Zašto se stalno vraćamo Prustovom remek-delu? Jedan vek posle prvog objavljivanja, njegovo grandiozno ostvarenje i dalje obuhvata ceo naš svet.
Prošle sedmice uzeo sam sa police svoj primerak romana „U traganju za izgubljenim vremenom“. Eto, rekao sam. Tražio sam pasus sa samog početka, kada se narator priseća kako izgleda šetati usred noći i ne znati gde si ili ko si. To je osećaj koji, kako autor priznaje na devet stranica na kojima istražuje ovo prolazno osećanje, ne traje više od par sekundi, ali koji ga toliko uznemirava da dovodi u pitanje postojanost celog sveta:
„Možda je stvarima oko nas nepomičnost nametnuta našom izvesnošću da su to upravo one a ne neke druge, nametnuta nepokretnošću naše misli pred njima. Kako god bilo, kad bih se tako probudio, dok mi se um bezuspešno upinjao da se domisli gde sam, sve se oko mene vrtelo u mraku, stvari, predeli, godine.“
Prošlo je više od jednog veka od objavljivanja prvog toma – izdatog 14. novembra 1913. godine o trošku samog autora, pošto je Andre Žid savetovao izdavača Galimara da ga odbije. Ovih uvodnih 10 stranica govore mnogo i o Prustovom metodu i o njegovoj neprolaznoj privlačnosti: preciznost sa kojom secira naš unutrašnji život, ozbiljnost sa kojom proučava kako naša lična iskustva oblikuju svet oko nas, finese kojima dočarava svoje raskošno okruženje.
Uprkos svim tim očiglednim kvalitetima, uprkos činjenici da je ovo jedna od retkih knjiga kojima se vraćam stalno i iznova, nikada je ne preporučujem. To je tako ogromno umetničko delo, tako vrhunsko ostvarenje, tako savršen izraz jedne specifične estetike i toliko, toliko dugačak roman da čak i priznanje da ste ga čitali deluje hvalisavo, a kamoli da priznate da ste ga čitali na francuskom (duga priča). Ali ova obimnost i težina koja ga čini literarnim statusnim simbolom, ne samo da je jedna od glavnih osobina Prustovog umetničkog dela već i jedno od njegovih najvećih čari.
Sećanja koja narator priziva tokom sedam tomova uključuju mučno detinjstvo na selu, aferu sa kurtizanom, opis zabave visokog društva, istraživanje života homoseksualaca, vezu osuđenu na propast zbog ljubomore i još puno toga. To je roman tako obiman, tako opsežan da vam trebaju sedmice, meseci ili čak i godine uronjenosti u njegove kristalne vode. Kada izađete na površinu, pokušavajući da dođete do daha posle njegovog spektakularnog finala, videćete da je univerzum koji ste upravo napustili dovoljno veliki i moćan da obuhvati svet oko vas, kao i sam život. Čitavih godinu dana, pošto sam završio „U traganju za izgubljenim vremenom“ nisam mogao da pročitam ni jedan drugi roman a da ne pomislim da ga je Prust već napisao.
To je univerzum koji ste obavezni da istražite laganim tempom Prustove zavojite proze, vijugajući od nabrajanja do objašnjenja, od opisa do digresija. I to je drugi razlog zašto nikada nisam ovu knjigu gurao u tuđe ruke. A i pročitao sam je na francuskom (jesam li to možda pomenuo?), tako da je stranicu po stranicu, rečenicu po rečenicu, reč po reč moje čitalačko iskustvo „A la recherche“ bilo utopljeno sjajem Prustove pohotne proze, okupano retkim parfemom tuđeg jezika.
A opet… eto, prošle sedmice uzeo sam knjigu sa police, jer ništa drugo od svega što sam čitao ne daje to iskustvo ponoćnog bdenja, niti razume taj osećaj potpune praznine. Prust je više od inspirativnog samizdata, finog stiliste francuskog jezika ili nosioca ordena literarne časti. Stotinu godina posle objavljivanja romana „Jedna Svanova ljubav“, možda bih trebao da prevaziđem svoju skromnost i na kraju počnem da preporučujem „U traganju za izgubljenim vremenom“.
Autor: Ričard Li
Izvor: theguardian.com