David Menaš je godinama predavao engleski jezik u srednjoj školi u Majamiju. Ali kako su se poslednje faze bolovanja od raka približavale, Menaš je odlučio da pođe na put. Za više od tri meseca je prešao hiljade kilometara vozom i automobilom, i posetio neke od svojih nekadašnjih učenika. O tom putovanju pisao je u svojoj knjizi „Davidova lista“.
Niste odmah nakon što Vam je dijagnostifikovan rak krenuli na put. Neverovatno je što ste se odlučili da krenete na put tek nakon što ste izgubili dobar deo vida, u trenutku kada bi Vam zapravo bilo najteže da pođete. Zašto baš tada?
Upravo tako! Vidite, nije dijagnoza bila ono što me je motivisalo da pođem na putovanje. Zapravo se to desilo 10. jula 2012. godine, kada sam doživeo šlog koji mi je oduzeo levu stranu tela i polovinu vida. U tom trenutku sam shvatio da više nisam u stanju da predajem jer nisam mogao da vozim. Nisam mogao ni doći do posla, a kamoli voditi računa o razredu od trideset učenika. Bilo mi je dosadno, bio sam frustriran i osećao sam se beskorisno, tako da sam odlučio da krenem na put i posetim svoje bivše učenike. Objavio sam to na Fejsbuku i u roku od 48 časova ponude su došle iz pedeset gradova što me je povelo na putovanje od preko 12 hiljada kilometara, posetio sam 75 različitih učenika, spavao na različitim kaučima, sve je to trajalo preko 101 dana i, kako ste rekli, nastala je knjiga.
Dakle da li ste zaista odlučili da posetite svakog učenika koji Vas je pozvao putem Fejsbuka? Ili ste birali gde ćete ići?
Ne, moja namera je bila da posetim svakog od njih, ali nažalost, zbog okolnosti – znate, deca se razboljevaju, moraju da odu iz grada, takve stvari se dešavaju – nisam uspeo da vidim svakog od učenika koji mi je ponudio da ga posetim. Ali većinu jesam. Stigao sam čak do Tihog okeana po prvi put u životu.
Znači pitanje koje ste im postavljali bilo je: kakav sam uticaj imao na tvoj život, zar ne?
Želeo sam da znam da li sam im pomogao da se promene.
Mislite li da ste uspeli da dobijete iskrene odgovore od njih? Hoću reći, mogu da zamislim kako sedite ispred njih...
Apsolutno. Bilo je nekoliko učenika koji su mi rekli: „Ma, mrzeo sam Vaše časove. Uvek ste me prozivali. Nikada se nisam osećao spremno.“ Ali, znate, tada bih ih pitao da li im je to pomoglo na neki način. I veoma često bi rekli da jeste.
Vidite, to što su odmah morali da razmišljaju, da odgovaraju na pitanje, u suštini je bilo korisno. Ali ne, nisu svi bili ulizice, što je bilo dobro jer sam želeo iskrene odgovore. U većini slučajeva, dobijao sam neodređene odgovore, tipa: „Ovaj deo predavanja je bio sjajan. Ovaj drugi deo, bez njega sam i mogao.“
Navedite nam bar neke učenike čiji su Vam odgovori veoma značili, bilo zbog toga što su Vas iznenadili ili zato što su duboko smisleni.
U redu. Na primer, Kim Karik koja sada živi u Bleksburgu u Virdžiniji. Tokom srednje škole se samopovređivala, zapravo je nanosila sebi opekotine. Imao sam zadatak koji sam nazivao „Lista prioriteta“ i kroz njega sam uspeo da shvatim da povređuje samu sebe, da sa njom popričam, savetujem je i pomognem joj da to prestane da radi. I za nju je to bilo iskustvo koje joj je promenilo život jer, kako mi je otkrila kada sam je posetio u Bleksburgu, pomišljala je na samoubistvo.
Da mi je to promaklo i da nisam sa njom na vreme popričao, ne bi preživela do kraja školske godine. Tako da bilo je stvari na putu, poput ove, koje su mi otkrile koliki su uticaj imale neke od stvari koje sam radio.
Naslov vaše knjige, „Davidova lista“, nije samo o Vama kako određujete prioritete.
Nije.
Nego je o tom zadatku. Recite mi kakav su to zadatak imali Vaši učenici.
Sastavio sam listu od 26 apstraktnih reči kao što su: ljubav, moć, poštovanje, duhovnost, porodica... I tražio sam od dece da ih poređaju po tome koliki značaj imaju za njih. Zatim bih ih ispitivao. Pogledao bih njihovu listu i pitao ih: „OK, šta je za tebe važnije – zabava ili porodica?“ I trebalo je da odgovore na isti način kako su stavili na listi kako bih znao da je ona precizna. Ukoliko se to ne bi desilo, zamolio bih ih da ponovo pogledaju listu i sastave je kako treba. Kada bih nakon nekoliko ispitivanja bio siguran da lista predstavlja njihov precizan emotivni prikaz u tom trenutku, ponudio bih da, ukoliko žele, izađu pred tablu – na kojoj je lista projektovana – i napišu brojeve redom pored reči kako bi ih razred video. Zatim bih je pročitao, postavljao im pitanja i tumačio je.
Nakon petnaest godina ovakvog rada sa nekoliko hiljada učenika, počeo sam da uviđam da postoje šabloni. Na primer, kada bih video da se reč „moć“ nalazi odmah do „seksa“, to je nešto značilo. Kada bi se „zdravlje“, na primer, našlo odmah do „porodice“, obično bi značilo da učenik ne misli na sopstveno zdravlje već nekog od članova porodice. Tako sam čitao listu, postavljao im pitanja i pomalo analizirao kako bih im pomogao da bolje razumeju sebe u datom trenutku.
Kasnije tokom godine, ponovo bismo sastavljali liste. I bilo bi potpuno drugačije. Kada biste je sastavljali danas i zatim za tri dana, sve što bi vam se dogodilo u ta tri dana bi promenilo listu. Ako biste raskinuli sa partnerom, možda bi „ljubav“ kod vas pala na listi.
Vaše putovanje nije bilo odmor. Bilo je ponekad veoma teško. Čak ste u jednom trenutku morali da stopirate kroz Alabamu. Pretpostavljam da ste se i Vi i Vaša porodica brinuli za Vašu bezbednost.
Pa, moram priznati da kada imate rak mozga, razvijete određenu neustrašivost. Mislim, šta je najgore moglo da mi se desi? Šta je ono što će se neizbežno svakako desiti?
Pošteno. Ali Vaša porodica je sigurno mnogo brinula…
Ne baš. Oduvek sam bio ovakva osoba, a samo zato što sam postao invalid, neće promeniti moju ličnost ili moj duh. Ako je išta promenilo, to je što se u meni razvio osećaj hitnosti, da ako želim da ikada više ponovo vidim tu decu, to mora biti odmah jer je kod moje situacije jasna jedna stvar – neće biti bolje. U najboljem slučaju, ostaće isto.
Potpuno shvatam vrednost ovog putovanja, beleženja, zapisivanja odgovora Vaših bivših učenika. Šta su dobrobiti Vašeg putovanja? I kakvu korist će imati čitaoci Vaše knjige?
To zavisi od čitalaca. Mislim da će različiti tipovi čitalaca u knjizi pronaći različite poruke i lekcije. Na primer, nastavnik koji bude čitao knjigu će, nadam se, steći drugačiji pogled na svoj posao i sopstveni uticaj na učenike koji, možda, pre toga nije razumeo. Ili što se tiče ljudi koji su, poput mene, u traumatičnim situacijama, bilo da je reč u susretu sa smrću, invaliditetom ili im je jednostavno teško, želim da znaju da i dalje postoji način da se živi život koji ima svrhu, radost, sreću i ispunjenje. Čak i u mojoj situaciji, skoro da sam slep i hemiplegičan sam, delom obogaljen, to se može postići. I ako ja to mogu, svako može i svako bi trebalo.
Vratimo se ideji liste prioriteta.
Važi.
Da li takve liste pravite za sebe? Redovno?
Ne redovno, ne, ali me često pitaju da je uradim. I tako prođem kroz nju, ali čudno je da ono što bi sada bilo za mene broj jedan je reč koja čak nije ni na listi. Nije je bilo kada sam sastavljao listu..
Koja je to reč?
Snaga.
Govorite li o fizičkoj snazi? Deluje mi da mislite ipak na mentalnu.
Ne vidim jasnu podelu između te dve snage. Ljudi koji imaju fizičku snagu, razvili su je iz discipline, iz volje koja potiče iz mentalne snage. Ali za mene, to bi jednostavno bila vrsta sposobnosti da stoički podnesem ovo u šta se moj život pretvorio.
Rekli ste da bi svako, bio bolestan ili ne, trebalo da poseti ljude koji su mu nekad bili u životu.
Da, jer ako ne živite život ispunjen radošću, vi samo sedite i brojite dane patnje i bola, a u čemu je onda poenta? Na kraju to postane odluka da li ćete imati kvantitativni život – koji možete dobiti ukoliko idete na terapije i sedite bezbedno na svom krevetu – ili kvalitetan. I jedna od stvari koje sam naučio tokom putovanja je da prosečna osoba ne želi da bude slobodna. Jednostavno želi da bude sigurna, bezbedna. I gde god da sam tokom putovanja bio potpuno slobodan, svakako nisam bio bezbedan. Veoma je teško imati te dve stvari u isto vreme.
Na neki način je i nemoguće.
Mislim da je tako.
I da li imate stalan kontakt sa nekim od tih učenika?
Da, da. Kao što sam rekao, prvi kontakt smo ostvarili putem
Fejsbuka. Moji prijatelji su i dalje na
Fejsbuku. Imam brojeve telefona i njihove i-mejl adrese, tako da jesmo u kontaktu i planiram da još putujem i ako mogu, posetim još neke od njih.
Vratimo se Vašoj listi prioriteta. Ako je snaga broj jedan, šta još spada u prvih pet?
Rekao bih da nakon nje dolazi nezavisnost, a zatim čast. Posle toga porodica, prijatelji, zabava. Na samom dnu moje liste bilo bi posedovanje materijalnih stvari, sklonište i verovatno duhovnost, verovali ili ne.
Napomena: Ovaj intervju je urađen godinu dana pre autorove smrti.
Izvor: npr.org
Prevod: Dragan Matković