Da li se audio knjige računaju kao čitanje? I ostala ubitačna pitanja koja se javljaju kod slabovidih ljubitelja knjiga

Nikada nisam bio neki čitalac. U osnovnoj školi, mesečna gomila knjiga koju sam uzimao iz javne biblioteke sastojala se iz „kako da...“ priručnika, vodiča za pravljenje papirnih aviona i foto galerija starih filmova o čudovištima. Povremeno, kada sam zbog ocena morao da pročitam nešto, uspevao sam da se izgubim u kratkim romanima, ali jedine neilustorvane knjige koje sam čitao po sopstvenom izboru, bili su naslovi iz serijala „Izaberi svoju avanturu“. I da, i tu sam varao. Kada sam dobijao izbor na kraju poglavlja, „kako bi ovo odradio, idi na stranicu…“ ili „kako bi to uradio, idi na tu stranicu,“ ja bih unapred proverio oba izbora i birao onaj sa manje teksta. Konačno, napravio sam logičan skok na stripove i nikad se više nisam osvrnuo, sve do šesnaeste godine, kada sam dobio zapaljenje očnih nerava što je prouzrokovalo da svaka stranica „Sendmena“ i „Konstantina“ bude apstraktna poput slika Džeksona Poloka.



Moj vid nije mogao da se popravi, tako da je čitanje podrazumevalo da reči budu dovoljno velike kako bi se zaobišle moje centralne slepe tačke. Doktorka za slabovidost, dala mi je lupu i stranice sa tekstom. Momentalno smo odustali od široke lupe sa ručkom u stilu Šerloka Holmsa. Jedini modeli koji su mi dopuštali da čitam sitna slovca u časopisima – nekoliko reči istovremeno – bile su lupe od tri inča, koje sam viđao samo u filmovima (zamislite kradljivce dragulja koji proveravaju savršenost dijamanata)Doktor za slabovidost je potpisao dokumentaciju koja potvrđuje da sam zvanično slep. Jedan dokument mi je dozvoljavao pristup specijalizovanoj biblioteci za slepe i fizički hendikepirane. Ogranak za zapadnu Virdžiniju nalazio se u centru grada, nekoliko milja od mesta gde smo živeli.

U kratkom obilasku, bibliotekarka nas je sprovela kroz redove metalnih polica, pokazujući nam gomilu relikvija iz godina kada su knjige radije snimane na gramofonske ploče nego na kasete. Druga bibliotekarka je došla iz magacina sa specijalnim kasetofonom koji mi je bio potreban za slušanje iznajmljenih knjiga. Bio je težak oko pet kilograma i bio je duplo veći od moje najveće sveske. Sve kasete su imale četiri strane, a druga bibliotekarka mi je objasnila kako da se krećem između traka jedan/dva i tri/četiri. Drugi prekidač podešavao je brzinu glasa.



Sedamdesetih godina devetnaestog veka, Tomas Edison je na fonografu, koji je sam izumeo, snimio prvu audio knjigu „Mary Had a Little Lamb“.  Verovao je da će u budućnosti ovo biti glavno sredstvo za uživanje u knjigama. Prošlo je pola veka pre nego što je tehnologija dozvolila duže snimke. U to vreme, Kongres je osnovao program „Knjige koje pričaju“, koji je omogućio milionima slepih Amerikanaca pristup pisanoj reči. Do devedestih godina, njihova kolekcija je eksponencijalno bila veća od odeljka „knjige na kasetama“ u javnim bibliotekama, kojima su još dominirali naslovi o samopomoći, ali je generalno bestselerima trebalo oko godinu dana da dođu na police. Osrednji naslovi koji nisu osvajali književne nagrade, retko su nasnimavani, ali za one koji nisu mogli da čitaju Brajovu azbuku, ovaj program je bio jedini dostupan resurs.

Slušajući moju prvu knjigu na kaseti, maglovita slika naratora mi je iskrsla u glavi, onako kako neko zamišlja lica ljudi sa kojima priča na telefonu ili sluša na radiju. Zvučao je vitko, možda muškarac u kasnim četrdesetim, sa retkom kosom koja je upravo počela da sedi. Nije toliko teško, kao što mislite, da pogodite nečiji izgled na osnovu glasa, promena i ličnosti koja viri iza uglova reči. Međutim, posle nekoliko minuta nisam više zamišljao naratora. Malo nakon početka prve priče, autorove reči postale su glasnije od glasa koji ih je čitao.

Tokom godina, ljudi su me pitali da li sam primetio razliku između knjiga na traci i onih na papiru, a odgovor je da ne znam. Pošto sam bio sporadičan čitalac, bilo mi je teško da kažem da li su reči koje sam čitao ušima drugačije dolazile do mog mozga u odnosu na sve što sam čitao očima.

Ono što zasigurno znam je ovo: pre ili kasnije, glas u mojim ušima prestaje da bude glas. Postaje reč, a reči postaju rečenice, a one priče. U istom trenutku,  glas u mojim ušima stapa se sa mojim poput reči sa stranica koje postaju moj unutrašnji glas kada čitam štampana izdanja. Ovo se dešava manje svesno, možda čak i ne bukvalno, kada slušam profesionalne naratore. U drugim trenucima, ili godinama kasnije, sa digitalnim glasom softvera za čitanje ekrana, prevođenje u unutrašnji glas bilo je svesnije.

Ne postoji ništa slično mirisu biblioteke. Aroma starog papira kada prođete kroz vrata je miris same misli, sećanja i vremena. Godinama sam kupovao polovne knjige koje bih stavio na policu, jer biti diplomac engleskog i pisac u pokušaju koji ne poseduje knjige činilo je da se osećam uljezom više nego što sam bio. Ponekad bih ih pozajmio ljudima, puštajući ih da pretpostave da je ovaj primerak koji im dajem, ovaj broširani ili tvrd povez, a ne kasete u zelenim plastičnim kontejnerima, ono što sam pročitao. Ponekad bih, kada nikog nema u blizini, skinuo neku sa police i okretao bih stranice. Čak i bez lupe, moje oči mogu reći gde se tekst nalazi, lociraju mala crna krila na inače praznoj stranici koja su sigurno posveta. Ponekad bih držao tvrdokoričeni primerak u rukama dok sam slušao kasetu, pogađajući kada treba da okrenem stranu.



Na postdiplomskim studijama plašio sam se da mi nedostaje neki element čitalačkog iskustva, da možda ne čitam uopšte. Čak i danas, brinem da priče i knjige koje pišem nisu organske, autentične kreacije zato što sam sve knjige koje su me inspirisale konzumirao preko sekundarnih medija, na replikama originalnog teksta. Profesor humanističkih nauka može ukazati na homerovsku tradiciju usmenog pripovedanja, naglašavajući da nekada pisanje i objavljivanje knjiga nije postojalo. Godinama sam pokušavao da napišem esej u kojem ću odbraniti način na koji čitam, opisujući različite jezike na svetu, jedinstvene alfabete sa sopstvenim karakterima neshvatljivim drugim kulturama. Ali nema bolje odbrane od osećaja da nemate šta da branite.

Ako distinkcija između čitanja i slušanja nije smetala u Homerovo vreme, smetala je svaki put kada bi moj profesor filozofije na prvoj godini zaboravio naš razgovor o mom hendikepu i prozvao me da naglas čitam pasus Sartra ili Dekarta, a ja morao da objavim svoj invaliditet pred 25 studenata koje nisam poznavao. Smetala je u mojoj studentskoj sobi kada sam skladištio bele kutije snimljenih udžbenika ispod kreveta, na kojima je crnim mastilom pisalo „Snimci za slepe“ i  „Besplatna materija za slepe.“ Smetala je, kada sam se susreo sa Dekartom na drugom času, gde je proglasio vid „najplemenitijim i najsveobuhvatnijim od pet čula.“ Porast popularnosti sajta Audible u poslednjim godinama doveo je do toga da brojni prijatelji, od kojih su mnogi pisci, daju šansu audio knjigama.

Kada sam sa 16 godina bio sam u svojoj sobi, slušajući traku za trakom, nije bilo bitno da li čitam ili slušam. Naslovi knjiga na zelenim kutijama bili su isti kao oni na knjigama na policama u knjižarama i regularnim bibliotekama. Bili su to isti autori. Reči u mojim ušima su bile iste one koje su drugi ljudi videli kada su držali knjigu u svojim rukama.

Izvor: lithub.com
Prevod: Miloš Vulikić