Doli Olderton, spisateljica, novinarka, podkasterka, scenaristkinja i kolumnistkinja koja daje savete čitaocima govori o tome zašto je „Draga Saveta“ večito zanimljiva ljudima.
Za nepristrasne i iskrene savete o najapsurdnijim, najšokantnijim, najnejasnijim, najtužnijim ili naizgled najnebitnijim životnim problemima, ponekad se možete samo neznancu obratiti. Zbog toga već skoro hiljadu godina postoje „Drage Savete“. Prva od njih, Elizabet Gilmer (poznatija kao Doroti Diks), navodno je 1929. godine, na vrhuncu svoje popularnosti, zarađivala više od predsednika Sjedinjenih Američkih Država. Njena kolumna je bila toliko tražena da je iz jednih novina u druge prelazila zajedno s autorkom.
Sa dolaskom interneta i društvenih mreža došlo je do demokratizacije davanja saveta. Bezbrojni Instagram nalozi, podkasti, veb-sajtovi i TikTok nalozi nude savete (koje niko nije tražio) o tome kako da budete najbolja verzija sebe dok živite najbolju verziju vlastitog života. Ali mala grupa „Dragih Saveta“ (i muških i ženskih) još uvek se drži tradicionalnog formata – pitanja i odgovora, ali ga modernizuju tako što svoje kolumne tretiraju kao obostrane ispovesti.
Ovi neznanci pružaju sigurnu luku u moru istih, smornih sadržaja; oni su osobe kojima se možete obratiti kada osećate da ste zalutali; kada vam je potrebna pomoć od nekog odraslog, a onda shvatite da ste i sami odrasla osoba; kada vam je potreban neko da vam kaže da niste sami i da ćete biti dobro. Ove osobe predstavljaju pravi protivotrov za isfolirane influensere ležernog pristupa, jer iskreno govore o svojim nedostacima i dozvoljavaju nam da bacimo pogled „iza kulisa“ i učimo na njihovim greškama.
Zato je razumljivo to što je Doli Olderton postala slika i prilika „Drage Savete“ za milenijalce. Kada je bila u dvadesetim (od 2015. do 2017. godine), u britanskom časopisu Sandej tajms stajl pisala je kolumnu o izlascima sa „bankarima, advokatima, muzičarima, barmenima, taksistima i teoretičarima zavere“. Sa 25 godina napisala je autobiografsku knjigu „
Sve što znam o ljubavi“, izuzetno smešnu, samokritičnu zbirku eseja o deceniji loših veza, veza za jednu noć i užasnih ženskih prijateljstava. Osvojila je Nacionalnu književnu nagradu za autobiografiju 2018. godine i našla se u užem izboru za najbolju britansku publicističku knjigu 2019. godine.
Svoj prvi roman „
Jesi li tu?“ objavila je 2020. godine, koji govori o Nini, autorki kuvara i knjiga o hrani, i čoveku kojeg upoznaje putem aplikacije za upoznavanje dok pokušava da se izbori sa pogoršanjem demencije kod vlastitog oca. Nakon ovog razgovora ona će se vratiti za svoj radni sto da nastavi rad na svom drugom romanu.
Doli Olderton opisuju na najrazličitije načine: ona je „najbolja prijateljica koju ste upoznali u toaletu noćnog kluba i odmah postali opsednuti njom“ (Indipendent), „vaša ekscentrična tetka“ (Telegraf), „
Nora Efron za milenijalce“ (Elizabet Dej), i „naša Bridžet Džouns, naša Keri Bredšo“ (Glamur). Zbog njenog ispovednog tona i stila pisanja upoređivali su je i sa drugim glasovima milenijalica, Linom Danam i Fibi Voler-Bridž. (Ovo su dokona, seksistička poređenja, izjavila je Oldertonova za Gardijan: „Kada prokljuve jednu ženu, ljudi ne žele da se zamaraju razumevanjem neke druge.“)
Prestala je da piše tekstove u prvom licu 2020. godine, jer joj je više odgovaralo da se na intimniji način pozabavi pisanjem odgovora na tuđe narative u kolumni „
Draga Doli“ koja se objavljuje u časopisu Sandej tajms. Iako uporno tvrdi da nije ni mudrac niti filozof („Nisam ni
Alen de Boton“, dodaje kroz smeh), ona je apsolutno kvalifikovana da bude „Draga Saveta“ za milenijalce. Bila je strastveni uživalac kolumni sa savetima otkako ih je otkrila u tinejdžerskim časopisima; u trenutku očaja je pisala Niku Kejvu; i ima vernu grupu pogubljenih devojaka koje su spremne da progutaju svaku njenu reč (i da joj u 4 sata ujutru, u pripitom stanju šalju privatne poruke na Instagramu).
Njena nova knjiga „Draga Doli“ predstavlja zbirku ovih prepiski, koje su grupisane u teme:
Odnosi,
Prijatelji i
Zabavljanje.
Prva rečenica u uvodnom eseju Vaše knjige je ubitačna: „Nalazila sam se u veoma lošem stanju kada sam odlučila da pokušam da rešavam probleme drugih.“ U vreme kada je verovatno najviše Vama bio potreban savet, Vi ste poželeli da savet ponudite drugima.
Verovatno najgora godina u mom životu je bila 2020, uostalom kao i za većinu ljudi. Privatno mi se svašta dogodilo i delovalo mi je kao da me je svakog meseca zaskočilo nešto drugo. Bio je to veoma loš period. O tome još uvek puno razmišljam – strahujem od toga da će mi se ponovo dogoditi takav period. Čudno je kada imate takve periode, a onda sa nekom vrstom spokoja sami sebe smirujete rečima: „Ovo je samo izuzetno loš period i moraću sama da ga preguram.“
Sećam se da sam jednog jutra sedela na stepenicama svoje vikendice, gledala u more, ispijala šolju čaja i pušila gomilu cigareta (te godine sam ponovo postala okoreli pušač, sada sam ponovo prestala), a onda sam pozvala svog urednika. Rekla sam: „Volela bih da pišem kolumnu sa savetima.“ Gledajući unatrag, mislim da je to bio neki oblik uvijenog načina da se vratim u kolosek, pronađem nadu, utehu i zajednicu. Tek kada sam počela da biram pisma za knjigu, shvatila sam da se upravo u njima nalazi sve to što sam tražila kada sam počela da radim na kolumni.
Kolumne sa savetima postoje već nekih 100 godina. Šta mislite zašto su toliko privlačne, kako onima koji daju savete, tako i čitaocima?
Uvek se setim citata iz serije „Buvara“ (
Fleabag) kada glavna junakinja kaže svešteniku: „Želim da mi neko kaže šta da radim i šta da obučem“. Mislim da je u psihologiji ljudi da se nikada zaista ne osećate odraslo. Smatram da se uvek suštinski osećate kao da ste zbunjeni tinejdžer. Uvek poželite da pozovete svoju mamu i pitate je šta da radite.
Uvek poželite da čujete savet odrasle osobe.
Da. Moja mama, koja je u šezdesetim, rekla mi je da još uvek po navici krene da pozove svoju majku, koja je već trideset godina mrtva, da bi je pitala: „Šta da radim?“. Odrasle osobe nisu dovoljno kognitivno opremljene da se pobrinu same za sebe. Mislim da se svi osećamo poptuno izgubljeno. „Draga Saveta“, kako već samo ime insinuira,
mora da vam da neki
savet. Postoji nešto zaista privlačno u tome što znate da vam je dostupan neko ko će vam reći: „Trebalo bi da uradite to, to, to i to“.
Takođe smatram da deo privlačnosti leži u tome što osoba koja upućuje pismo kontroliše narativ. I to je jedino problematično. U potpunosti sam svesna da je ta osoba ograničena sa 300 reči i da prikazuje ulepšanu verziju vlastitog problema, koji je zapravo neverovatno komplikovan i višeslojan. Istovremeno želim da budem iskrena prema čitaocima i da verujem da ljudi pišu istinu; ne želim da budem sumnjičava.
Lako bi bilo stati na stranu osobe koja piše, veličati njihovu verziju priče, ocrniti ljude o kojima pričaju; reći da ništa nije važno, biti na njihovoj strani; a za odgovor na takvo nešto bilo bi mi potrebno 40 minuta. Ono najteže kod pisanja, najteže kod davanja saveta i najteže kod bilo kakve teške životne situacije jeste da podjednako budete empatični prema svima koji su u to uključeni, ili da makar pokušate.
Nedavno sam dobila pismo od žene koja se osećala veoma povređeno i razočarano zato što su se prijatelji njenog muža nakon razvoda okrenuli protiv nje. Možda sam ipak malo pogrešila u svom odgovoru. Kada sam ga nakon objavljilvanja pročitala, nešto nije štimalo, i čitaoci su to primetili i rekli: „Deluje kao da je ova žena prećutala razloge zbog kojih se njen brak raspao.“ Posle toga mi je palo na pamet da bi cela ta priča, koja je prilično nerazumljiva, imala mnogo više smisla ukoliko je žena prevarila svog muža. Ako se to zaista dogodilo, bilo bi mi draže da mi je to i rekla, jer nikada neću nikoga izgrditi ili mu reći da je loša osoba.
Vaša knjiga može se potpuno nasumično čitati. Uvek ćete pronaći nešto sa čime se možete povezati, ili pak ne, ali ćete zato dobiti uvid u to kako drugi žive. Knjiga zbog toga pruža mnogo više od zbira njenih pojedinačnih delova; pojedinačna pisma, zajedno, u stvari govore o stanju ljudi.
Sasvim slučajno je tako ispalo. U pravu ste – ova pisma, iako periodično objavljivana, zajedno čine jednu kompaktnu celinu, ona prikazuju način na koji živimo svoje živote. U kolumnama tipa „Draga Saveta“ uvek dajete odgovor čitaocima: ne pišete članak, već ste u korespondenciji. Ne smatram da je cilj svega toga da se život te osobe učini lakšim i time reši problem pojedinca – iako se nadate da će se to ipak desiti – ali da je zaista tako, verovatno bih pokrenula neku vrstu neverovatno skupe, ekstravagantne stranice sa paprenom pretplatom, pa bi me obožavatelji tako finansirali (smeh), a ja bih im privatno odgovorala. Ali time se ne bavim. Ja prikazujem životne izazove kroz koje svi mi prolazimo i koristim pisma koja dobijam od stvarnih ljudi, ali se zaista i nadam da će im moj odgovor biti koristan. Međutim, šira slika je takva da svoj odgovor koristim kako bih na univerzalan način dala primer problema i mogućeg rešenja.
U knjizi govorite o sopstvenom, dezorganizovanom životu, vlastitim greškama, i verujem da je upravo to deo razloga zašto ste čitaocima interesantni. Jer verujem da bi retko ko potražio savet od nekoga ko propoveda o sopstvenom moralu, već radije od nekoga ko takođe pravi greške.
U potpunosti se slažem. U početku sam se opirala ideji za ovu knjigu, jer još uvek pravim greške, sigurno po jednu svakog sata. Živim zaista običnim životom, ali postoji jedan avanturistički deo mene zbog kog sam videla i naučila mnogo toga, prošla kroz zaista mnoge trenutke neizvesnosti, u kojima sam stavila sebe u opasnost, ali se i oporavila od svega toga – i to sve zahvaljujući mom srcu.
Moj emotivni život imao je mnogo uspona i padova. Zaista sam mnogo radila na sebi i mnogo razmišljala o životnim odlukama koje sam donosila, kao i lekcijama koje sam iz njih naučila. To je moja verzija penjanja na Everest; moja verzija osećaja da imam nešto o čemu mogu da pripovedam.
I poslednje pitanje: da li ste dobri u prihvatanju vlastitih saveta?
Ne, u tome sam užasna.
Autor: Aleksandra Ingliš
Izvor: harpersbazaar.com.au
Prevod: Kristijan Vekonj
Foto: Alexandra Cameron