Novi roman Dejana Tiago-Stankovića, srpskog i portugalskog pisca, prevodioca i kolumniste „
Zamalek“, sa podnaslovom „roman o kismetu“, pojavio se u knjižarama usred vanrednog stanja, dakle, nije bilo ni govora o uobičajenoj javnoj promociji, druženju sa čitaocima i potpisivanju knjiga, ali – s druge strane – ljudima zatvorenim u svoje domove čitanje je najednom postalo veoma privlačna aktivnost. Život je još jednom potvrdio da čovek ne može da utiče na usud.
„Roman je trebalo da izađe početkom aprila, krajem marta smo ušli u globalnu letargiju u kojoj su ljudi zavučeni u kuće i dosađuju se. To je ona situacija kad se homo sapijensi, ili čak neandertalci, povuku u pećinu, okupe se oko vatre, grickaju mamuta i slušaju one koji znaju da pripovedaju. Meni se u tom smislu posrećilo. Sem toga, imao sam sreće da su moje prijateljice glumice, trenutno bez angažmana, čitale odlomke romana na onlajn promociji. Mora se računati i na faktor sreće! Sreća je, recimo, pratila film 'Kazablanka': pred snimanje je u Holivud stigao talas evropskih glumaca, izbeglica, koji su bili idealni za uloge, a upravo na dan kad je 1942. bila premijera, američke trupe su se iskrcale u Maroku, što je skrenulo pažnju na film“, navodi pisac.
Doduše, dodaje, da je prethodnih decenija, dok je čekao da ga strefi sreća, sedeo skrštenih ruku, džaba bi mu bile povoljne okolnosti. Prevodio je, pisao, okupljao čitaoce… Da nije, sad ne bi imao ni šta, ni kome da ponudi, kaže za Politikin Magazin. Posle zbirke lisabonskih pripovedaka „Odakle sam, više nisam“ (2012 ) objavio je svoj prvi roman „Estoril“ (2015), sjajno prihvaćen u javnosti, preveden na nekoliko svetskih jezika i nagrađen u Srbiji i Velikoj Britaniji – a u Portugalu je uvršćen u preporučenu školsku lektiru! Onda se pojavio „
Zamalek“, priča o jednoj četvrti u Kairu i njenim neobičnim stanovnicima.
Da li je reč o stvarnim likovima i događajima?
Nisam izmišljant, nego pripovedač, ja priče čujem ili ih doživim pa ih prepričavam. O Egiptu mi je prvo, još kao klincu, pričao komšija Babić, koji je krajem sedamdesetih bio dopisnik Tanjuga iz Egipta, pričao mi je o saobraćaju u Kairu i kako se kad (retko) orosi kiša, prašina koja je svuda pretvori u ljigavu skramu po kolovozu, kako automobili imaju ćelave gume pa se sudaraju. Od njega sam prvi put čuo za Zamalek, ostrvo u Nilu gde je bila ambasada i jugoslovenski klub. Mnogo godina posle Babića, početkom milenijuma otišao sam da posetim drugara koji je predavao na univerzitetu u Kairu. Pribojavao sam se da mi se neće dopasti, pa sam uzeo pomerljivu avionsku kartu na sedam dana. Na kraju sam u Kairu proveo čitav ramadanski raspust, mesec i nešto, u centru, preko reke, ali sam se šunjao po ostrvu i zavirivao. Desetak godina kasnije, 2014. u Kairo su se doselili moji venčani kumovi. Išao sam im u posetu, da tamo pišem na miru, bili smo smešteni na vrhu solitera, u Zamaleku, sa pogledom na Piramide. I tako po nekoliko nedelja sledećih četiri godine…
Iz ženskog ugla „Zamalek“
Tek u docnijim odlascima u Kairo, kad su se utisci već slegli i kad je bio uveren da se upoznao sa temom, njegova kuma Arna mu je „otvorila oči“ i za onu drugu, žensku stranu ovog pustinjskog megalopolisa. Tako je glavna junakinja romana, ona čija su sećanja predstavljena u prvom licu, dobila njeno ime.
„Grad sam počeo da posmatram kroz ženske oči, a to je u Kairu značajno drugačija vizura. Tamo žene često ne rade, pa su imale vremena da mi pričaju. U srpskoj ambasadi, koja se nalazila odmah iza ugla, upoznao sam Milicu. Njen muž je tamo bio diplomatskom službom, pa Nadu, pa Lejlu, i najvažniju za ovu priču, Cecu, koja je bila višedecenijski iseljenik, muž joj je tamo bio arhitekta, a ona se družila s ljudima i znala sve o njima. Po njenom kazivanju sam sagradio priču o Kosti antikvaru, i kako je završio u kesi iza vrata“, otkriva nam pisac.
Njegov prvi roman takođe nosi ime jednog grada, doduše u Portugalu, i prati neobične sudbine nekolicine osoba u specifičnom istorijskom periodu, uoči Drugog svetskog rata, a reč je o poznatim istorijskim ličnostima, među kojima su „srpski agent 007“ Duško Popov i tvorac „Malog princa“ Sent Egziperi, kao i razni plemići, umetnici i političari.
„Volim gradove. U gradovima ima mnogo ljudi, a ljudi su priče. Često sam se selio na po nekoliko meseci, i gdegod da odem izaberem sebi u gradu kvart, na brzinu se upoznam komšijama, sa prodavcima, s lokalnim blejačima i džabalebarošima, odomaćim se, nađem mesto gde ručam, nađem mesto gde čitam novine, gde pijem kafu, gde uveče izađem na piće, i pravim ekskurzije van kvarta. Tako imam svoj kvart i društvo u Beogradu i Lisabonu, ali i u Riju i Splitu. U Kairu je moj kvart bio Zamalek. Estoril nikad nije bio moj kvart. A što se romana 'Estoril' tiče, neću se smiriti dok te priče ne postanu serija, tražim najbolje, da to kako treba snime i da se potrude, drugačije neću“, planira Dejan.
Sopstvena portugalska iskustva „života u doba korone“ opisuje svakodnevno na svom blogu. Da li će ih iskoristiti za narednu knjigu?
Pišem svakodnevno, pisaću, inšala (Ako Bog da) i na dan kada čitaoci Magazina ovo budu čitali, jer će karantin izgleda potrajati. Pripovedanje je stara veština, koja se posebno ceni u doba dosade. Zato se na Islandu čita najviše, jer se tamo sedi po kućama, a u Brazilu malo, jer je jednostavnije družiti se s drugima na plaži, nego čitati. Epidemije su tradicionalno epohe u kojima su pisci bivali produktivni, a sad je tehnički moguće u direktnom prenosu doći do čitalaca koji se dosađuju po kaučevima i komunicirati s njima. Pronađu te, dopadne im se nešto, u popularizaciji književnosti nema boljeg nego od usta do usta, klikne, i ljudi te preporučuju jedni drugima, i prepoznaju se u situacijama, i raspravljaju, znači imaju i interaktivnu komunikaciju sa piscem. To je novina. Meni je to došlo prirodno, jer vodim blog već dugo vremena.
Dva prezimena, dva pasoša
Dejan je rođen 1965. u Beogradu, tu je diplomirao arhitekturu (kojom se, po sopstvenom priznanju, potom nikad nije bavio), onda je 1991. otišao u London, odatle 1995. u Lisabon, gde i danas živi, kao portugalski državljanin.
„Kad sam emigrirao, prvih pet godina nisam smeo da izađem iz Engleske, jer nisam imao papire i ne bi me primili natrag. Crtao sam po arhitektonskim biroima, tušem po papiru, dok nije udarila neka recesija pa su preko noći pootpuštali arhitekte, došlo je doba snalazi se kako ko ume, i ja sam počeo da radim u kafani kod jednog nekog našeg čoveka. Posle godinu i nešto, kompjuteri su ušli u modu, i mi smo naučili da crtamo na kompjuterima i počeli smo mnogo lakše da dobijamo posao“, seća se Dejan.
„Mene je teško uveriti da migranti dolaze u lošoj nameri i da rade o glavi evropskoj kulturi i civilizaciji. Ja moram, čast mi to nalaže, da verujem da su to dobronamerni ljudi koji će da doprinesu Evropi. Da tako mislim, obavezuje me činjenica da sam i ja, pre trideset godina, došao s rancem na leđima u bogatiju zemlju, snašao se i postao odgovoran građanin društva koje me primilo. Zašto da sumnjam da će i sa njima to biti slučaj? I Englez je tada, pre 30 godina, kad je video mene i moje drugare, u punoj snazi, i dosta različite od Engleza, mogao da ima svakojake crne misli, ali mi diskriminaciju nismo doživeli, iako smo bili ilegalci. Nečasno bi bilo da sada mi budemo drugačiji“, kaže naš sagovornik.
Po dolasku u Portugal prvo je predavao engleski, uskoro počeo da prevodi na sudu, pa onda, da bi bolje naučio jezik, krenuo da prevodi knjige, usmeno prevodio delegacijama, na konferencijama…
„U međuvremenu sam vodio blog, i uvek sticao svoju publiku, kao pripovedač i komentator. To što mene čita pet, deset ili petnaest hiljada ljudi, je zapravo malo, ali za književno i paraknjiževno stvaralaštvo to je veliki broj. Počeo sam da pišem kao zreo čovek, i Žoze Saramago je počeo još stariji pa je daleko dogurao – ukazuje naš sagovornik, ističući da je spisateljski zanat učio od najboljih, prevodeći Saramaga na srpski a Ivu Andrića, Dragoslava Mihajlovića, Miloša Crnjanskog i Dušana Kovačevića na portugalski.“
Za kraj smo ostavili pitanje koje čitaoce „golica“ još od kad su prvi put čuli za našeg sagovornika: otkuda ono Tiago između imena i prezimena? Je li to književni pseudonim?
„Zbog fudbalera Dejana Stankovića. To je otprilike kao da se zoveš Pele ili Kristiano Ronaldo. U takvim situacijama umetnici pribegavaju umetničkim imenima, a ja sam odlučio da uzmem prezime svojih sinova, koji su, po portugalskim običajima, na rođenju dobili i očevo i majčino prezime, pa se prezivaju Tiago-Stankovic. Jeste dugačko i teško za pamćenje, ali nije izmišljeno.“
Mada, iskreno, čitaoce ne bi iznenadilo ni da ga je izmislio. To, nekako, ide uz njegove stvarne a nestvarne likove, i nestvarne priče o sasvim stvarnim mestima i događajima.
Autor: Aleksandra Mijalković
Izvor: Politikin Magazin
Foto: Dušan Todorović