Knjiga „
Kad đavoli polete“ je prva knjiga
Vladimira Kecmanovića koju sam pročitao. Dobijao sam i ranije sa raznih strana preporuke za čitanje nekih njegovih ranijih romana. Da se, uprkos svemu, upustim u čitanje, jer, kako su mi govorili, odlično piše.
I zaista. Malo je reći da mi se knjiga svidela. Oduševila me je! Dugo vremena nisam pročitao nešto tako lepo, znalački napisano iz pera domaćih autora. Uprkos veoma zahtevnoj sadržini, Kecmanovićev majstorski stil čini da se knjiga čita sa lakoćom. Svaku njegovu rečenicu sam žvakao sa ogromnim uživanjem. Ne mogu da vam opišem, ali, recimo, zamislite da su rečenice saće puno meda. Takvo je iskustvo čitanja ovog romana.
Zanimljivo je da je Kecmanović da bi napisao ovu knjigu odložio rad na, ranije najavljenoj, priči o Titu.
„Kad đavoli polete“ je priča o dečaku Emu (Mladenu) koga usvaja Kej (Kristofer). Em je ceo svoj mladi život proveo u domu za decu bez roditeljskog staranja. Iako je doživeo svašta, nikada nije osetio ljubav. A kako je ljubav veoma važna u tim formativnim godinama da bismo mogli da odredimo granice sopstvenog postojanja, Em, nikada emotivno dodirnut, i sam sebi postaje tuđ. Da bi nam to dočarao, autor pribegava genijalnim književnim dosetkama koje savršeno funkcionišu tokom čitanja.
Priča o zlostavljanom i zlostavljaču koja sve više eskalira metafora je savremenog društva u kome represivni elementi služe samo da održe
status quo – potčinjavanje kroz represiju. I zato je kod Kecmanovića i sam zlostavljač produkt represivnog sistema koji i sam replicira ne znajući drugačiji
modus operandi od onog naučenog. U pitanju je specifično ispričana metafora društva u kome je cilj represije da traje. Otuda i ona autorova posveta
Džordžu Orvelu na početku knjige.
Naravno, autor je provukao tu i neke svoje ideologije i ideje sa kojima se ne slažem, ali čak ni to nije pokvarilo ugođaj čitanja, niti moje mišljenje i utisak o knjizi. Kecmanovićeva priča je tako dobro koncipirana i napisana da ništa ne može da umanji njenu snagu i kvalitet.
„Kad đavoli polete“ je verovatno jedna od najboljih knjiga domaćih autora koja se u poslednje vreme pojavila na književnom nebu Srbije i koja na apsolutno svaki način dominira nad ostalim delima. Prava je šteta što je Kecmanović odustao od Ninove nagrade jer je upravo ovakva knjiga potrebna kada je u pitanju titula najboljeg romana godine. Savršeno napisana, duboko promišljena i kompleksna knjiga, razgranatih i originalnih ideja, a opet veoma laka za razumevanje i nimalo zahtevna za čitanje. Savršen spoj književne perfekcije i prijemčivosti. Kao što bi svaka knjiga i trebalo da bude.
Ne velika, već ogromna preporuka za čitanje!
Autor: Milan Aranđelović
Izvor:
Delfi Kutak