Dušan Kovačević: Nikad se ne zna zašto je nešto dobro, u ovom slučaju zašto je nešto gore

Nema te situacije u kojoj razgovor sa Duškom Kovačevićem nije, sam po sebi, događaj prvog reda, kažu. U pravu su. Dakle, korona, (samo)izoloacija… Telefon na delu. Dobro, malkice i mejl…



U par navrata, uz podrazumevano kako je ko pri čemu je „dijagnoza“ nužno skopčana sa smehom, pominjemo njegov intervju u Njujork tajmsu u kojem je svojevremeno, između ostalog, rekao da je glavna tema njegovih dela nesigurnost čoveka pred sistemom, te da „nije bitno kako se sistem zove, kojom se ideologijom hrani, jer ono što razara čoveka, nasilje koje sistem nad njim vrši ima isti rezultat“.

Prepričava duhovito kako je predstava „Lari Tompson…“ (u njujorškoj postavi) igrana u Ujedinjenim nacijama, a glavni glumac zbog saobraćajne gužve zaista kasnio, kao što je u komadu napisano, te je zbilja počela sa odlaganjem… „Eto, kao da je to namerno", veli uz lagani uzdah dodajući „šta ćeš, nikad čovek ne zna šta je napisao…“.

Pominjemo postavku „Profesionalca“ u Londonu, ideju Roberta Redforda da po tom komadu snimi film, njihov susret i razgovor… Zapravo i nije toliko slučajno pominjanje izvođenja njegovih komada na stranim scenama jer uskoro, u izdanju Lagune, izlazi knjiga odabranih Kovačevićevih drama u prevodu na engleski. 

Kako provodite vreme u (samo)izolaciji?

Pregledavam stare fascikle i fioke sa rukopisima od pre 20, 30 godina koje sam ostavio da ih konačno završim kad dođu neka bolja vremena. Nisam znao ni slutio da ću ih završavati prepravljati i redigovati kad dođu neka gora vremena. Ponovo se vraćamo na naše stare uzrečice – nikad se ne zna zašto je nešto dobro, u ovom slučaju zašto je nešto gore. Ili ono – bilo ne ponovilo se, ili daleko mu lepa kuća… I tako unedogled.

A šta bi danas mogli raditi neki od vaših junaka, na primer Ilija Čvorović, Topalovići, ćerka Radovana III Katica...?

Ilija Čvorović verovatno, po prirodi svoga posla, vodi računa ko je u zemlju ušao iz rizičnih država i da li se poštuje policijski čas. Katica je negde na nekoj granici u hladnjači, čeka da joj dozvole povratak u zemlju i telefonira ocu Radovanu da nađe neku vezu iz zavičaja. A Topalovići rade li rade, ne mogu da postignu sve od silnog posla dok ispraćaju ljude u sabirni centar. Sve lepše od lepšeg, i sve je sastavni deo života koji je sad, nažalost iznuđeno, poštovan.

Uskoro izlazi knjiga vaših drama (Laguna), izbor od njih šest, u prevodu na engleski. Prevodilac i priređivač Randal Mejdžor, Amerikanac koji živi u Novom Sadu, u pogovoru je napomenuo da vaši komadi, u kojima su snažno prepleteni smeh i tragedija, između ostalog, raznežuju srce…

Zahvalio bih, pre svega, g. Mejdžeru na izuzetnom prevodu mojih drama koje su i do sada bivale prevođene na engleski jezik, ali ne tako dobro i tačno. Ovo je Lagunin, rekao bih, kulturološki iskorak da se naša književnost prati u svet, što bi rekli stariji ljudi. Ovo je književni dvosmerni put, kretanje prevoda u dva pravca. Poseban značaj ovog izdanja je u tome što je reč o dramskoj literaturi. Inače, ovaj najnoviji engleski prevod je jedan od 27 jezika na kojima moje drame trče svoj pozorišni krug već skoro pola veka.

Na koricama pomenute knjige su i reči proslavljenog glumca Roberta Redforda, koji kaže da je uživao čitajući „Profesionalca“ koji, po njegovim rečima, iako ima politički ton jeste svuda prepoznatljiva priča „o dvoje ljudi, dve volje, dve duše koje u sebi nose tragediju, humor, beznadežnost, humanost...“.

Roberta Redforda sam upoznao kao i svi ljubitelji filma na biskopskom platnu u svojoj ranoj mladosti, pa tek mnogo godina kasnije i lično na Sandens festivalu, kojem je osnivač. Bio sam njegov gost kad je planirao da ekranizuje „Profesionalca“ i da igra ulogu bivšeg policajca Luke Labana. Taj plan nije realizovan zbog nesporazuma sa mojim agentima iz Njujorka koji su imali autorska prava na dramu za englesko jezičko područje, a koja se igrala u Njujorku u njihovoj produkciji. Tokom tog susreta sam se setio kako sam kao student pozorišne akademije, danas Fakulteta dramskih umetnosti, jednog dana u Ulici Vuka Karadžića, gde je bila projekciona sala za časove filmske režije, gledao premijeru filma „Buč Kasidi i Sandens Kid“. Naš čuveni prof. Dušan Stojanović govorio nam je o postmodernom vesternu posle projekcije, a mi smo kao studenti bili oduševljeni šarmom sjajnog ostvarenja. Dvadeset pet godina kasnije, sedeo sam sa jednim od dvojice glavnih junaka, tj. sa Redfordom, i pričao o mogućoj saradnji i adaptaciji drame „Profesionalac“ u američki milje. Tokom mog boravka na Sandens festivalu bio je i susret desetak američkih scenarista koji su svi bili dobitnici Oskara za scenarije i nijednog jedinog dolara za autorska prava. I ja sam se osećao dobro jer sam pripadao toj skupini ljudi, bar što se tiče nemanja rođenih autorskih prava. Skupu je predsedavao čuveni scenarista g. Frenk Pirson, pisac „Pasjeg popodneva“ za koji je dobio Oskara i koji nam je pričao o tome kakve su muke imali da nagovore Al Paćina da prihvati glavnu ulogu.

Prestižni Tajms, između ostalog, piše da vaš rukopis u izvesnom smislu podseća na Kafku, da ga odlikuju „oprezni optimizam“, „težina nesigurnosti u budućnost“... Vi ste nedavno rekli da ste veliki deo radnog života posvetili „paralelnom svetu koji se zove – umetnost“, a šta na pragu treće decenije novog milenijuma umetnost (ne)može?

Umetnost ne može da leči koronu. Ne može da spreči stotinu malih ratova posle dva velika svetska i ne može da otkloni formulu virusa korona do koje sam ja došao u sopstvenoj labaratoriji a koja glasi: pohlepa + profit = korona. Kad se ljudska pohlepa zaljubi u đavolski profit i uništi sve što se zdravljem može zvati na ovoj planeti, dobijemo epidemiološke bolesti kao odgovor i opomenu da će nas ubuduće priroda kažnjavati kao što mi kažnjavamo nju. Navešću samo jedan primer, kad čovek uništava šume Amazona, koje su pluća planete, dobije bolest koja mu napadne pluća. Da li je to malo simbolično. Jeste, i nije malo. Umetnost o svemu tome piše, slika i peva, ali kao postskriptum, kao Branko Miljković kad peva o slobodi. Umetnost pomalo podseća na čoveka na samrti koji izgovara poslednje rečenice, posle svega što je video i preživeo. A te poslednje rečenice ispisane kao pesme, romani, priče, poštuju samo ljudi koji svojim životom čine dobro, oni drugi koji su tvorci zla obično nisu pismeni, pa im knjige i umetnost ništa ne znače. Umetnost se, inače, ponajviše stvara u pauzama između ratova i bolesti kao uteha i kao lek za dušu.

Integralnu verziju intervjua možete pročitati ovde.
Autor: Tatjana Nježić
Izvor: Blic.rs