Dragan Velikić: Ljude nesreća opameti ili zakopa u mulj

Sa Draganom Velikićem, dvostrukim dobitnikom Ninove nagrade, razgovarali smo povodom novog proznog ostvarenja „Bečki roman“ kako bismo saznali zašto je glavni grad Austrije dobio u njemu centralno mesto, gde pravda stanuje i kakve se tajne kriju unutar uspešne građanske porodice.



Neki se pisci prepoznaju i bez osvrtanja i traženja imena autora na koricama knjiga. Čim zaronimo u ingenioznu čaroliju pripovedanja, toponime Srednje Evrope, motiv voza i uopšte putovanja, figure roditelja – drag osećaj zadovoljstva koji izazivaju ti elementi saobrazan je onome kada se, posle nekoliko uvodnih taktova, osmehnete prepoznavši dragu pesmu, a „Bečki roman“ Dragana Velikića, njegovo novo književno delo, može se posmatrati i kao simfonija posvećena ovom gradu.

Do sada je Laguna objavila jedanaest Vaših romana i dve knjige publicističkog žanra, a Vi ste rekli da je „Bečki roman“ Vaše najbolje delo do sada. Zašto ste ga stavili ispred svih do sada objavljenih?

Stvarno se ne sećam da sam to rekao, niti bih mogao na taj način da rangiram svoje romane. Posebno me raduje da ne postoji nijedan moj roman oko koga je, bilo od kritike, ili od čitalaca, uspostavljen konsenzus da je najbolji. Naprotiv. Svako dolazi sa svojim naslovom, i to mi se čini izuzetno značajnim. Ali – to je opšte mesto – mora vam biti najznačajniji roman onaj koji upravo pišete, ili ste ga tek završili. Jer svaki nastaje iz jake potrebe da se o nečemu progovori. Tako da u tom trenutku to jeste najvažniji roman.

„Adresa“ je imala podnaslovnu odrednicu Beogradski roman, dok Beč dobija centralno mesto u naslovu Vašeg novog romana. Čime je to glavni grad zemlje valcera i minjona zaslužio?

Time što se događaj o kojem pišem odigrao baš tamo, unutar tog grada i unutar tog sistema. Nisam mogao da ga smestim u Pariz, jer taj grad ne poznajem. Beč poznajem gotovo kao Beograd, ili kao Pulu, i tu je kraj mog dubinskog poznavanja gradova, od kojih je svaki dobio svoj naslov. Možda sledeći roman smestim na neko grčko ostrvo, ali morao bih da sprovedem dodatna izučavanja. Što bi bilo vrlo prijatno. Treba da razmislim o tome.

Pavle Marić radi kao psihijatar u zatvorskoj bolnici u Hiršendorfu. Na vrata njegovog stana jednog majskog jutra 2020. u Landštrase 72 policija će zakucati. Početak romana dostojan Kafke. Zaustavljen u naponu karijere, junak Vašeg novog roman uhapšen je pod optužbom da je otrovao devet kolega, pošto su pojeli kolač kojim ih je poslužio. Pritvoren u istražnom zatvoru u Nojburgu, odlučan je da „ode u šetnju da ispituje“, da se udalji od bivšeg sebe i njegovo buđenje počinje suočavanjem. Može li se njegov odlazak od sebe smatrati povratkom?

Ne, niko ovde ne odlazi od bivšeg sebe, naprotiv, sve troje protagonista se upravo suočavaju sa sobom „bivšim“, ne bi li razumeli svoju iznenadnu i novu sadašnjost. Život je neprekinuti lanac, sve što uradimo, svaki naš izbor, neminovno donosi posledične situacije i odnose. Problem glavnih likova u „Bečkom romanu“ je što im je dobar deo života prošao u zaobilaženju prepreka i pribegavanju prečicama. Neko je to radio zbog nagomilanih strahova, neko zbog komocije. Moje životno iskustvo mi govori da što je više prečica, to će se veći odron survati na glavu u jednom času. Važno mi je bilo da iskažem da je najstrašnije kad se pogrešni potezi roditelja deci obiju o glavu. Neka deca imaju snage da se odupru, da se u okviru zadatog sistema izbore za sopstveno mišljenje, neka ne. U tom smislu, velika je odgovornost na roditeljima, da im pomognu da pronađu svoj sopstveni put.



Andrej i Olga Marić, Pavlovi roditelji, iako odvojeni krahom braka, zajedno plove u noć dugu sedamdeset dana (koliko je trajao Pavlov boravak u istražnom zatvoru). Žele da se zaustave u prošlom vremenu. Šta to pronalaze u prošlosti, zbog čega ne mogu da upru pogled prema napred?

Pronalaze sebe i svoje greške. Svaki savesni roditelj našao se u toj poziciji. Niko, verujem ni najgori roditelj, ne želi da naudi svom detetu. Ali mi smo različiti ljudi. Deca nisu naša kopija, pa naša rešenja za njih mogu biti pogubna. I tu je glavni zaplet.

Ovo je i roman o neizgovorenom, „nedorečenost je njihova teritorija“. Čemu samozavaravanje, zašto se bitno prećutkuje, a ne prestaje da se govori o banalnom? Kada će se brave između Andreja, Olge i Pavla otključati?

Da, osnovna greška roditeljskog para u romanu je izbegavanje suočavanja sa nemilim ili neprijatnim situacijama. Jedan od njih je postavio pravila koja mu odgovaraju, drugi im se prepustio, dete je pristajalo i ćutalo. Niko tu nikoga nije mučio ni tukao, to su mirni građanski životi koji ničiju pažnju ne privlače. Ali unutar uspešnog građanskog miljea mnogo je lične patnje, neostvarenih snova, neostvarenosti. I onda pukne nešto, i sve se izokrene. Pukne iznebuha, spolja, ili pripremljeno prethodnim potezima.

Kako je Pavle „razdužio“ oca, stekao slobodu da sam odlučuje, preuzeo vlastiti život i na koncu odrastao?

Ljude nesreća ili opameti i otrezni, ili ih zakopa u mulj iz kojeg ne umeju da se izvuku. Valjda je to do lične snage, elana, pa i pameti. Kada govorim o odnosu roditelja i dece, verujem da najveća odgovornost jeste na roditeljima, starateljima. Ali, u krajnjoj liniji, svako je odgovoran za sopstveni život, pa i to dete kada odraste. Svako vuče manje ili veće traume iz detinjstva, ali da bi se išlo dalje, one se moraju prevazići. Opredelio sam se da moj lik, u svojim tridesetim, shvati da ga je slepa poslušnost sapela, i da mora da preseče taj Gordijev čvor, ne bi li počeo da živi sopstveni život. U ovom slučaju to je tek prvi korak, ali onaj važan, neophodan korak.

Pokrećete i zanimljivo pitanje kako sudski procesi mogu otići u drugim smerovima nehajnošću, neznanjem i neodgovornošću; ako ne možete da priuštite svoju odbranu, a sud vam je besplatno dodeli, mogu li se ičemu nadati optuženi prepušteni nadležnima da „rade svoj posao“?

To je, ipak, pitanje za pravnike, sudije i advokate. Ja znam ono što i većina nas zna, preko konkretnih slučajeva iz života, iz okoline, ali imamo dovoljno i medijski zabeleženih primera, kroz sadašnjost i prošlost, da budemo bar uzdržani, ako ne i skeptični u odnosu na to da pravda stanuje u sudu. Nisam uvodio političku konotaciju, to bi onda bio kafkijanski horor, neka sasvim druga priča. Markirao sam one sitne, ne tako retke, lične interese, koje će veliki deo ljudi bez dileme slediti, a koji kad se umreže stvaraju opasne zamke.

Kakvo je to potuljeno naličje Austrije, čije postojanje negira Andrej? Šta je to „tipično austrijski“, kako često izgovaraju junaci romana?

To je dijagnoza koju sam više puta čuo od različitih Austrijanaca. U njoj se kriju sve malograđanske bolesti, poput guranja neprijatnih činjenica pod tepih, održavanja fasade, i naročito čuvanja kohezije unutar interesne grupe. Nisu ni druge zajednice lišene toga, ali tamo posebno upada u oči jer je fasada blistava, uglačana, odaje utisak savršenstva. Postoji još nešto što huči ispod te glatke površine, to što u toj zemlji nije sprovedena denacifikacija, i taj talog, kada se uznemiri, pokazuje njeno drugačije lice. To je naravno mnogo šira i kompleksnija priča od ovog mog odgovora, priča koja one drugačije Austrijance posebno uznemirava. Nama to ne bi trebalo da bude nepoznato, s obzirom na naše nacionalno slepilo i nepristajanje na istinu u kontekstu događaja iz domaćeg, najnovijeg rata. I ne možete ne videti da nas je nesuočavanje sa istinom i bežanje u lažne mitove dovelo ovde gde jesmo. Ali eto, radnja se ne dešava ovde nego u Beču, jer se događaj koji je bio povod ovoga romana tamo odigrao.

Verujete li da je nemoguće činiti zlo a da na kraju ne dođe račun koji treba platiti?
 
Mislim da se račun kad-tad mora platiti. Ako ne plati generacija koja je zlo počinila, dug ostaje onoj narednoj, i to sa kamatom. Što je duže odlaganje, to je i kamata veća. Bilo u privatnoj, ili u društvenoj sferi.

Šta ste od prošlogodišnjeg Sajma knjiga pročitali, a drage biste volje čitaocima preporučili?

Čitaocima bih preporučio knjigu dokumentarističke proze „Februar 33“ nemačkog autora Uvea Vitštoka, u prevodu Drinke Gojković, koja govori o prvim mesecima Hitlerove vlasti. A onim strastvenim i zahtevnijim čitaocima svakako preporučujem četvorotomni roman „Svaki dan u godini“ nemačkog pisca Uvea Jonzona, koji na dve hiljade stranica iz dana u dan od avgusta 1967. do avgusta 1968. godine prati život emigrantkinje Gezine Krespal i njene ćerke u Njujorku. Prevodioci su Bojana Denić, Drinka Gojković, Spomenka Krajčević, Tijana Tropin, Biljana Pajić. Uvek navodim prevodioce, jer bismo bez njih bili uskraćeni za mnoge svetove.
 
Autor: Siniša Bošković
Izvor: časopis Bukmarker, br. 46