Najveći deo nove knjige
Vladete Jankovića zaprema prvi od njena tri odeljka,
Izreke, koji predstavlja izvesnu dopunu vrlo zapaženom štivu „
Antičke izreke“ istog autora. Tako „odvagana“ struktura više je nego opravdana učestalošću korišćenja uvrštenih gnoma, kao i time što nezanemarljiv deo našega sveta smatra brojne latinske izreke srpskim, a grčke latinskim. Janković je u otkrivanju istinskih korena gnoma i izraza kojima se bavi (drugi deo knjige nosi naslov
Izrazi) citirao, između ostalog, Stari i Novi zavet, antičku i renesansnu filozofiju, pa čak i srednjovekovne farmaceutske traktate. Da bi pak ilustrovao razvoj korišćenja takvih izraza i pojmova, posezao je i za srednjovekovnom i književnošću devetnaestog i dvadesetog veka, pa sve do psihoanalize, savremene filozofije, politike i pop-muzike, ali i fenomena kulture dvadeset prvog stoleća, što je mogao samo vrhunski erudita kakvim se autor odavno potvrdio. I ne samo erudita, nego i kritički intelektualac, budući da je tumačenje pojedinih izreka i izraza spontano iskoristio za kritiku ne samo savremenih svetskih i regionalnih političkih zbivanja i ideološko-jezičkih skretanja nego i najbanalnijih odlika onog što se vodi pod duhom vremena. Tako, na primer, u opisivanju i tumačenju pojma „alijas“, Janković sa vrlo finom ironijom, posle pominjanja veličina poznatijih po svom „izmišljenom“ imenu (poput Voltera, Molijera,
Branislava Nušića, Sandra Botičelija, Maksima Gorkog, Marka Tvena...) piše: „’Vikipedija’, majka svih izvora, velikodušno nas snabdeva informacijom da je alijas Fakrete Jahić Lepa Brena, Radojke Adžić Dara Bubamara, a Sandre Prodanović Sandra Afrika.“
Da površnost ima beskrajnu tradiciju govore i one izreke i izrazi čije su suštinsko značenje i kontekst primene znatno menjani kroz vreme („Život je kratak, umetnost duga“, „Sa zrnom soli“, „Ex cathedra“, „Mea culpa“...), kao i one koje su pretrpele čak i formalne promene („Vuk dlaku menja, ali ćud nikada“, „Dolivati ulje na vatru“, „Referendum“...) koje Janković logički objašnjava. Autor registruje i posrbljene drevne gnome („Dva loša ubiše Miloša“, „Ko zna bolje, široko mu polje“, „Ni po babu, ni po stričevima“, „U Turčina vere nema“...) ali i one čije se antičko pa ni latinsko poreklo i pored opšteg predubeđenja da odatle datiraju, ne mogu potvrditi („Kad se dvoje svađaju, treći se koristi“, „Ko laže, taj i krade“, „Ponavljanje je majka učenja“ i mnoge druge, a posebnu pažnju privlači termin „lapsus“ kao retka pojava „da je izraz sa modernog jezika preveden na latinski“).
Pošto je svrha ove dragocene knjige da se preciznije i samosvesnije služimo potvrđenim opštim mestima, njen praktičan značaj je nesumnjiv. To se srazmerno najviše uočava u njenom trećem i najjezgrovitijem delu (
Skraćenice), koji čitaocu može da bude od posebne koristi prilikom čitanja naučnih i administrativnih tekstova. Osim, dakle, praktične i nesporno edukativne prirode, zahvaljujući autorovom pitkom stilu, njegovoj odmerenoj duhovitosti i ironičnosti te zanimljivim biografijama značajnih ljudi bitnih za građu ove knjige, ona je uza sve i – zabavna. Teško je da se od jednog savremenog dela više namena može očekivati.
Autor: Domagoj Petrović