„
Bez opoziva“ je jedinstvena knjiga na srpskom tržištu. U njoj su
Dejan Mihailović i
Vladeta Janković sabrali poslednje reči znamenitih ličnosti, nastojeći da ih protumače u ključu društvenog i kulturnog miljea epohe, kao i karakternih osobina i istorijske uloge odabranih ljudi.
Mihailović za Kurir govori o izboru ličnosti koje su se našli u knjizi, njihovim po(r)ukama, te zašto se kod nas toliko dugo čekalo na ovakvu knjigu.
Šta poslednje reči znamenitih ljudi mogu da govore o njima?
Mnoge od poslednjih izjava su poučne, naročito primeri iz Starog zaveta i antike, jer svedoče o neustrašivosti, požrtvovanosti, dostojanstvu, uopšte o vrlinama i shvatanjima tog prohujalog herojskog doba. Mnoge su prešle u izreku, kao „Zar i ti, sine Brute?“ ili „O, blažena neukosti“, neke zvuče testamentarno, a neke su duhovite, iako izgovorene u tako teškom času, kao Luja XIV, Makijavelija, Voltera ili
Vajlda, pa već same po sebi govore o ovim ličnostima. Ali ima i zagonetnih oproštajnih reči, čiji je smisao nedokučiv, pa nam je u tom slučaju preostajalo samo da nagađamo i da ih sagledamo u svetlu pouzdanih saznanja. Klonili smo se udžbeničkog idolopoklonstva i istorijskih predrasuda i nastojali da osvetlimo i ljudske, ne uvek reprezentativne strane pojedinih velikana na osnovu manje poznatih pojedinosti iz njihovog života.
Čije poslednje izjave su vam bile najupečatljivije i zašto?
Bilo je nekoliko poslednjih gestova, da ih tako nazovem, koji govore više od reči i ostavljaju snažan utisak. Rimski car Vespazijan je, recimo, umro stojeći, a engleski romantičar Vilijam Blejk pevajući. Njihovi životopisi, koji tome činu prethode, rečito potvrđuju kako je do takvih poslednjih potresnih gestova došlo.
Kako ste napravili izbor ko će ući u knjigu?
Na osnovu stručnosti i izbora po srodnosti podelili smo ustanovljeni sadržaj, orijentisani uglavnom na temelje zapadne civilizacije: starogrčku, rimsku i judeohrišćansku kulturu. Konačan izbor ličnosti, pritom, nije bilo lako sastaviti i zacelo smo usled ograničenosti prostora neke zanimljive ličnosti i poslednje reči izostavili, neke kulture zanemarili, ali nastojeći da izbor bude raznovrstan i lišen svake diskriminacije. Zastupljene su mahom najpoznatije ličnosti naše i svetske istorije, različitih poziva i profesija, uglavnom ličnosti vladara, vojskovođa, političara, pisaca, naučnika, filozofa... Najzad, imali smo u vidu da su mnoge oproštajne reči nadaleko poznate, samo ih je trebalo kontekstualizovati u okvirima epohe i uloge glavnog protagoniste. U knjizi su se tako našle i nekolike izjave istorijskih ličnosti koje nas nisu nekim dobrom zadužile.
Kada su ovakve stvari u pitanju, koliko je autentičnost izjava kroz istoriju bila proverljiva?
Mnogi izveštaji antičkih pisaca, kao što su Herodot, Diogen Laertije, Svetonije, Plutarh i drugi, prešli su u opšteprihvaćeno predanje i utoliko se i njihovo svedočenje o poslednjim rečima pojedinih antičkih ličnosti može smatrati autentičnim. Kad je reč o novom veku, ovo pitanje je osetljivije, jer se mnoge poslednje izjave, uprkos prednostima Gutenbergove galaksije, ne temelje na pouzdanim izvorima, nego su prešle u legendu i uvrežile se u kolektivnoj svesti kao istinite. Mi smo uvek navodili izvore, a ako njih nije bilo, napominjali prema svojim saznanjima i raspoloživim podacima kada su u pitanju apokrifne, pripisane reči.
Slična brošura „Poslednje reči velikih ljudi“ izašla je 1931. godine, pa je vaša knjiga prva na ovu temu koja se objavljuje u Srbiji. Šta mislite, zašto se toliko čekalo na ovakav poduhvat?
Na srpskom jeziku nije postojao iscrpan i pouzdan pregled koji bi rasvetlio oproštajne reči na osnovu poznavanja pojedine ličnosti i njenoga dela, dok se na stranim jezicima slični zbornici na ovu temu javljaju još krajem 19. veka. Poslednje reči spadale su više u apoftegme – bisere mudrosti i zbirke duhovitih izreka. Kao i pionirska knjižica Žarka Ružića koju ste pomenuli, danas su naši mediji uglavnom ispunjeni istim repertoarom citata poslednjih reči, pod rubrikama zanimljivosti ili trivija, uglavnom bez konteksta u kojem je poslednja misao izrečena i bez uvida u biografiju i značaj njenog autora. Povremeno se na ovu temu pojavi neka zanimljiva priča. Recimo, o Ajnštajnu, koji je umro u jednoj univerzitetskoj bolnici u Nju Džerziju: njegove poslednje reči nisu zabeležene jer ih je promrmljao na nemačkom i dežurna bolničarka ih nije razumela. Možda je i takva priča zaslužila da uđe u ovo izdanje.
Kako je bilo sarađivati s Vladetom Jankovićem?
Naše poznanstvo datira još od mojih studentskih dana, bio mi je profesor, a saradnja traje već godinama jer sam u "Laguni" uredio nekoliko njegovih novih naslova. Koautorska saradnja predstavljala mi je posebno zadovoljstvo, pa smo uz dragocene savete urednice Ivane Misirlić lako rešavali sve izazove koje jedan zajednički poduhvat pretpostavlja, uključujući i likovne predstave odabrane za knjigu.
Izvor: Kurir.rs / B. K.