Deset književnika koji su zanemarivali osnovna pravila interpunkcije

Bez obzira na to što se većina rečenica objavljenih u okviru tekstova (uključujući i ovaj članak) oslanja na znakove interpunkcije kako bi imale smisla, u književnom svetu su se neki veliki pisci slavno odrekli interpunkcijskih konvencija. Sledi spisak 10 pisaca čija je upotreba znakova interpunkcije (ili manjak iste) zbunio i impresirao knjigoljupce:



1. E. E. Kamings

Kao diplomirani student sa Harvarda i veteran Prvog svetskog rata, E. E. Kamings se slavno odrekao konvencija sintakse u skoro svim svojim pesmama. Uzmimo na primer, nedostatak standardnih pravila velikog slova na početku rečenice i znakova interpunkcije u Kamingsovoj pesmi „r-p-o-p-h-e-s-s-a-g-r“, koja na prvo čitanje – a možemo reči i na prvi „pogled“ – deluje šiforvano i zbunjujuće. Dve tačke, zarezi i ostali zankovi interpunkcije su, umesto osnovnih funkcija, korišćeni zarad sjajnog vizuelnog efekta, koji deluju više kao ukrasi nego kao gramatički instrumenti.

Naime, to nije sprečilo kritiku da ga prozove jednim od najznačajnijih američkih pesnika 20. veka – Kamings je za života ovenčan sa preko 10 priznanja za svoju poeziju, uključujući Gugenhajmovu stipendiju koja se dodeljuje najtalentovanijim umetnicima u Americi.

2. Džejms Džojs

Rođen u Dablinu 1882. godine, Džejms Džojs je još jedan buntovnik protiv znakova interpunkcije čija su dela priznata kao jedna od najboljih u književnosti na engleskom jeziku. „Uliks“, Džojsovo podugačko remek-delo od preko 256.000 reči, roman je koji nije lako upiti, prvenstveno zbog obima, stila koji prati tok misli i – možete pretpostaviti – znakova interpunkcije. Ono što ne pomaže u lakšem razumevanju ovog romana jeste nezgodna činjenica da se uz 24048 reči u poslednjem poglavlju, Penelopa (poznato i kao Monolog Moli Blum), nalaze samo dve tačke i jedan zarez.

Nezaboravan način da se završi roman. Srećom, objavljene su brojne studije i priručnici koje mogu pomoći čitaocima kojima nije lako da prevale ovu knjigu.

3. Kormak Makarti

Dugo vremena razmatran za potencijalnog kandidata za Nobelovu nagradu za književnost, Kormak Makarti, američki romanopisac i scenarista priznat od strane Holivuda, takođe nije preveliki ljubitelj znakova interpunkcije. Navodnici – „ti čudni mali znakovi“, kako ih objašnjava u intervjuu sa Oprom – potpuno su izostavljeni u njegovim delima, uključujući „Ovo nije zemlje za starce“ (koji je adaptiran u film koji je osvojio Oskara) i Pulicerom nagrađan postapokaliptični roman „Put“. „Verujem u tačke, velika slova, povremenu zapetu, i to je sve“, rekao je Opri. „Znate, ako pravilno pišete, ne bi trebalo da su vam potrebni znaci interpunkcije.“ Sa pregršt nagrada pod svojom kapom, Kormak Makarti sigurno nije neko koga treba preispitivati kada se radi o „pravilnom pisanju“.

4. Žoze Saramago

Portugalski nobelovac Žoze Saramago primenjuje idiosinkratičke znakove interpunkcije u svojim delima, a u Ekonomistu je objavljena njegova sledeća izjava: „Interpunkcija... je kao saobraćajni znaci, previše njih će vam odvratiti pažnju sa puta na kom se nalazite“.

Zapravo, čini se da namerno izostavljanje navodnika nije više toliko atipično; jadni mali simboli su često prvi koji se izbacuju kada postoji želja da se napuste interpunkcijske konvencije. Bez upotrebe pa čak ni novog reda u dijalogu junaka romana, kada želi da signalizira da dolazi do promene govornika Saramago koristi veliko slovo na početku replike junaka.

5. Marsel Prust

Francuski pisac 20. veka, Marsel Prust, takođe je prkosio ustaljenim pravilima upotrebe znakova interpunkcije. Njegovo remek-delo „Traganje za izgubljenim vremenom“ (À la recherche du temps perdu), sedmotomno istraživanje nehotičnog pamćenja, kritika je prepoznala kao jedno od najznačajnijih dela francuske književnosti; pa ipak, mnogi izdavači su odbijali da objave Prustovo delu upravo zbog njegove upotrebe znakova interpunkcije. Izgubljeno vreme nije jedino za čime ćete tragati u ovom delu – isto važi i za tačku, u rečenici koju čine 847 reči u originalu (na francuskom) prvog toma „U Svanovom kraju“.

Ta rečenica, uz ostale koje čine „Traganje za izgubljenim vremenom“, zaista je prekrasan primer sofisticirane književne blagoglagoljivosti; Prust se makar služio zapetama.

6. Vilijam Fokner

Ovenčan Nobelovom nagradom za književnost 1949. godine i dvema Pulicerovim nagradama tokom karijere, američki književnik Vilijam Fokner još jedan je pisac čiji odabir znakova interpunkcije nije omeo uspeh kod kritike. „Buka i bes“, roman koji se smatra jednim od prvoklasnih primera juga Amerike (koji je na ekran preneo Džejms Franko), bez sumnje je Foknerovo remek-delo. Mada, čitalac će često naletati na pause u kojima ne razume ko govori.  

Foknerov savet da se izborite sa ovim delom? „Pročitajte ga četiri puta.“

7. Semjuel Beket

Drugi po redu pisac koji se služio francuskim jezikom i čevrti po redu laureat Nobelove nagrade na ovoj listi, irski književnik Semjuel Beket verovatno je najpoznatiji po delu „Čekajući Godoa“, koje je – premda izvorno napisano na francuskom jeziku – 1998. godine proglašeno za najbolju savremenu dramu na engleskom jeziku. Međutim, ono što nije poznato mnogima, Beket je takođe napisao monolog iz tri dela pod nazivom „Kako jeste“, o čovekovom putu kroz blato – putovanju koje je Beket zabeležio na 147 strana sa... nijednim znakom interpunkcije. Ni jednim jedinim. Ipak, imajući u vidu da glavni junak kroz ceo roman mrmlja u potpunom mraku, odsustvo znakova interpunkcije – čvrstih konstrukcija rečenice – izrazito je prikladno.

8. Džuno Diaz

Autor romana „Kratki i čudesni život Oskara Vaa“ i profesor kreativnog pisanja na MIT-u (Masačusetski tehnološki institut), dominikansko-američki pisac Džuno Dijaz takođe nema problema sa izbegavanjem upotrebe određenih znakova interpunkcije u svojim delima. Zapravo, kada ga je jedan student sa Harvarda pitao zašto je izostavio navodnike u zbirci propovedaka Drown (Utopljenici), Dijaz je odgvorio: „Šta se dešava kada ih se ratosiljate? Želeo sam da imam delove u kojima ne možete da razaznate da li neko razmišlja ili izgovara reči. Jer takvo je pamćenje. Želeo sam da se to pobrka.“

Povrh toga, činjenica da je Dijaz tek treći dobitnik Pulicerove nagrade na ovoj listi ide u prilog tome kako poštovanje interpunkcijskih normi nije preduslov za književni uspeh.

9. Gertruda Stajn

Istaknuta figura modernog književnog pravca (kome su pripadali Džojs, Kamings i Fokner), Gertruda Stajn je rođena u Americi ali je većinu života provela u Francuskoj sa svojom partnerkom Alis Toklas. Stajnova nije preterano volela zapete, što je jasno stavila do znanja u svom delu Lectures in America (Predavanja u Ameici), gde je o zapeti rekla sledeće: „Zapeta je u najboljem slučaju bledunjava tačka jer vam dopušta da zastanete i predahnete ali ako želite predah valjda biste i sami znali da želite predah“. Joj! Prema tome, u svojim delima se uglavnom klonila zapeta i drugih znakova interpunkcije; Stajnova je umesto toga preferirala kratke rečenice i 1932. godine čak napisala pozorišni komad pod naslovom Short Sentences (Kratke rečenice), koji se sastoji od otprilike 600 rečenica koje su uglavnom dužine do pet reči.

10. Timoti Dekster

Iako mu nisu odata priznanja kao prethodnim autorima sa liste, biznismen i pisac, rodom iz Masačusetsa, Timoti Dekster, verovatno je najpoznatiji (ili najozloglašeniji) po tome što je lažirao svoju smrt. Izuzev toga, osam godina pre svoje (nelažirane) smrti, objavio je delo A Pickle for the Knowing Ones or Plain Truth in a Homespun Dress (Neprilike znalaca ili čista istina u prostom ruhu), roman od preko 8000 reči koji je tako loše interpunkcijski označen i sa mnogo slovnih grešaka, da je originalni zapis jedva čitljiv.

Autor: Mej Huang
Izvor: qwiklit.com
Prevod: Aleksandra Branković