U novembru 1844. godine Dostojevski je završio pisanje svoje prve priče. U „Piščevom dnevniku“ kaže da „pre tog vremena nije ništa napisao“. To se dogodilo 22 godine pre objavljivanja romana „Zločin i kazna“ i 36 godina pre objavljivanja romana „Braća Karamazovi“. Budući da je neposredno pre toga završio prevod Balzakove „Evgenije Grande“, kod njega se javila želja da napiše priču „u istoj dimenziji.“ Umetnička inspiracija nije bila jedini povod. Siromaštvo je takođe imalo svoju ulogu. U pismu koje je napisao svom bratu Mihailu, samo par meseci ranije, navodi da je zadovoljan onime što je do sada napisao i da se nada većoj ekonomskoj stabilnosti. „Možda dobijem i 400 rubalja“, pisao je, „a u tome leže sve moje nade.“.
Prvobitno objavjen 1846. godine, roman „Bedni ljudi“ je osim finansijskog uspeha dobro prošao i kod kritičara. Jedan od poznatijih kritičara nazivao je Dostojevskog sledećim Gogoljem. U pitanju je kratak, epistolarni roman koji prati petomesečnu romansu. Iako duguje dosta Balzakovom remek-delu, uloga koju novac ima u određivanju ljudskih života je svakako pečat Dostojevskog. Finansijske poteškoće su ostavile traga na radu ovog ruskog romanopisca i predstavljaju temu koja se stalno provlači kroz sva njegova dela, od siromašnog studenta u romanu „Zločin i kazna“ do „Kockara“, kog je napisao kako bi otplatio kockarski duh. U pismima svom bratu, pisac priznaje da ima finansijske probleme i da će mu „Bedni ljudi“ doneti olakšanje. Nada se, kako i sam kaže, da će svojim perom „spasiti kompletnu situaciju“ i razmišlja o samoubistvu kao jedinoj alternativi. Dakle, novac je bio jedan od glavnih piščevih motiva i tema koja je postala karkteristična za njegova dela.
Narativ „Bednih ljudi“ se prenosi kroz pisma razmenjena između sredovečnog službenika i mlade žene koja živi u blizini. Njihova prepiska postepeno otkriva i emotivnu zavisnost i pruža živopisan i zabavan opis ljudskog ponašanja i života u 19. veku. Ali najveća snaga narativa nalazi se u pitanju (problemu) vezanom za novac. Od samog početka, njihova veza i životi koje vode obeleženi su ekonomskim potraživanjima. Narativ, koji je delom ljubavna priča a delom komentar o situaciji u društvu, istražuje način na koji novac definiše lični status, čak i ljubav, kao niz monetarnih transakcija. Iako su likovi koje je Dostojevski stvorio u ovom romanu simpatični, oni su istovremeno odlični psihološki portreti koji pokazuju pogubne posledice siromaštva.
U periodima ekonomske nestabilnosti i u vreme velike borbe, vredi preporučiti Dostojevskog kao istinski modernog pisca. Njegovo delo, naizmenično mračno i komično, razmatra političke i ekonomske strukture koje određuju naše živote. Njegovi likovi, iako okupirani zahtevima života devetnaestog veka, deluju moderno i relevantno i danas, bilo da su javni službenici ili fizički radnici. Niče je jednom prilikom opisao Dostojevskog kao „jedinog psihologa od koga sam imao nešto da naučim“.
Izvor: rhystranter.com