Delfi Kutak je pročitao: „Malaška knjiga palih“

Ne znam sta sam tačno očekivao od serijala Malaške knjige palih, ali znam da šta god da je to bilo, sva moja očekivanja su uveliko prevaziđena. Sudeći po komentarima koje sam video pre čitanja očekivao sam nešto teško za čitanje, neku suvoparnu fantastiku, sa milion opisa.
 

Iskren da budem, očekivao sam da se smrtno smorim. Takođe, bio sam pomalo uplašen samom magnitudom čitavog dela, brojem stranica. Dakle bio sam pomalo uplašen da se posvetim takvom delu, koje će mi sigurno oduzeti dosta vremena. Znam da ima mnogo ljudi koji isto tako razmišljaju, jednostavno nisu sigurni da li žele da se posvete tako nečem. Ovde ću pokušati da vas uverim da i te kako vredi izdvojiti vreme za ovaj fenomenalan serijal.

MESEČEVI VRTOVI

Umesto teške, nečitljive knjige dobio sam zabavnu pitku priču. Pitku u smislu lakoće čitanja, ali veoma komplikovanu: da biste ostali u toku morate sve vreme da držite oči širom otvorene.

Knjiga je neverovatno brzog tempa, stalno se nešto dešava, događaji se smenjuju iz časa u čas, priča skače sa jedne na drugu stanu. Veliki deo knjige se sastoji od dijaloga, što je meni izuzetno prijalo, nikada nisam bio fan preteranih opisa. U smislu pitkoće čitanja skoro nisam čitao ovakvu knjigu, nijedna stranica nije bila dosadna ili suvišna, jer Erikson ne dopušta svojim likovima i priči ni minut predaha.

Možda će pojedinima ova knjiga biti teška za čitanje jer ne prati standarde klasične fantastike, pa čak, slobodno mogu reći, ni standarde bilo kojeg žanra ili forme pisanja knjige, i po tome je ova knjiga jedinstvena. Pisac nas odmah ubacuje u priču naglavačke bez ikakvog objašnjenja ili ekspozicije. Ne zastaje ni na tren da objasni čitaocima pravila svog sveta, njegove žitelje ili smisao cele priče. Vi se kao čitalac nalazite u brzom vozu koji juri 200 na sat, a čak ne znate ni gde se nalazite niti koja je krajnja destinacija. Jedino što možete da uradite jeste da se zavalite u sedištu i uživate u vožnji. Erikson želi da sami na neki način osetite bilo, puls priče, da na stranicama skupljate mrvice i oblikujete priču u svojoj glavi. A priča je veoma kompleksna, sa gomilom likova koji vuku zaplet na svoju stranu, i drugima koji im se suprostavljaju. U stvari, toliko je kompleksna da mislim da nije moguće apsolutno sve pohvatati iz prvog čitanja. Ipak ima dovoljno toga što možete da razumete da bi uokvirili priču, a ostale detalje treba zadržati na ivici pamćenja da biste ih sve povezali kada se ponovo pojave. Očigledno je da je prvu knjigu Erikson zamislio kao uvod u svet i priču, nagoveštajući koliko može biti složena.

Sad, ovakav način pripovedanja ima i neke svoje slabosti.

Na više od 600 stranica knjige nisam stekao utisak gde se radnja dešava, u kom svetu, niti kako on izgleda. Jeste, spominju se pojedini izrazi, gradovi, nizije, ali nekako sve ostane na tome. Nisam uspeo da u glavi stvorim sliku tih gradova i mesta na kojima se priča događa. Tako mnogo informacija i termina Erikson baca na stranice da je teško uhvatiti se za neku koja bi nam se jasno iskristalisala u glavi.

Zbog samog tempa knjige likovi trpe na karakterizaciji. Svakako da se likovi razlikuju, možete pored imena dodati njihove karakteristike i posebnosti, ali su u ovoj knjizi uglavnom jednodimenzionalni. Takođe neki odnosi između likova su izgledali usiljeno, nekako odjednom se stvorila njihova povezanost, nije dovoljno vremena Erikson posvetio razradi njihovog odnosa.

Mada moram da priznam da je većina likova veoma dopadljiva, bude u čitaocu osećaj privrženosti, odanosti i drugarstva.

U svakom slučaju, uvek mi je sama priča bila važnija od worldbuildinga (stvaranja sveta), ili pokretanja priče karakterizacijom likova, tako da mi nista od ovih minusa nije pokvarilo užitak čitanja. Za mene je ova knjiga sinonim zabave, nisam mogao da je ispustim iz ruku nakon što se priča zahuktala. Jer je priča, zaplet, ono gde ova knjiga sjaji, i iako je samo na trenutke pisac ukazao na ogroman potencijal što se tiče likova i sveta u kojima oni žive, mislim da je ovo odličan uvod u avanturu koja se zove Malaška knjiga palih.

DVERI KUĆE MRTVIH

Svet Malaškog carstva je surov, beznadežan, nemilosrdan i ne prašta greške. Ova knjiga je Eriksonova studija ljudskosti i u isto vreme neljudskosti, onog najboljeg i najgoreg u nama. Smrti, patnje, bola, uvek je bilo i uvek će biti, čitave civilizacije su podignute na telima robova i talasima patnje i bola, a onda se isto tako i srušile. Istorija se ponavlja, ali sledeći put će možda biti drugačije, možda...

Iako je drugi deo serijala, „Dveri kuće mrtvih“ se skoro pa može posmatrati i kao zasebna knjiga, jer su postavljeni drugačiji temelji u odnosu na prvu, i što se tiče tema koje su istraživane ovde, kao i same forme pisanja. Kao da je pisac odlučio da okrene list i pokaže da u njegovom peru ima još dosta toga što nije prikazao u prethodnoj knjizi. „Mesečevi vrtovi“ su možda bili zabavniji za čitanje, jer je tempo knjige bio brži, priča je skakala sa lika na lik, ali u ovoj knjizi se može videti pun potencijal priče, i Eriksona kao pisca. Knjiga je dosta dublja, i što se tiče tema i što se tiče samih likova i sveta, i prosto tera na razmišljanje. Sve ono što sam zamerao prvoj knjizi ovde je ispravljeno. Vezaćete se za likove, razumećete ih, njihovu bol, patnju, tugu. Jer ovo jeste mračna knjiga, u pojednim trenucima i brutalna. Bavi se ozbiljnim temama koje postoje od kada postojimo i mi sami.

Ovo je knjiga koju bih preporučio nekome ko kaže da fantastika nije ozbiljno štivo, da su to knjige za decu i da u njima ne možeš naći nikakvu pouku. Fantastika je samo način da na neki drugi pristup, kroz metafore i alegorije, komentarišete razne stvari, a Erikson je to ovde najbolje pokazao. Sve što je ovde napisano ima korena i u našem svetu i nama samima.

Uzaludnost rata

Tema koja se ovde najviše provlači je koliko je rat uzaludan, na kraju su i jedna i druga strana gubitnici, a pobednik je jedino Kukulja, Smrt. Rat samo gomila žrtve, rastura zemlje i porodice, a zbog čega? Zbog nečijeg drugog cilja. Zbog čega se od praistorije ratuje, zbog čega se od praistorije ubijamo, ovde je to lepo objašnjeno. Jer oni nisu mi a mi nismo oni.

„Pogromima ne trebaju razlozi, gospodine, ili makar ne postoji jedan koji je opravdan. Različitost je prvo po čemu se prepoznaje i jedino što je zapravo potrebno. Zemlja, prevlast, napadi upozorenja... Sve su to samo izgovori i svakodnevna opravdanja koja ničemu ne služe osim da zamaskiraju prostu različitost. Oni nisu mi, mi nismo oni.“

Ubijamo se jer neko izgleda drugačije od nas, jer veruje u nešto drugo, držimo se plemenskih, klanskih, zemljačkih, jezičkih odrednica i proklinjemo druge što nisu kao mi. Jer nažalost samo jedna strana može biti u pravu.

Knjiga je dosta brutalna, pisac se nije ustručavao da prikaže užase. Ali on te užase nije beležio da bi dobio što jaču reakciju od čitalaca, da bi u vama izazvao gnušanje, već on jednostavno posmatra te događaje, kao i jedan od njegovih likova koji je istoričar, za ono što oni u stvari i jesu, bezumni besmisleni činovi uzaludnog rata.

Ljušture

Tako dobro je sve Eriksen predstavio da se ta sumorna atmosfera prenosi i na čitaoce. Erikson ne ulepšava svoje likove,oni nisu ideali dobra, oni su ogorčene, istrošene ljušture bivših osoba, koje je surov svet načinio surovim. Ne očekujte prinčeve na belom konju, ili lepe dame, za njih u ovom svetu nema mesta.

Njegovi likovi su vojnici, ubice, koji iako se možda bore za dobro, ni sami ne zavaravaju u pogledu svoje čistoće, svi oni imaju krv na rukama i ožiljke na dušama.

Ovo je svet gde se i smrtnici i bogovi podjednako bore za svoje mesto pod suncem, gde čak i bogovi mogu biti zaboravljeni na đubrištu istorije. Preživljavaju samo najjači i najžilaviji.

Čitajući knjigu, sasvim je očigledno da je Eriksonova primarna delatnost arheologija, jer je svoj svet postavio na ruševinama mnogih drugih civilizacija.

Na svakom koraku smo svedoci da je ovaj svet samo odjek mnogih drugih svetova, civilizacija, na čijim ruševina, krhotinama i ljušturama su stvarani novi svetovi, i tako iznova i iznova. Malaško carstvo je samo odjek prethodnih carstva, koja su usled zablude svoje veličine i bitnosti, propala i ostala zaboravljena.

Ali Zemlja ima dušu, ona pamti, krv koja je prolivena, strahote koje su se dogodile su zanavek urezane u tu zemlju, u sam vazduh.

Zemlja je nemi svedok istorije, upija sećanje gradova i ljudi, a sećanje nekad može biti blagoslov a nekada prokletstvo.

Njegov svet je star, i istrošen, kao i sami ljudi koji žive u njemu. Za pojedine likove 200.000 godina je ništa, samo jedan tren, te je savim lako jednom smrtniku da shvati koliko je on beznačajan i potrošan.

Dobro delo jače sija

Sa stranica prosto isparava očaj, kroz oči glavnih likova gledamo kako se ljudskost i humanost raspadaju. Upravo zato, kao usamljeni cvet na predelu smrti, svako dobro delo sija još jače.

Dete Veštac polako odmahnu glavom. „Premalo je dobrote u ljudima. Premalo.“

Dujker oseti kako su ga presekle reči koje je izgovorio neko tako mlad. Međutim samom sebi uputi prekor. Glas nekog starca govori iz dečaka, seti se toga. Pokušao je da uzvrati: „Ali dobrota se ipak može naći. I upravo je zbog svoje retkosti dragocenija.“

Da li je nada lažno obećanje, obećanje da će sutra biti bolje? Da li je verovanje u dobrotu, bolje sutra ono zbog čega u mraku vidimo svetlost? Da li bi bez vere i nade ta svetlost uopšte postojala? Uprkos bolu i zlu neki ljudi se ne predaju i ne gube veru, već teraju napred, pa makar ne znali kuda to tačno idu. To je po meni glavna poruka ovog romana.

SEĆANJA NA LED

Ako je prva knjiga bila zabavna za čitanje a druga dosta dublja što se tiče samih koncepata i tema koje su istražene, „Sećanja na led“ je spoj ta dva, tj. najboljih elemenata obe knjige.

Poseduje tempo i zaplet plus dubinu same priče, sveta kao i likova.

Priča seže još dublje u prošlost i konačno možemo nazreti u kom smeru nas Erikson vodi. Ovde vidimo koliko daleko seže zaplet njegove zamisli, i koliko je priča kompleksna.

Lično više volim kada se knjiga bavi velikim konceptima, bogovima, i sudbinom čitavog sveta umesto običnim smrtnicima, jer je nekako ulog još veći. A ovde priča dobija grandioznu dimeniziju.

Koliko god informacija nam Erikson otkrije i dalje ima toliko toga što još ne znamo, što samo govori kakvu kompleksnu priču je zakuvao. U pojedinim trenucima sam imao osećaj da je previše toga otkrio prerano, i pitao se šta još ima što ne znamo, ali odmah nakon toga shvatim da je to samo vrh ledenog brega. Čitao sam dosta serijala fantastike da mogu da kažem da sam solidno potkovan u tom žanru, ali do sada nisam naišao na ovakav nivo kompleksnosti priče, ne mogu ni da zamislim koliko je vremena bilo potrebno da se sve niti povežu i sklope u jedinstvenu priču. Točak vremena je jedan od tih serijala koji mogu porediti sa ovim, ali njihova kompleksnost leži na potpuno drugim temeljima. Džordan više zasniva svoj serijal na likovima, kojih ima skoro 3000,i preko njih gradi svoj svet i njegovu istoriju kao i priču. Eriksonu ne manjka likova, iako ih sigurno nema toliko kao u Točku, ali on svoj svet i njegove likove bazira na zapletu priče. Dok u Točku vremena mi istoriju sveta upoznajemo kroz likove, ovde se ta istorija prostire pred nama. Možemo je osmotriti iz svakog ugla i uočiti kako je ona oblikovala sadašnjost i ono što se trenutno dešava.

Za prethodnu knjigu sam rekao da je sasvim očigledno da je Eriksonova primarna delatnost arheologija, a ovde se vidi da je na njega uticaj imala i antropologija, jer se ova knjiga dosta bavi i evolucijom, ovde ne nužno samo čoveka, već uopšte svesnih bića. Njegova priča počinje od prvih svesnih bića koja su se pojavila pa sve do sadašnjeg trenutka u priči.

Kroz taj raspon možemo videti kako su narodi oblikovani i kako istorija briše sećanja kao što talas prekriva zamak od peska. Njegovi likovi žive u svetu koji su njihovi preci oblikovali, a da čak to i ne znaju. Vreme briše znanje o nama samima, našim precima, i danas živimo dosta drugačijim životima nego oni, nesvesni poente i dubine njihovih principa. Neki narodi dosta polažu na duhovni aspekt, ali opet stagniraju u današnjem svetu i na ivici su propasti, jer je stagnacija najveći neprijatelj evolucije. Opet, drugi su potpuno zaboravili na duhovno i u moralnoj su stagnaciji. Pretpostavljam da je poenta u ravnoteži.

Kada se već priča bavi tolikim vremenskim rasponom, tada je najlakše videti koliko su ljudi potrošni, mali, koliko je svaki život tek zrno peska na plaži univerzuma. Ali i uprkos tome ljudi nose nemerljivu snagu u sebi, čak i jedna osoba može biti simbol nečeg većeg, simbol hrabrosti i oličenje nečeg božanskog i podstaći promenu na velikoj skali. Ovo i jeste priča o borbi bogova, Uzvišenih, a ljudi su ponekad samo oruđe u njihovim rukama, a njihove kosti samo prah i pepeo po kojem hodaju, ali i dalje ljudi istrajavaju i bore se, uprkos svemu.

Ako bih opet poredio serijal sa Točkom, ili čak bilo kojim drugim serijalom, rekao bih da je Eriksonov svet prosto primer high fantasy sveta. Ceo svet je bukvalno sazdan od fantastike, i zemlja po kojoj hodaju, i vazduh koji dišu. Sve apsolutno ima neku magiju u sebi, magija izbija iz svake pore sveta i obavija ga. Za likove koje pratimo čak ni bogovi nisu nešto uznemirujuće ili čudno. Oni koji vole da čitaju o čudnim događajima, čudnim bićima, koji su pak u ovom svetu potpuno obični, biće oduševljeni serijalom, jer na svakom ćošku čuči neki plod Eriksonove nepresušne mašte.

Sam Erikson je rekao da je, kada je pisao serijal, imao na umu velike tragedije, kao što je „Ilijada“, a to se i vidi u stilu pisanja. Likovi imaju pomalo dramatične unutrašnje monologe. Monolozi njegovih likova imaju tu crtu teatralnosti, dramatičnosti, obraćaju se sebi samima pa i bogovima sa pitanjima o smislu života, ljubavi, pa i bola, patnje i smrti. Erikson je ovim serijalom uspeo da stvori čitav nov žanr u literaturi, da od fantastike napravi umetnost.

Ono što mi se sviđa kod ovog serijala je to da svaka situacija može da se posmatra kao metafora za nešto drugo, sve ima dublje značenje, monolozi likova su prožeti dubokoumnim razmišljanjima i životnim pitanjima. Sve tera čitaoce na razmišljanje i podstiče na pitanja. Ko smo mi? Koliko ljudskosti ima u nama, i koliko je lako da istu izgubimo? Ono što nas izdvaja od životinja nije tako daleko, prepreka je niska i lako ju je preskočiti. Ali upravo zato svaki primer humanosti i dobrote podstiče snagu u nama i daje nam nadu da će sutra biti bolje.

Autor: Uroš Jovanović
Izvor: Delfi Kutak