Autor koji je tokom svog burnog života boravio u više od 90 zemalja na pet kontinenta – novinar, ratni dopisnik iz Afrike, član mirovne misije UN na Sinaju, kratko vreme diplomata u Rimu, peo se na Kilimandžaro... sada i književnik, govori o svom novom romanu i ostalim upozorenjima svetu.
Pokušavajući da otkrije smisao zagonetke Ko će čuti pad drveta u pustoj šumi? i motive njenog pošiljaoca, njujorški novinar Hugo Vulf prati tragove koje mu s nepoznate adrese dostavlja nekadašnji upravnik federalnog zatvora, danas preobraćenik savesti. Šta je uznemiravalo njegovu savest i zašto se probudila posle skoro pola veka, pitanje je na koje odgovor ne traži samo Vulf. Čitalac zajedno sa njim(a) prelazi put od lavirinta njujorških arhiva, preko holandskog sedišta Bilderbergove grupe, koja na tajnim sastancima okuplja najmoćnije ljude sveta, sve do poslednjih hrišćanskih oaza u Siriji, u kojima se još može čuti Armejski, jezik Isusa Hrista. Praćen i progonjen, Vulf otkriva obrise čudovišnog mehanizma koji modeluje savremeni svet. To je, u osnovi, tema romana „Pre nego što bude kasno“ Dušana Miklje, koja se krajem prošle godine pojavila u izdanju Lagune.
Bio je to jedan od razloga za razgovor sa autorom ovog geopolitičkog trilera o korporacijskoj kontroli sveta.
Da li je vaše upozorenje, da ga tako shvatimo, u naslovu knjige, stiglo prekasno za svet?
Odgovor na vaše pitanje iziskivao bi proročke sposobnosti koje, naravno, ne posedujem. Ono što imam je nada, zasnovana, najzad, na istorijskom iskustvu, da je čovečanstvo i ranije bilo suočeno sa isto tako dramatičnim iskušenjima i neizvesnostima i da je, ipak, nekako opstalo.
Pobunjenici savesti malobrojni su, ali ponekad uzburkaju javnost. Vidite li u njima malecku svetlost u tunelu?
Mali požari raspiruju veliku vatru. Istina je da su pobunjenici savesti malobrojni ali je takođe istina da uživaju veliki ugled. Veruje im se, drugim rečima, nasuprot pobornicma sistema koji su najviše poznat po širenju laži.
Ako vas postavimo u ulogu Huga Vulfa, istraživačkog novinara u romanu, je li on pesimističniji od vas?
Imajući u vidu da je on moj proizvod razmišljamo na sličan način. To bi značilo da u svetu u kome živimo postoje razlozi za zabrinutost i strepnju ali da – uprkos tome – i jedan i drugi neguju, makar samo obazrivu i umerenu nadu, da smo u stanju da nadvladamo zlo koje se sa cikličnom redovnošću nadvija nad čovečanstvom.
Vaše novinarsko, diplomatsko i lično iskustvo sa svetom, naročito afričkim kontinentom, vidljivo je u ovom trileru, kao i u ranijim knjigama?
Istina je da pišem o nečemu što sam lično doživeo. Po prirodi stvari to olakšava posao piscu i čini ga verodostojnijim.
Manipulacije su postale uobičajena pojava, u toj meri da ljudi ne vide mogućnost za povratak normalnom životu. Iz vašeg iskustva šta razlikuje manipulatore u svetu od ovih kod nas?
Istina je da vladajuća klasa i u uređenim zemljama ne preza od manipulacija ali je takođe istina da je država u njima manje ranjiva zbog postojanja institucija kao brane autoritarnim sklonostima vladara. Razlika je i u političkoj prosvećenosti građana koji su svesni svojih prava i spremnih da ih brane – takođe na ulici. Koji su – shodno tome – otporniji na manipulacije.
U tom kontekstu kakav može biti uticaj građanskih šetnji u gradovima širom Srbije i kakva je njihova perspektiva u smislu političkih promena?
Građanske šetnje, makoliko spontane i otuda bez odgovarajuće organizacione potpore, donose značajne društvene i, samim tim, političke promene. Najpre zbog toga što se ljudi oslobađaju straha. Što sve prkosnije stavljaju do znanja da im laž u kojoj žive postaje nepodnošljiva, da neće više ćutke da trpe obmane i ponižavanja. Ma koliko se takva osećanja javljaju u pomalo haotičnom i ponekad uopštenom vidu izvesno je da će ona naći put da se izraze i na određen politički način.
Može li se zaustaviti čudovišni mehanizam koji modeluje svet? Ko su ljudi koji stoje iza njega?
Pobuna je danas više pojedinačni čin nego organizovan, masovni poduhvat. Partije levice su u vidljivom opadanju u toj meri čak da se čini da su odustale od svoje istorijske misije. Pojedinačni glasovi otpora kao što su oni Noama Čomskog, Naomi Klajn, Margaret Atvud, Varifakisa... uživaju veliki ugled i poštovanje ali više kao glasovi savesti nego kao snaga koja može da iznudi ozbiljne promene. Svedoci smo ogromne nesrazmere u moći još uvek usamljenih pobunjenika savesti i države koja poseduje i koristi sve zamislive i nezamislive mehanizme da ućutka protivnike. Ti mehanizmi su danas možda manje primitivni i okrutni nego nekad ali ništa manje bezobzirni i nasilni. Moglo bi se čak reći da neke veoma moćne države danas u najdoslovnijem smislu primenjuju iste obrasce ponašanja kao i mafija?
Kako to?
Tako što nepodobne i nepoželjne uslovljavaju i ucenjuju i ako to ne pomaže i fizički uklanjaju? Nisu li to metodi koje odvajkada upražnjava mafija?
Ko su ti ljudi?
Gotovo je nepotrebno podsećati na spregu politike, kapitala i kriminala u mnogim državama u kojima parlament i druge predstavničke institucije postoje samo kao dekor. Već i sama priroda takve vladavine upućuje na skrivenost iako ponekad i imena izbijaju u javnost tako što su iste ličnosti u jednoj prilici ministri u vladi a u drugoj akcionari velikih kompanija. Oni, prema tome, kako kaže Varufakis, propisuju i pravila trgovine i pravila ratovanja.
Kakva je uloga vašeg flerta sa srednjim vekom, redom Rozenkrajca, okultizmom?
Ezoterija u ovom slučaju služi kao neka vrsta začina glavnom jelu, ne sasvim bez svrhe jer su gospodari sveta i danas zadojeni misticizmom koji je bio svojstven srednjovekovnim redovima, Rozenkrajcerima, na primer.
Vaš triler razlikuje se od klasičnog jer ima više filozofije, nauke, geopolitike... Nalazi li to čitaoce? Kakva je paralela sa vašim prethodnim naslovima?
Roman „Pre nego što bude kasno“ žanrovski svakako pripada trileru ali je, kako ste zapazili, i nešto više od toga jer ima neku vrstu nadgradnje u poglavljima koja govore o geopolitici, genetici, demografiji, filozofiji, psihologiji i čak ezoteriji, o oblastima, dakle, koje mogu pripadati i drugačijim književnim rodovima. Roman, prema tome, i jeste i nije triler. Zadovoljan sam dosadašnjim prijemom kod čitalaca i kritike. U odnosu na prethodne romane zajedničko mu je to što su među književnim likovima i fiktivne i postojeće ličnosti. U svemu ostalom je prvenac, bar u formi.
Hoće li neko čuti pad drveta u pustoj šumi sa čime počinje i završava se vaš roman? Ima li prostora za nekog novog Mesiju?
Pitanje ko će čuti pad drveta u pustoj šumi pronađeno je u pisanoj zaostavštini alhemičara kako je nazvan upravnik zatvora i kasnije preobraćenik i pobunjenik savesti. Smisao ovoga pitanja je da bez čoveka nema svedoka, da će bez njegovog prisustva zemlja nastaviti da se vrti u ledenoj pustoši kosmosa a da za to niko više neće znati. Novog Mesije u tradicionalnom smislu spasioca neće biti. Mogu, drugim rečima, da ga zamislim jedino kao zajednicu ljudi koji shvataju da je čovečanstvo na sudbonosnoj prekretnici. Zajednicu Ljudi koji imaju dovoljno razboritosti i odvažnosti da se odupru potpunom i konačnom pokoravanju čoveka. Da se upuste u borbu za povraćaj već jednom osvojenih tekovina. Ulozi u toj borbi su mnogo veći nego što se čine površnom posmatraču. Od njenog ishoda, najzad, zavisi ne samo u kakvom ćemo društvu živeti već i – ma koliko to dramatično zvučalo – da li ćemo opstati.
Kakvu ste ulogu u budućnosti namenili vašem književnom junaku Hugu Vulfu iz romana „Pre nego što bude kasno“? Hoće li negde isplivati u nekom novom romanu?
Rešio sam da ga sačuvam kako bi u novom trileru, kome bi najviše pristajao Konradov naslov „Srce tame“, istraživao nepočinstva, ovoga puta na crnom kontinentu. Pošto se – po samoj prirodi istraživačkog posla – ponovo upušta u opasne pustolovine, ni sam ne znam da li će sačuvati glavu.
Autor: Dragan Stošić
Izvor: Novi magazin