Već proslavljena kod verne publike časopisa „Lepota i zdravlje“, Duda Alapača pojavila se 2016. kao junakinja knjige „Dnevnik čuda Dude Alapače“, a dve godine docnije i u nastavku pod nazivom „Čudima nikad kraja“.
Kako u časopisu, tako i u knjigama, kolumnistkinja Daniela Bakić od svoje je izmišljene junakinje načinila autentičan prototip obične a opet neobične žene – obična je jer takvu osobu i situacije u koje ona upada možemo sresti bukvalno na svakom koraku, a neobična je jer se sa problemima ipak ne nosi na tipičan način, nego iz svakog konflikta izvlači novu pouku i razrešava nedoumice onako kako je to u realnom svetu ponekad teško učiniti.
Možda čitanje knjiga o Dudi Alapači neće biti od neposredne pomoći u rešavanju konkretnih životnih problema, ali će sigurno biti dobar putokaz i sugestija bar za drugačije razmišljanje i pravilno reagovanje u naizgled nerešivim situacijama.
Ako ništa drugo, doživljaji Dude Alapače ostaće kao svedočanstvo jednog trenutka, prostora i mentaliteta, kao presek jedne decenije u kojoj su najmlađu generaciju osvojile društvene mreže, dok je najstarija generacija odmarala mozak uz rijaliti programe.
Između dve generacije koje same za sebe čine dva ekstrema, stoji Duda Alapača koja mora da se nosi i sa prohtevima deteta i sa prohtevima roditeljâ, da balansira maltene između dva univerzuma, mada nije uvek svesna šta će u njoj samoj prevladati, da li vaspitanje koje je pomalo konzervativno mada svrsishodno – ili norme novog vremena čijih je nedostataka i opasnosti Duda i te kako svesna.
Iz poglavlja u poglavlje, od kojih bi svako moglo činiti i priču za sebe, pojavljuje se Duda kao ćerka, kao majka, kao žena, kao prijateljica, kao komšika, ali najčešće kao savetnica, kao savest i zdrav razum tuđih nedoumica, koje se veoma lako projektuju na nju samu, jer Dudi je jasno da će se jednog dana suočiti sa problemima s kojima se danas suočava njena majka, jasno je Dudi da je koliko sutra mogu snaći identični problemi koje sada ima njena prijateljica, a najviše je Duda nesigurna kad vidi neprimereno ponašanje tuđe dece, jer zna da ako nešto na vreme ne učini – takva može postati i njena ćerka.
Iako već popularna kao Alapača, ovaj se nadimak Dudi može samo uslovno pripisati, jer ona uopšte ne govori mnogo, a i kad govori, ne čini to uzalud niti iz nekog kaprica, nego naprotiv: ona uglavnom daje savet onome ko joj se požalio na težak život, porodične nesuglasice, finansijske probleme.
Međutim, pošto i Duda ima svoje probleme i teške misli koje je iz dana u dan opsedaju, ona takođe mora negde da se požali, no ona to čini kroz duge unutrašnje monologe namenjene prvenstveno publici – pa ako je prema nekome zaista alapača, ona je to prema svojim vernim čitaocima, kojima sigurno neće zasmetati taj Dudin manir.
A pošto Dudina meditiranja i nostalgična lamentiranja nisu dosadna niti uzaludna, nadimak Alapača može biti shvaćen samo kao jedan simpatičan detalj, mada u svetu tehnologije i snobizma izvesna Dudina razmišljanja, naročito ona o zapostavljenim porodičnim vrednostima, mogu nekome i delovati kao suludo brbljanje.
Zaista, kad bi Duda sve to naglas izgovorila, pitanje je da li bi imalo nekog efekta, da li bi je saslušali oni koji su tražili savet i da li bi bilo šta promenili u svom ponašanju i poimanju života – ali, i pored toga, Duda nikada neće izgubiti nadu da makar i svojim mislima može promeniti svet, naravno počevši od same sebe, od svoje porodice, od svoje neposredne okoline.
Na osnovu svega, postavlja se pitanje kakva su to uopšte čuda u Dudinom životu kad ona prolazi kroz situacije koje su sasvim uobičajene i očekivane za osobu tog životnog doba i socijalnog statusa.
Možda je najveće čudo upravo to kako i Duda i svi oko nje opstaju u sredini gde su se zatekli, čudo je kako osoba koja je sa svih strana bombardovana digitalizacijom uspeva da pronađe smisao u sitnicama koje su nekada činile život, čudo je kako čovek preživi sve opravdane i neopravdane brige modernog društva, čudo je kako život ponavlja pojedine situacije iz generacije u generaciju bez obzira na sve razlike u samom načinu života.
I svet u kome Duda obitava prepun je čuda, mada su ta čuda toliko česta da su postala potpuno normalna, pa više nije neobično, primera radi, što porodica podiže kredit za detetov osamnaesti rođendan dok penzionisani profesor nema novca ni za jednu običnu kupovinu u marketu.
U svem haosu i nedoumicama oko vaspitanja sopstvenog deteta, u konfliktnoj situaciji kada se ne zna da li će dete postati bolji čovek ako mu se sve čini ili ako mu se nešto i uskraćuje, u situaciji kad dete i nije dete zbog toga što je putem interneta previše informisano – Duda Alapača kao da opominje: „Man’te se Fejsbuka i mobilnih telefona, neće nas deca pamtiti po lajkovima i smajlićima. Deci trebaju uspomene, a za uspomene ne treba mnogo.“
Živi se u takvom vremenu kad je i sama uspomena pravo malo čudo, ali kako bez takvih čuda neće biti ni pravog detinjstva ni docnije pravih sećanja, stoga nikad i ne treba da bude kraja čudima.
Autor: Dušan Milijić