O putovanju, samoći i mimoilaženju
Na temeljima najvećeg hrama knjige u našoj zemlji, na Kosančićevom vencu, na druženje sa književnikom Draganom Velikićem došli su mnogobrojni poklonici pisane reči, ali i njegove kolege po peru, među kojima je bio i Ljubivoje Ršumović.
Da bi dočarali atmosferu kao da o knjigama pričaju u ambijentu porodičnog doma, Domaćini iz Narodne biblioteke, koji priređuju „Veče na Kosančiću“ doneli su osim udobnih stolica i sobnu lampu. Ugođaj za druženje bio je potpun, samo su smetali komarci. Napadali su posetioce, a nisu štedeli ni gosta – Velikića, ni Milenu Đorđijević, iz Narodne biblioteke, koja je vodila program.
Velikić je čitao odlomke iz svog do sada neobjavljenog romana „Islednik“, ali je književno veče dobilo svoj pravi začin književnikovim osvrtom na putovanja, samoću i beskućnike.
– U Nemačkoj se za beskućnike kaže „oni koji su odustali“, ali beskućnici nisu u svakom pogledu ljudi kriminogene strukture. Kapitalizam je surov i on je mnoge poštene i vredne ljude ostavio bez kuće, jer su propale banke i firme, a tu su i krediti koje ljudi nemaju od čega da vrate jer se bore čak i za koru hleba – pojasnio je Velikić i poručio da u životu ne treba odustajati.
Putovanja su za ovog pisca izazov. Čovek, prema njegovoj oceni, stalno putuje. Putovanje je u svakoj osobi. Zato nam nije potreban pasoš.
– Evo, putujemo i mi dok pričamo, a ne mičemo se sa stolica, jer putujemo kroz naš razgovor i kroz naše misli - ocenio je Velikić i dodao da i kada bi uzeo samo jednu reč da opiše svoje pisanje, ta reč bila bi - putovanje.
< allowfullscreen="" frameborder="0" height="338" src="//www.youtube.com/embed/Oq_S9-o7iUg?rel=0" width="600">>
Zamoljen da protumači svoje viđenje osame on je rekao da je i ova pojava bitna ljudima u određenoj meri.
– U Beču postoje kafei gde se, za razliku od kafića, ne sluša muzika, već gost za stolom sedi i čita novine u tišini. On je sam, ali je ujedno u društvu sa drugim ljudima, koji su takođe sami, ali gledaju u sebe – ističe Velikić.
Na opasku Milene Đorđijević da je tako osamljen čovek, ako počne sam sa sobom da priča, na putu do ludila, Velikić se trgnuo: Ma kakvi, pa pričati sam sa sobom je jako lepo. Ja i te kako pričam sa sobom. Kada sam sam to činim naglas, a u gužvi se pre-pustim pričanju u sebi.
I za kraj, iz publike Je stiglo pitanje: Da li je vaša proza – proza mimoilaženja? Književnik je odgovorio: Prisetite se samo koliko ste se puta pre susreta sa vama važnim osobama mimoišli. I u tome je draž života.
Autor: A. Kurteš
Izvor: Politika