Trojanski rat je jedna od najčuvenijih epizoda ljudske istorije i najuticajnijih na umetnička dela, pre svega na skulpture ali i na poeziju. Homerova „Ilijada“ fokusirana je na trojansko vojevanje, a „Odiseja“ na njegove posledice. U isti mah, dva dela epskog klasika pouzdanije svedoče o ovom sukobu, navodno iz dvanaestog veka pre nove ere, nego istorija koja ga dovodi u pitanje. Tako su i mnoga književna dela koja su se bavila Trojom nadahnuće crpla najviše iz „Ilijade“.
Što se tiče romana „
Ćutanje devojaka“ engleske dobitnice Bukerove nagrade
Pet Barker (1943), na nju je Homer uticao pre svega u prenošenju opšteg okvira. Međutim, glavna junakinja ovde je Briseida, koja je u „Ilijadi“ vrlo škrto spominjana. Njen ljubavni odnos prema Ahilu čiji je postala ratni plen čak je opsežnije opisan kod Ovidija nego kod Homera. Štaviše, kao da su autorku više od starogrčkog pesnika u obradi Troje nadahnuli istoimeni film Volfganga Petersena iz 2004. godine i serija „Troja: pad grada“. Najveći uticaj je autorka, bez sumnje – a kako je to i najbolje – našla kod same sebe. Opisi epskih bitaka u „Ćutanju devojaka“ deluju savremeno kao i u njenoj trilogiji
Regeneracija o Prvom svetskom ratu.
Sve je to u duhu vremena, u kojem roman koji tretira povest, kako je ovde i slučaj, više treba da bude roman o istoriji nego istorijski roman. Temeljna tačka gledišta romana je krajnje recentna, a da pritom poštuje zadati epski okvir. Kao što se navodi u umesno odabranom motu
Filipa Rota – a i kod Homera, kog američki pisac citira u sledećem odlomku, rat u Troji nastao je otmicom jedne žene (Helene) – „’(...) otkad se ono u svađi razišli bili Atrejev sin, junacima vođa, i divni Ahilej.’ A oko čega se to svađaju ove dve žestoke, silne duše? Prosto je, kao kafanska tuča. Svađaju se oko žene. Devojke, zapravo. Devojke ukradene od oca. Devojke otete u ratu.“
Upravo o tome govori štivo Pet Barker, kroz tačku gledišta Briseide, kojoj pripada naracija u prvom delu romana. O ženama koje su se u ratovima vodile kao plen i žrtve bez prava na odgovor, a čija perspektiva je više usmerena na svakodnevnu pozadinu istorijskih sukoba. Zvuči vrlo savremeno, čak prilično feministički? Možda, ali ne sasvim, počev od toga što uz tačku gledišta Briseide dobijamo i Ahilovu: dva skladno komplementarna narativa, ženski i muški, iz pozicije robinje i osvajača. Iako se podrobno opisuju patnja glavne junakinje i brutalnost u postupcima njenih novih vlasnika, te Briseidina mržnja spram njih, prevladava vitalizam i potreba za opstankom i kod nje i kod ostalih zatočenica. Tako se delo zalaže za ženski glas, ali na vrlo diskretan način, ne dopuštajući da ideološka tačka gledišta ni u jednom trenutku ugrozi umetničku, a kamoli da je prevlada. Uostalom, likovi i istorijski ambijent su opisani na način na koji je lako osetiti emocije junak(inj)a i s njima proći kroz prizore vojevanja.
Tako je „Ćutanje devojaka“ delo koje može da zadovolji i brojne borce za polnu ravnopravnost i književne sladokusce. Uostalom, i savremene ljubitelje Homera, koji bi mogli da uživaju u novim nijansama junakinja koje u „Ilijadi“ nisu razvijene, poput Briseide i Helene, ili su jedva spomenute, kao što je to slučaj sa Diomedom ili Ifis.
Autor: Domagoj Petrović