, tokom poslednje dve decenije, mnogi strani pisci su imali veliki uticaj na američku književnost. V.G. Zebald, Roberto Bolanjo, Elena Ferante, Karl Uve Knausgor i Haruki Murakami su se proslavili u svetu. Niko od njih nije dobio Nobelovu nagradu. Ali opet, nesposobnost Švedske akademije da prepozna aktuelne velikane književnosti nije ništa novo. Ako bi nacrtali Veneov dijagram u kome bi u jednom krugu bili dobitnici Nobelove nagrade a najuticajniji i najčitaniji pisci 20. veka u drugom, njihovo preklapanje bi bilo iznenađujuće malo. Nobelova nagrada mimoilazi većinu savremenih pisaca koji nešto znače, počevši od Henrika Ibzena na početku 20. veka, pa preko Marsela Prusta, Džemsa Džojsa, Virdžinije Vulf, Ane Ahmatove, Horhea Luisa Borhesa i mnoge druge.

Da li to znači da je Švedska akademija bila naročito nekompetentna pri odabiru dobitnika? Da li bi neka druga grupa kritičara i profesora u većoj, kosmopolitskijoj zemlji birala bolje? To je prilično verovatno i otkazivanje ovogodišnje dodele nagrade je imalo jednu dobru posledicu a to je da skrene pažnju na samu akademiju. Nijedna književna nagrada, a Nobelova posebno, ne sme da skreće pažnju na sudije koje su je dodelile. Članovi Švedske akademije ne kriju svoj identitet, ali su potpuno nepoznati van Švedske, i novinski izveštaji ih retko imenuju. U svesti široke publike nagrada jednostavno padne sa neba miropomazavši pobednika. Ali ona je zapravo samo odluka određene grupe čitalaca, koja ima svoje mane i vrline. Kao što je ovaj novi skandal pokazao, oni su isto tako podložni uticaju moći i političkim zakulisnim radnjama, kao i članovi bilo koje druge institucije.

Ali problem sa Nobelovom nagradom leži još dublje. Bez obzira na to ko se nalazi u prostoriji kada se ona dodeljuje, Nobelova nagrada je zasnovana na ideji da nečiju vrednost najbolje može odrediti mala grupa stručnjaka. To možda ima smisla kada se radi o nauci jer je ona slabo pristupačna svakome osim onima koji se njom bave. Međutim čak i što se tiče nauke, sve je raširenije mišljenje da je uobičajeno dodeljivanje nagrade jednom ili dvojici dobitnika neusklađeno sa načinom na koji savremena nauka danas funkcioniše: većina važnih otkrića su posledica timskog rada a ne pojedinačnog genija koji umuje u samoći.

Književna dela stvaraju pojedinci, ali u ovom slučaju, oslanjanje Švedske akademije na sud navodnih stručnjaka nailazi na drugi problem. A to je da književnost nije namenjena publici sastavljenoj od stručnjaka već sudu svakog čitaoca. Niti u književnosti postoji napredak u kome nova otkrića nadmašuju stara – Homer je revolucionar danas isto koliko je bio i pre 2500 godina. To čini nemogućim ocenjivanje književnih dela po nekakvom objektivnom merilu koje određuje nadmoćnost jednog nad drugim. Različiti ljudi će naći inspiraciju i zadovoljstvo u različitim knjigama, jer je književnost isto tako nepopravljivo raznovrsna kao i sama ljudska bića.

Dobra recenzija pomaže ljudima da nađu knjige za sebe, ali nijednu ne pokušava da proglasi „najizuzetnijim delom“, kao što se to radi prilikom dodele Nobelove nagrade. Nemoguće je izdvojiti samo jednog najboljeg pisca iz istog razloga iz kojeg bi bilo nemoguće izdvojiti najbolje ljudsko biće. Postoji toliko različitih kriterijuma po kojima se može suditi. Zato je „kanon“ ‒ kada je reč o književnosti ‒ uvek bio pogrešna metafora. Knjiga zasluži status klasika ne zato što ju je odredio neki odbor ili je uvrštena u školski program, već jednostavno zato što je dugo vremena voli veliki broj ljudi. Književna reputacija se može izgraditi jedino na slobodnom tržištu a ne centralnim planiranjem a Švedska akademija je Politbiro književnosti. 

Naravno, Nobelova nagrada će se vratiti 2019. godine jer služi interesu suviše velikog broja ljudi da bi bila zauvek  otkazana. Ali ovaj oktobar nam nudi priliku da proslavimo njeno odsustvo pamteći da, po rečima velikog kritičara iz 18. veka Samjuela Džonsona: „Zdravi razum čitalaca neiskvarenih književnim predrasudama... mora na kraju odlučiti kome pripada književna slava“.

Autor: Adam Kirš
Izvor: theatlantic.com
Prevod: Vladimir Martinović