Razgovor s Neletom Karajlićem (rođenim kao Nenad Janković 1962. godine u Sarajevu), „doktorom za rokenrol“, uvek je zadovoljstvo, jer gotovo da ne postoji tema za koju on nije adekvatan sagovornik.
Može da priča o muzici iz perspektive lidera benda „Zabranjeno pušenje“. Može da priča o televiziji iz perspektive autora najpopularnije humorističke emisije na ovim prostorima – „Top liste nadrealista“, jugoslovenskih montipajtovaca.
Može da priča o fudbalu iz perspektive vatrenog navijača „Željezničara“ i strastvenog igrača malog fudbala. Može da priča o literaraturi iz perspektive autora tri knjige: „Fajronta u Sarajevu“ i dva nastavka „Solunske 28“, te veoma načitanog lika.
Može da priča o stvarima srca, što kao autor odličnih ljubavnih balada, što kao onaj koji je preživeo infarkt i trajno se odrekao crvenog marlboroa. Može da priča o humoru i kao autor jedne od najpopularnijih postdejtonovskih serija u regionu – „Složna braća“.
Zapravo, teže je naći temu o kojoj Nele ne može da priča iz ličnog, tj. neposrednog iskustva.
A ova priča za povod ima njegov najnoviji roman, drugi deo „Solunske 28“ (u izdanju beogradske Lagune), a smeštena je, simbolično, ispred Kuće cveća na Dedinju. Iako možda tako deluje, nije snimana na proleće već pre koji dan, usred oktobra.
Mnogi ljudi su me pitali, još kad je izašao prvi deo knjige „Solunska 28“, da li Nele to piše o Sarajevu? Možeš li da objasniš kako si se odlučio da radnju ove knjige smestiš u jednu zgradu na beogradskom Dorćolu?
Moje ime se po automatizmu veže za Sarajevo, jer je čitav moj rad pre rata bio vezan za taj grad. Neraskidiva veza „Top liste nadrealista“ sa Sarajevom me je uvek trpala u taj koš. Naravno, vremena su se promenila, ja sam u međuvremenu doselio u Beograd, gde sam od svojih rođaka saznao da sam jedan od vlasnika jedne stare kuće na Dorćolu koja je podignuta krajem 19. i početkom 20. veka, koju je u stvari podigao moj pradeda. Otišao sam da vidim tu kuću, ona je u katastrofalnom stanju iako stoji još uvek na tom istom mestu, pored toga što su se oko nje počele graditi razne velike zgrade. U toj kući nikad nisam zanoćio; moja majka i moj brat su jedno vreme živeli u njoj. Obećao sam svojoj majci da ću napisati roman o toj kući i evo, ispunio sam obećanje, sad je već izašao i drugi deo tog romana. Za mene je to bila fascinantna inspiracija, da imate jednu kuću koja je preživela sto godina najuzbudljivijeg dela srpske istorije i istorije grada Beograda. Ona je bila oštećivana i u Prvom i u Drugom svetskom ratu, ovaj Treći ju je mimoišao (smeh), ali nove investicije neće. Tako da sam ja njoj ustvari posvetio ovu trilogiju, odnosno ljudima koji su proveli tih sto godina živeći u njoj.
Kako si skupljao građu za knjige?
Prva knjiga se dešavala pre Prvog svetskog rata i sam taj rat. Ova knjiga se dešava između dva rata, ali je zakačila i ceo period nemačke okupacije Beograda. Građu sam skupljao malo od prijatelja, malo od stručnjaka, malo sam sam kopao po fotografijama, razmišljao, pričao dosta sa svojim rođacima koji su još uvek živi i koji se iz klinačkih dana sećaju tog predratnog Beograda. Pokušao sam da celu priču držim što bliže istorijskim činjenicama. Nisam hteo ni u jednom momentu da tu nešto palamudim i sam kreiram, jer je sama priča plod moje mašte. Još da sam krenuo da menjam istoriju po svom ćeifu, ne bi došli ni do čega. Jasan istorijski koncept i bezgrešna upotreba detalja vezanih za taj period su dala mojoj priči verodostojnost, tako da je teško dokazati da se ta priča nije dogodila.
Da li je teško, kao autor, ući u vreme u kojem nikad nisi živeo i proživeti ga iako od njega odudaraš svojim životnim iskustvom?
U principu, to je jedno vrlo uzbudljivo putovanje. To da se premestite sto godina unazad i kreirate svet pod pretpostavkama ili činjenicama da je to tako otprilike izgledalo, to jeste uzbudljivo. Ono što sva tri vremena veže, mislim na vremena koja će biti opisana u trilogiji o Solunskoj 28, jeste ljudski rod. Čovek je isti, bez obzira da li ima mobilni telefon ili poruku šalje pismima ili se dovikuje s brda na brdo. Uvek postoje te elementarne osobine koje ga čine dobrim ili lošim. Plemenitost s jedne strane, zlo i gramzivost s druge, darodavljivost s jedne, zloba s druge... Uglavnom, sve to karakteriše čoveka bez obzira u kojoj je epohi živeo. Ono što tehnološki razdvaja te epohe je samo ta reč – tehnološki razvoj kojim oni svoje osobine prikazuju svojim bližnjima ili onima koje su tek upoznali.
Profesor Jovo Toševski ima jednu teoriju u kojoj kaže da naše srce nije prilagođeno da kuca tako brzo kao što kuca sada kada se informacije šire velikom brzinom, pa me zanima postoji li razlika između srca koje kuca, na primer, 1910. i 2019. godine u svakom segmentu života?
Bez obzira u kojoj je epohi, srce kad se zaljubi ima isti broj BPM-a. Profesor je u pravu kad se misli na broj tih informacija, jer danas jedna devojčica od 4, 5 godina ima više informacija nego što je Napoleonov general imao za ceo život. Što ne znači da će ona biti dobar general. Meni je bila namera da ljude u vanrednim situacijama stavljam pred određene poteškoće. Te da kroz te poteškoće vidimo njihove karaktere.
Nisam dovoljno vešt, kao neke moje kolege koje su znale da opišu ljudsku dušu mnogo preciznije od mene, zato sam izabrao taj put da čoveka stavljam u određenu situaciju. Pa da kroz situaciju da l' će on prvi pojesti supu ili neće prvi pojesti supu, može da se vidi da li je gramziv ili je plemenit, da l' je vaspitan ili nije. Iz takvih događaja ja sam dobio psihološku sliku tih ljudi, a sa druge strane sam dobio dinamiku romana koja mi je najvažnija. Evo, malopre, pre nego što smo počeli ovaj razgovor, pričali smo o tome kako ljudi nemaju strpljenja da pročitaju jedan intervju u novinama, nakon dve sekunde menjaju sajt, idu tamo da vide ko je šta rekao, pa se vraćaju nazad, pa ko je koga ubio, pa šta je u Siriji – to se sve dogodi u 25 sekundi. Pošto sam shvatio da živimo u takvom svetu, ja sam i napisao roman koji jako brzo teče. Koji vas neće ostaviti na miru dok ne dođete do poslednje stranice. A onda će vam biti žao što ste pročitali.
Ljudi se neminovno pitaju postoji li neka nit koja spaja Neleta Karajlića, autora hitova Zabranjenog pušenja i „Top-liste nadrealista“ sa ovom knjigom, može li se naći neka spona?
Sad si me zatekao (smeh). Mislim da je osnovna zajednička nit – ozbiljnost teme. Koliko god su „Nadrealisti“ i Zabrenjeno pušenje bili umotani u neku vrstu humora, mi smo pričali o ozbiljnim stvarima. Ono što je mnoge šokiralo kad sam napisao prvu knjigu je bilo – otkud ti sad ozbiljan?! A ja sam onda morao da svakoga podsetim da smo mi kroz „Nadrealiste“ i humor pričali o vrlo ozbiljnim stvarima. Kao i kroz pesme Zabranjenog pušenja. „Zenica bluz“ je najveselija pesma Zabranjenog pušenja a tu se radi o ubistvu, hapšenju i ležanju u zatvoru.
Jedna moja prijateljica mi kaže da su neki njeni prijatelji, inače visokoobrazovani ljudi, pitali nju najozbiljnije: „Ko Neletu piše ove knjige?“ (smeh). I naravno, zajednička nit je humor, jer je humor utkan u život i ne možeš da ga izvadiš... To je kao da si ga stavio u neki sataraš, pa ne znaš da li je paprika ili paradajz, ali je ukus dobar.
Dobio si nagradu „Momo Kapor“ za prvi deo „Solunske 28“. Kako ti izgleda kada dobiješ nagradu koja nosi ime vrlo popularnog pisca koji je bio osporavan u nekim krugovima i nazivan „piscem lakih knjiga“, a sada je već postao neka vrsta klasika?
Momo je bio popularna kada sam ja bio mali. Moja majka je u njemu videla našeg najvećeg pisca ikada. Moj otac, koji se bavio lingvistikom, imao je veliku biblioteku sa nekoliko hiljada knjiga i među njima sva dela Mome Kapora, koja su imala posebno mesto u toj zbirci. tako sam ja od malena slušao o Momi. Te Momo letuje ovde, te Momo kaže ovo, te Momo kaže ono... Mislim da bi moja majka bila najponosnija kada bi čula da sam dobio nagradu sa njegovim imenom. On je nedokučivi ideal u stilu pisanja. To nigde nisam video. Njegov stil je, zaista moram da upotrebim tu reč – nenad*ebiv!
Pošto ti voliš da se izražavaš rečnikom fudbala – da li je to ono da je jednostavnost najbliža savršenstvu?
Upravo to. Kako da nađeš frajera okrenutog glavom na drugu stranu i lopta ode tamo. Momu su prozivali zbog te „pučke književnosti“ samo zbog toga što su videli da on jako lako piše. On je bio toliko talentovan da ja nikad nisam imao prilike da na našem, a verovatno i na drugim jezicima, vidim takvu lakoću sklapanja rečenice; on je bio u stanju da u jednu rečenicu strpa celu istoriju jednog grada. E, ta ljubomora njegovih tadašnjih kolega ga je strpala u taj posprdni epitet – „pisac lakih knjiga“. Čitajući neke njegove knjige, Sarajevsku trilogiju ili „Lep dan za umiranje“, ne vidim tu ništa lako – meni je to baš teško štivo! To je lako čitati, ali su teme ozbiljne. Ja sam jedan od onih koji vole da kad nešto čitaju, pročitam nešto što mogu da razumem, pa makar ga tri puta unazad čitao. Da se razumemo, ja nisam neko ko nije čitao jako teške pisce. Ove najnovije Ruse kojima kad dođeš do kraja stranice vratiš se nazad da vidiš jesi li šta zaboravio (smeh), šta je frajer hteo da kaže. Jedno vreme sam gutao romane Džejmsa Džojsa i Vilijema Foknera. Fokner mi je bio maturski rad u gimnaziji. Pričam o piscima toka svesti gde vi dok čitate više ne znate da li govori on ili njegova stolica. Nisam neko ko ne zna tu komplikovanu književnost. Ali odgovorno tvrdim da je to što je Momo pisao u najmanju ruku na tom nivou.
Peter Handke je dobio Nobelovu nagradu za književnost. Jesi li čitao nešto od njega i kako ti vidiš celu frku koja se podigla oko njega?
Kad sam čuo da je Handke dobio Nobelovu nagradu pomislio sam da Andrić više nije jedini srpski pisac koji ju je dobio. Imamo dva naša nobelovca, jedan je Ivo Andrić, a drugi je Peter Handke. Čitao sam neke njegove knjige i moram da priznam da je to, ono što kažu, teška literatura. Ali sam Handkea upoznavao ne samo kroz literaturu, već i kroz scenarije za filmove, gledao sam te filmove, kao i predstave, pratio sam i temeljno njegovo strastveno angažovanje – ne za srpski narod – nego za istinu! Ta celina koju je on napravio u mojoj glavi o sebi, potpuno me je omađijala. Mislim da je on danas jedna od tih nekoliko živih... Kako god se zovu – intelektualci, ljudi od reči, koji hodaju ovom planetom. To što je on dobio Nobelovu nagradu znači da u tom komitetu još ima ljudi sa kičmom. Jer njegova politička strast ne bi trebala da bude nikakav problem za određivanje njegovog literarnog dela. Po toj logici mi se trebali odreći Pabla Pikasa jer se zna da je imao kontakt sa Staljinom. Titu je radio etikete za vino koje je pio. Pošto je bio komunista treba, znači, da se negira rad najvećeg slikara 20. veka. Isto tako je i Čarli Čaplin bio sumnjiv. Iako je tvrdio kad su ga ispitivali u Americi da nije, ali šta će drugo i reći (smeh). Ta frka koja se digla oko Handkea je još jedna politička igranka onih kojima je krivo što je on nagrađen jer su bili uvereni da njhovi spinovi o srpskom narodu može da traje večno. E, *ebi ga, ne može. Moraju da dođu neki konkretni dokazi. Ono što je veličanstveno kod Handkea je što je stao na stranu principa. duboko sam uveren da bi on to uradio i da su bili u pitanju neki drugi narodi, a ne Srbi. Da su oni nepravedno kažnjeni od strane 19 najjačih zemalja sveta. Čak i da nije u pravu, to je veličanstveno. A jeste u pravu!
Danas se na tržištu čitaju i kupuju romani. Međutim, svedoci smo da sve popularniji postaju mladi pesnici poput Marka Tomaša. Kako ti vidiš taj povratak eu vreme dominacije Tvitera i Fejsbuka?
Ja sam napisao dramu o Nikoli Tesli u stihu koja traje sat i 45 minuta. Meni to nije neki problem. Divno je to što se poezija vraća. Ona je suštini uzvratila udarac kroz hip-hop. Poezija je starija ili mlađa sestra muzike. Pretpostavljam mlaša, jer je muzika nastala ranije. Onda je u 20 veku u popularnoj kulturi muzika tu svoju sestru malo oterala od sebe. Da bi napisao nešto poetski kad sam ja bio klinac bilo je jako važno da staviš to pod neku muzičku podlogu. Onda smo mi dobijali te veličanstvene pesnike na našem jeziku, pesnike popularne kulture, kao što je Džoni Štulić, Balašević, Bora Đorđević... Da su stavili te svoje stihove van muzičkog konteksta teško da bi ih neko sedamdesetih, osamdesetih godina na taj način primetio. Hip-hop vraća udarac, poezija vraća udarac muzici kroz hip-hop, muzika je svedena isključivo na četvrtočetvrtinski ritam, što jednostavniji, što elementarniji, sa malim harmonijskim pomeranjima, a najvažnije je da čujemo šta reper nama govori, a to je poezija. Tu se već poezija izvukla iz muzike. Možete da uzmete tekstove Ede Majke ili Beogradskog sindikata, da ih stavite na papir i čitate, i da vam bude jako uzbudljivo čitanje bez obzira što tekst nije stavljen u određenu harmoniju. Sad je došlo novo vreme u kojem se pojavljuju poete na papiru. Prvo, poezija nikad ne može da umre. Koliko god napreduju Tviteri i tehnologija, poezija uvek stoji kao kamen. Nijedna druga umetnost ne može da prouzrokuje toliko uzbuđenje od toga šta čovek može da napravi sa rečima, odnosno pravilno plasirana reč. Ona je i najsmrtonosnija, ali i najplodonosnija. Tako da za mene povratak poezije nije veliko iznenađenje.
Autor: Dejan Katalina
Izvor: espreso.rs
Foto: Matija Krstić