Koncept vremena je svim ljudima dobro poznat, ono oblikuje naše živote, utiče na naše želje i potrebe, oblikovalo je naše jezike, misli i samu civilizaciju kojom se toliko ponosimo, a opet niko (bar na ovoj planeti) nije u stanju da konceptualizuje njegove istinske razmere. Zahvaljujući kruženju Zemlje oko Sunca, Meseca oko Zemlje, ljudi su u svojim umovima uspeli da ukrote jedan, minorni aspekt vremena, koji važi samo za naš solarni sistem, ali vreme je mnogo više od toga.
Vreme suvereno vlada univerzumom, terajući čak i prostor da se povinuje njegovoj volji, ono nikome i ničemu ne prašta, ide napred i ne osvrće se; vreme je najveće prokletstvo postojanja, ujedno i najveći dar, najveći saveznik i najljući protivnik, i sasvim prirodno (i donekle paradoksalno) čovek teži da ga pokori.
„Deca vremena“ Adrijana Čajkovskog su roman o nastojanju ljudi da poraze vreme.
Priča počinje u dalekoj budućnosti, ljudska civilizacija je na dobrom putu, osvojili su Sunčev sistem, značajno su produžili životni vek, razvili su tehnologiju koja im omogućava putovanje među zvezdama, i na početku romana svedoci smo završnih trenutaka eksperimenta koji predstavlja krunu ljudskog dostignuća; teraformirali su čitavu planetu i stvorili svet koji će služiti njihovim potrebama.
Završetak teraformiranja planete je označio početak novog, najznačajnijeg eksperimenta u istoriji, koji bi, ukoliko bude uspešan, učinio ljudsku rasu bukvalno bogovima.
Razvivši nanovirus koji značajno ubrzava evoluciju organizma u kome obitava, Avrana Kern i njen tim naučnika i inženjera želi da naseli teraformiranu planetu primatima sa Zemlje i zarazi ih tim virusom. Ljudska evolucija je trajala milionima godina, a nanovirus bi evoluciju trebalo da svede na svega nekoliko hiljada godina. Pošto bi novostvorena rasa primata dostigla određeni tehnološki napredak, njihovi tvorci bi se spustili sa neba, da ih poduče, da im budu vodiči, pa i da ih porobe.
Uprkos svim postignućima preprekama koje je ljudska civilizacija savladala da bi stigla do toga, ona nije uspela da pobedi sopstvenu prirodu. Mržnja, strah, glupost, netolerancija dovešće do propasti ljudske međuzvezdane civilizacije, i to će imati značajne, doduše neplanirane posledice, ne samo po čovečanstvo, već po samu prirodu života i svesti.
Primati koje je Avrana Kern pokušala da pošalje na teraformiranu planetu izgoreće u atmosferi, ali će nanovirus opstati.
Nekoliko hiljada godina nakon događaja koji je doveo ljudsku civilizaciju do ruba propasti, ostaci čovečanstva, koristeći ono malo znanja koje im je preostalo od Starog carstva, moraju da napuste zatrovanu Zemlju na umoru, i još jednom krenu ka zvezdama, ali ovoga puta samo u jednom pravcu. Prateći daleki signal, brod-arka Gilgameš započinje višemilenijumski put u nepoznato.
Pored brojnih zanimljivih i dobro okarakterisanih likova (ljudskih i neljudskih), vreme u ovoj knjizi igra ključnu ulogu: suprotstavlja se preživelim ljudima na Gilgamešu, progoni ih i preti im konačnim uništenjem. Domaćinima nanovirusa na Zelenoj planeti (kako će kroz knjigu biti poznata teraformirana planeta) je saveznik, pruža im priliku da se razviju i dostignu svoj pun potencijal, nudi im budućnost.
Ljudi su zahvaljujući hibernaciji uspeli donekle da ublaže protok vremena, ali kroz sva poglavlja u kojima pratimo posadu Gilgameša vidi se nemilosrdni uticaj vremena. Ono izaziva stravu i očaj. Domaćini nanovirusa na Zelenoj planeti, s druge strane, zahvaljujući svojoj prirodi imaju potpuno drugačiji doživljaj vremena, i samim tim potpuno drugačiji pristup postojanju.
„Deca vremena“ je izuzetno koncizno, vešto i lepo napisana knjiga. Može da se čita kao uzbudljiva avantura o osvajanju svemira ili kao naučno-filozofski traktat o prirodi života i mestu koja ljudska bića zauzimaju u nepreglednom prostranstvu vasione. Čitaoci koji vole da čitaju između redova pronaći će brojna pitanja o kojima će moći da razmišljaju dugo nakon što završe knjigu; da li ćemo ikada biti u stanju da prerastemo našu primitivnu, agresivnu prirodu bez koje ne bismo postali to što jesmo? Da li ćemo naučiti da sagledavamo stvarnost izvan ograničenih čula koja nam je evolucija podarila? Da li je ljudska rasa takođe proizvod neuspelog eksperimenta neke međuzvezdane civilizacije koja je neuspešno (ili možda uspešno) pokušala da savlada vreme? Imamo li čemu da se nadamo?
Možda.
Samo od nas zavisi. Vreme će uvek biti tu, surovo kakvo jeste, da nas opomene kao neposlušnu decu da je dar koji nam pruža neprocenjiv. Roman Adrijana Čajkovskog nas na to podseća.
Autor: Aleksandar Mandić