Dejan Tiago Stanković nas je u svom novom romanu „
Zamalek“ odveo u Kairo i pružio nam ekskluzivnu priliku da upoznamo mentalitet ali i tajne žitelja tog grada, da pod prstima osetimo pustinjski pesak, da doživimo atmosferu života kraj Nila, da pokušamo da razumemo filozofiju egipatske prestonice.
Da li nam je pisac ipak nešto prećutao?
Kairo je jedinstveno mesto, gde je sve drugačije, naopako. Toliko je različito od onoga na šta smo naviknuti, da nam je veoma teško da se snađemo ako ne poznajemo jezik, običaje, pravila oblačenja i ophođenja. Srećom pa se uvek nađe neko ko je tamo odomaćen i ima volje da ti bude vodič da ti sve objasni. Posle nekog vremena razumeš Kairo, to je trenutak kada ga ili zavoliš ili zamrziš.
Kako je, uopšte, Kairo postao inspiracija za roman?
Egipat mi je davna fascinacija. O Egiptu mi je prvo, još kao klincu, pričao komšija, Milenko Babić, novinar Tanjuga. On je sedamdesetih godina kao dopisnik sa bliskog istoka, živeo u Kairu. On mi je pričao o klimi, o prašini, o saobraćaju, o tome kako ima više ljudi nego kreveta, a noći su tople, pa i u gluva doba noći, oni bez kreveta sede po ćoškovima i pričaju. Od njega sam prvi put čuo za Zamalek, ostrvo u Nilu gde se nalazila ambasada SFRJ i jugoslovenski klub. Prvi put sam 2006. otišao u Egipat na poziv druga koji je bio predavač na kairskom Američkom univerzitetu. Pribojavao sam se da mi se neće dopasti, pa sam pošao na nekoliko dana, ali dopalo mi se i produžio sam boravak i u Kairu sam tada proveo čitav ramadanski raspust. Odsedao sam u centru, ali često smo dolazili preko reke, na ostrvo. Posle arapskog proleća u Kairo su se doselili moji venčani kumovi. Išao sam im u posetu, bili smo smešteni na vrhu solitera u Zamaleku, sa pogledom na Piramide. I tako po nekoliko nedelja sledeće četiri godine, ukupno više meseci. Moja kuma, Arna, već je tada smatrala da treba da napišem knjigu o Kairu.
I bila je u pravu Arna s obzirom na to da roman „Zamalek“ spada među najčitanija dela u izdanju Lagune i već je doživeo treće izdanje. U čemu je tajna?
Rukopis je bio gotov neko vreme, ali smo dogovorili da izađe na proleće, kad se ja iz Lisabona vratim u Beograd. Imao sam kartu za 1. april. sve je bilo spremno, ali smo u martu ušli u pandemiju i izgledalo je kao da ćemo odlagati. Posle premišljanja, ipak smo odlučili da se knjiga stavi u prodaju usred vanrednog stanja, bez mog prisustva. Promociju sam uradio online sa svojim prijateljicama glumicama. Dogodilo se da je karantin, vreme koje je najnezgodnije za pravi život, najbolji za čitanje. Tada su ljudi zavučeni u kuće i dosađuju se. Kao kad se praistorijski ljudi tokom snežne oluje povuku u svoju špilju okupe se oko vatre, i slušaju one koji znaju da pripovedaju. Meni se u tom smislu posrećilo. Ja sam pripovedač. Pripovedač je arhetipski lik, kao vrač, ili sveštenik.
Roman je napisan u prvom licu jednine iz perspektive jedne žene – Arne. Zašto ste odlučili da pripovedač bude žensko i da li ima još ima stvarnih likova i događaja u priči o kairskoj mahali?
U prvim odlascima u Kairo bio sam u muškom društvu i primetio sam da žena nema puno po ulicama, ali sve ostalo mi je bilo zanimljivije nego da se bavim sudbinom Egipćanki. Kad sam učestao odlaske, kad su se prvi utisci već slegli i kad sam bio uveren da sam se upoznao sa temom, moja kuma Arna mi je otvorila oči za onu drugu, žensku stranu ove priče. Posmatrati svet ženskim očima, to je u Kairu značajno drugačija vizura. Ovaj roman sam napisao u prvom licu jednine, u ženskom rodu, jer se sastoji od ženskih priča. Igrom slučaja u Kairu sam upoznao dosta naših ljudi, čije supruge uglavnom nisu zaposlene i zato su imale vremena za druženje i razgovor. U srpskoj ambasadi, koja se nalazila odmah iza ugla, upoznao sam Milicu. Njen muž je tamo bio diplomatskom službom, ona je tamo provela sedam godina i dosta se razumela u prilike. Posle nje sam upoznao Nadu koja ima kuću u oazi, pa Lejlu, koja je polu Nemica. Svaka od njih mi je ispričala poneku pričicu. Najvažnije za ovaj roman bile su priče Cece, Beograđanke koja je bila višedecenijski iseljenik, muž joj je tamo bio arhitekta, a ona se družila s ljudima, svetom iz Zamaleka, i znala je sve o njima. Po njenom kazivanju sam sagradio priču o ubistvu i posthumnim avanturama.
U kojoj meri „Zamalek“ podseća na vaša ranija dela?
Na moje prethodne knjige ’
Zamalek’ podseća po urbanoj temi, po priči o iseljenicima, o onima koji da bi preživeli moraju da se snađu, da se prilagode, da steknu nove socijalne veštine.
I dok uživamo u Kairu zahvaljujući junacima „
Zamaleka“, ali se i prisećamo „Estorila“ u živopisnom Portugalu, nestrpljivo iščekujemo koje je sledeće mesto na koje će nas Dejan Tiago Stanković odvesti u svom sledećem romanu…
Autor: Dragana Todorović
Foto: Dušan Todorović