Od kada smo se upoznali, moj muž se „hvali“ da je pročitao samo jednu knjigu u životu. Pa čak i da malo karikira, uvek me je kopkalo što, eto, baš tu jednu nisam pročitala. Njemu je bila lektira, a ja sam je nekim slučajem preskočila u školi, i naravno, kao i sve ono što smo preskočili, svesno ili nesvesno, jednom nas napokon zaskoči.
„I tako, sve to zajedno, u čoveku i ostane. Nataloži se kao neko trulo, mrtvo đubre: neka se u tebi bilo šta pokrene, pokrenuće se i ono. I, s vremenom, to što si otišao prestane da te boli onako jako kao u početku, ali da te tišti – ne prestaje. Ležeš uveče s tim u krevet, budiš se izjutra s tim.“
Iako je knjiga pisana urbanim jezikom, u njoj sam osetila onu sirovost pisaca iz unutrašnjosti, koja jednom književnom delu daje meso. Dijalozi su toliko verno prikazani, naročito oni koji se tiču porodičnih odnosa, tako da i ne čudi što je za ovo delo pisac ubrzo napisao komad koji je doživeo čak pet izvođenja. U to vreme, s obzirom na tematiku, i uspeh. Bio je dovoljno bučan da je odjeknuo do samog Tita.
„Evo, na primer, nedavno ste vi videli, tu neki komad, kazališne neke tikvice. Kako cvate tikva, ali ta njegova tikva, koji je to pisao, ne cvate, jer ona je, izgleda, potpuno gnjila, i tako dalјe… gde se blati naš društveni sistem, gde se hoće na svaki način da se naše društvo prikaže kao društvo koje ne valјa. (…) Znate vi šta on to govori… A ko govori? Govori onaj koji je bio na Mramoru, na otoku tamo, na Golom otoku. I većina tih lјudi, većina… to ih nema, mali broj, ali su vrlo glasni. (…) Pa, mi moramo, odozdo treba da se te stvari… da se njega onemogući. Ja ne tražim da mi sad njega, šta ja znam, hapsimo, i tako dalјe, nego – naprotiv – da bude glas javnosti onaj, koji će njih onemogućiti da se bave takvim poslom.“
– govor Josipa Broza Tita, 25. oktobar 1969. („Komunisti – savest svojih kolektiva“ / „Tikve – blato na sistemu“, Večernje novosti)
Istražujući saznah i za takozvanu
off listu Ninovih nagrada gde se ovaj roman nalazi među deset romana koji je nepravedno nisu dobili. Ipak, sam pisac je naposletku nagrađen Ninovom nagradom za roman „
Čizmaši“.
Kada se odmaknemo od politike i nagrada, od Radio Moskve, Informbiroa, ostaje lik čuvenog nostalgičnog boksera Ljube Vrapčeta, Šampiona, koga je želja za osvetom na kraju prognala iz zemlje, koju, bez obzira na političku situaciju, pre toga nije planirao da napusti. I ta nostalgija ima neka dublja imena koja ga teraju da noćima vozi do Jugoslavije, nadiše se malo njenog vazduha i vrati svojoj Inge i njihovom sinu u Švedsku. Sinu koji nema srpske krvi, a ipak voli našu muziku i naše more. Dušanovac ga više nije video i on više nije video Dušanovac. A sam
Mihailović je priznao da do tada (kada je napisao roman) nije bio na Dušanovcu.
Od tada su nam se promenila i Jugoslavija i Dušanovac i boks. Ali tikve i dalje cvetaju.
I na kraju, ova knjiga me je zaskočila onom istinom kako roditelji venu, kako stare na svojim poslovima koji više nisu za njih i kako su sve više sedi svaki put kada nas dočekaju na pragu. Kako ostaju samo jedni drugima.
Autor: Ružica Dokić
Izvor:
Delfi Kutak