Dejvid Van, internet intervju

Dejvid Van, priznati autor romana „Legenda o samoubistvu“, pridružio se redakciji „Gardijana“, i preko onlajn četa odgovarao na pitanja obožavaoca.

Uživajte u pitanjima i odgovorima.

Bila mi je jako zanimljiva ambivalentnost s kojom većina vaših likova doživaljava divljinu, njihova čežnja da u njoj pronađu nešto autentično... Ne mogu da se ne zapitam, kako je vi, lično, doživljavate. Da li sami izlazite u divljinu, u potragu? Ili više volite da je posećujete samo iz komfora vašeg radnog stola?

Ja konstantno nastojim da se utopim u prirodu, da budem deo nje, naročito kroz vodene sportove (skijanje, kajak, surfovanje zmajevima, surfovanje na vetru, skijanje na vodi, itd.) i kroz pešačenje i vožnju biciklom, i uvek se osećam preporođeno zahvaljujući prirodi, i iskreno u gradu se ne osećam kao kod kuće. Ali ne verujem u romantičarski san koju naša mašta povezuje sa Prirodom, i da možemo da sagorimo Um Iskustva, i pronađemo naše nevino, detinje poreklo. Mislim da ne bi trebalo da romantizujemo ni paleolit.

Pitao sam se postoji li nešto, o čemu se gospodin Van ne bi usudio da piše? Postoji li neka linija koju nikada ne bi prešao ili tema koji ne bi mogao da istraži?

Za sada se svaka od mojih knjiga bavila tabuima zbog kojih se nisam osećao najprijatnije. Pišem bez ideje za objavljivanjem, pa se kasnije brinem i osećam stid, ali u svakom slučaju objavim tekst. Ali verovatno postoje neke teme o kojima ne bih pisao. Na primer, zanimljivo je kada odete na sajam knjiga i otkrijete da neki ljudi neće da čitaju „Ostrvo karibua“ jer su čuli da ima seksa u knjizi. Neke zemlje su jako uštogljene. Amerika i Australija, na primer.

Nedavno sam pročitao „Legendu o samoubistvu“ i bio sam oduševljen knjigom. U pitanju je jedna od najoriginalnijih knjiga koje sam ikada pročitao, i bio sam iznenađen kada sam saznao da vam je to prvenac. Vaša knjiga me je inspirisala, pored bezbroj drugih naslova, da se više potrudim oko svog pisanja. Moje pitanje glasi: koliki pritisak osećate od strane izdavača, prijatelja, bilo koga, dok pišete? Da li su ikada od vas tražili da ublažite određene momente u priči ili zaobiđete određene neprijatne istine i situacije? Da li vam je ikada rečeno, uprkos vašim uverenjima, da ne bi trebalo da pišete priče koje pišete, i ako se to desilo, kako ste se poneli sa takvim „savetom“? Voleo bih da čujem vaš odgovor jer mi se čini da je vaše pisanje neustrašivo.

Nisam mogao da objavim „Legendu“ dvanaest godina, tako da sam je blaženo pisao bez ikakvih zahteva. Kada je najzad objavljena, ugovor se odnosio na još nekoliko naslova, urednici mi nisu davali uputstva, i pisao sam samo šta sam hteo. Ovo se tek nedavno promenilo. Roman „Bright Air Black“ je previše literaran („previše fokusa na jezik i pejzaž“ bio je komentar mog prethodnog izdavača), pa veći deo svetskog tržišta neće biti voljan da ga štampa. Moj izdavač iz Velike Britanije je bio dovoljno hrabar i voljan da ga objavi, ali moji agenti su me posavetovali da sačekam da bude objavljen sa delom „Aquarium“ u isto vreme. Tako da sada osećam pritisak i mrzim to. Više se ne osećam slobodno da pišem šta god poželim, ali mi je drago što sam bio slobodan tokom pisanja mojih prvih deset knjiga. To je priličan broj naslova pre nego što sam počeo da brinem o tome šta se traži od mene. „Aquarium“ mi je sedma objavljena knjiga, i još četiri treba da izađu. Jedanaesta je pisana pod pritiskom, i ne mogu reći da li je pritisak uticao na knjigu ili ne. Istina je da izdavači pojma nemaju šta će se prodavati, i ne bi trebalo da dozvoljavaju marketingu da vodi glavnu reč, i ne bi trebalo da govore autorima šta da pišu. Sve je prilično sjebano.

Volim „Legendu o samoubistvu“ – hvala! Knjiga je kao grom iz vedra neba... U jednom intervjuu sam pročitao da vam je dugo trebalo da pronađete izdavača... što me tera da se zapitam: kada ste shvatili da će knjiga biti popularna i kakav je to bio osećaj?

Objavljena je zato što je pobedila na konkursu. Imala je vrlo mali tiraž kod jednog akademskog izdavača, i samo tri prikaza, ali „Njujork tajms“ joj je dodelio prikaz na punoj strani, i to ju je oživelo. Bio sam oduševljen. I posle toga, nisam mogao da verujem kako je primljena u Britaniji naredne godine, sa preko trideset pet prikaza i tonom intervjua. Prvi put sam se osetio kao deo književne scene. Kada je objavljena u Parizu, praktično sam bio u raju... dogodilo se nešto što nikada nisam očekivao.

Mene bi zanimalo da čujem vaš stav o trenutnom trendu sa američkim piscima – pogotovo o tenziji između pisaca koji su na koledžu dobili diplomu MFA kursa (Master of Fine Arts), i onih bez formalnog obrazovanja/kvalifikacija. Koje su po vama prednosti MFA programa, i mislite li da postoji neka zamka u profesionalizaciji takve veštine? Na primer, ako pogledate delo velikog Dona Delila, vidi se da njegovi romani nisu nastali zahvaljujući MFA kursu, čini se da postoje na potpuno unikatnoj talasnoj dužini. Ali Ben Larner (koji je završio MFA kurs), s druge strane trenutno prikuplja mnogo više pažnje i hvale.

Ja sam išao na sjajan MFA kurs na Kornelu, potom na Stegner na Stanfordu, i za postdiplomski sam imao CW kurseve sa odličnim predavačima kao što su Džon L’Hiruks, Mišel Karter, Grejs Pejli i Andijana Rič. MFA kursevi predstavljaju mesto gde mladi pisci mogu da upoznaju starije, iskusnije pisce. Takođe imaju vremena da se fokusiraju na svoje pisanje, u društvu su istomišljenika, mogu da otkriju šta se čita, gde da predaju rukopise itd. Mislim da ne postoje negativne strane MFA kurseva, osim što je semestar kratak, i učesnici se podstiču da se više fokusiraju na pisanje kratkih priča nego na romane. Kursevi ne mogu da nauče talenat niti mogu da ga unište, ali pomažu svakome ko želi da postane bolji čitalac ili želi da unapredi svoje pisanje. Preporučujem ih bez oklevanja.

„Za sada, svaka od mojih knjiga se bavila tabuima zbog kojih se nisam osećao najprijatnije. Pišem bez ideje za objavljivanjem, pa se kasnije brinem i osećam stid, ali u svakom slučaju objavim tekst.“ El Doktorov je jednom rekao nešto slično: „Moram da imam osećaj da radim nešto neprilično. Znam da je dobro samo kada prekršim neko pravilo.“ Da li doživljavate pisanje kao neku vrstu pomeranja granica? Kao da morate da se probijate kroz neki mračan, nepoznati deo mape da bi funkcionialo? Ako je tako, kako održavate volju kroz toliki napor?

Mislim o tome kao i o grčkoj tragediji, tabui se stalno krše, povređujemo one koje najviše volimo, delamo nesvesno i nekontrolisano, itd. Ali takođe mislim da je pisanje uglavnom nesvesno ili podsvesno. Fokusiram se na pejzaž zato što postane deo podsvesti i može da se pomeri, transformiše i stvori šablon. Nastali šablon postoji bez svesnog poricanja ili kontrole i neizbežno probija granice.

Izvor: theguardian.com
Prevod: Aleksandar Mandić
Foto: Mathieu Bourgois Agency