Džon Fauls: Jednostavno, bez ulepšavanja i stida

U drugom tomu dnevnika Džona Faulsa može se pročitati bezbroj neukusnih pasaža. Recimo ova beleška, napisana posle večere sa Faulsovim urednikom Tomom Mašlerom i izdavačem Rodžerom Strosom iz oktobra 1988: „Nesuvisli razgovor o tome kako je nemoguće pronaći 'pristojan' stan na Menhetnu za manje od milion dolara, a u Londonu za manje od tri četvrt miliona funti. Voleo bih da posedujem talenat jednog Grosa, pa da mogu da naslikam te profiterske milionerske svinje... Posle ovakvih večeri, provedenih sa Jevrejima kao što su Tom i Stros, teško je ne biti antisemita.“



Sledećeg jutra tome dodaje sonet u kome Mašlera i Štrausa naziva „milionerskim lešinarima“ i „šakalskim gospodarima“. U zaključku piše: „Moj zlobni, antisemitski doprinos prethodnoj  večeri. Sami su to tražili.“

Fauls je ovaj svet napustio 2005. godine, svega nekoliko meseci nakon što je ovu knjigu uručio svojim engleskim izdavačima. Preporuke da izmeni ili ukloni neumesne primedbe o prijateljima i raznim poznatim ličnostima očigledno je ignorisao. Piščeva želja bila je da njegovi dnevnici pruže verodostojnu predstavu o svakodnevnim promišljanjima i utiscima jednog književnog stvaraoca, pripadnika engleske srednje klase, u drugoj polovini 20. veka – jednostavno, bez ulepšavanja i stida.

Kao takvi, oni predstavljaju fascinantno štivo. Iako je otvoreno izražavao prezir prema komercijalnom aspektu svog zanimanja i živeo povučeno na jugozapadnoj obali Engleske, sasvim je očigledno da je dugo planirao da istupi pred javnost na način koji je sam odabrao. Prva beleška u drugom tomu „Dnevnika“ nastala je 5. decembra 1965. godine, u trenutku kada je radio na adaptaciji romana „Čarobnjak“ za veliko platno. U to vreme pripremao se za pisanje romana „Žena francuskog poručnika“, koji će na listi bestselera Njujork tajmsa ostati duže od godinu dana i doneti mu više novca nego što je mogao da sanja. Godinama je vodio evidenciju o prihodima koje su ostvarivale njegove knjige: u februaru 1975. on beleži da je u Americi „Sakupljač“ u mekom povezu zaradio 1.080.000 dolara, a „Čarobnjak“ 970.000; dva dana kasnije piše da je zbirka kratkih priča „Kula od abonosa“ na šestom mestu liste Njujork tajmsa. Jedna ponuda za film iznosi 50 hiljada dolara, ali „meni to ništa ne znači“. U međuvremenu počinju pripreme za snimanje filma „Žena francuskog poručnika“ – različite faze produkcije i brojna odlaganja opisani su do najsitnijih detalja – ali Faulsa za sve to „uopšte nije briga“. Rad na filmovima bio je sličan njegovom pristupu pisanju: „pripreme su mnogo zabavnije od izlaska u javnost“.

Punih deset godina, sve do objavljivanja „Danijela Martina“ 1977, Faulsa su intelektualni krugovi smatrali predstavnikom popularne književnosti, dok je među ljubiteljima nešto lakše literature važio za ozbiljnog autora. Njegove kasnije knjige, sa ne tako privlačnim naslovima „Crv“ i „Crvotočine“, nisu oduševile ni kritiku ni čitaoce. Iako je svoju kuću kupio za samo delić jednog avansa i redovno leteo ekonomskom klasom, Faulsu je, na način koji je oduvek zbunjivao one sa skromnim primanjima, uspelo da tokom naredne decenije ostane „bez prebijene pare, u totalnom haosu“.

Najdublji utisak koji se stiče prilikom čitanja „Dnevnika“ je to koliko je teško bilo biti Džon Fauls. U štali u svom dvorištu pisac ima osećaj da ga proganja vlastiti duh: „Kao da sam istovremeno i mrtav i živ.“ Obožavaoce koji su mu pisali pisama naziva pijavicama. Društvo je „bolesno“. Tokom posete Njujorku, povodom objavljivanja „Žene francuskog poručnika“, on i supruga satima sede u hotelu: „delimično zbog prokletog centralnog grejanja i užasne iznemoglosti koju izaziva“. Samo je Fauls mogao grejanje navesti kao jednu od loših strana bogatstva i slave.

Uprkos ozlojeđenosti i inatu koje neprestano demonstrira, pravo je zadovoljstvo čitati pojedine niti narativa, ogoljenu istinu o različitim materijalnim i duhovnim aspektima života umetnika. U prvom tomu „Dnevnika“ saznali smo da je afera između pisca i njegove buduće supruge počela ranih pedesetih na grčkom ostrvu Speces (ostrvo se u „Čarobnjaku“ pojavljuje pod imenom Fraksos). Elizabet je zbog Faulsa napustila supruga i dete. U drugom tomu, njena ćerka Ana odrasta, dobija decu (koja, očekivano, nerviraju Faulsa), razvodi se i upoznaje drugog čoveka. Odbačena kao dete, ona je sada cement koji sprečava raspad braka Faulsovih. U jednom od zapisa pred kraj knjige Fauls pominje 35 godina staro „osećanje krivice“ zbog napuštanja deteta kao razlog beskonačnih prepirki bračnog para.

On i Elizabet nemaju svoju decu – Fauls tvrdi da ih ne želi. Ipak, najdirljiviji pasaži u „Dnevnicima“ posvećeni su opisima tuđe dece. U februaru 1970. u posetu im dolazi „neugledna“ Anina prijateljica sa osmogodišnjom ćerkom Emom. Fauls je očaran devojčicom i poredi je sa Alis Lidel koja je inspirisala Luisa Kerola. „Nisam bio u stanju da ih ispratim do železničke stanice u nedelju uveče. Znao sam da bi usput sve vreme plakala, i samo bi me moje godine sprečile da plačem sa njom.“

Faulsova glavna inspiracija, njegov raison d’être, jeste njegova ljubav prema prirodi i poznavanje „životinja, biljaka, ptica, insekata“. Segmenti posvećeni filmskim snimanjima sadrže izuzetne, uglavnom blagonaklone, portrete Harolda Pintera (napisao scenario za „Ženu francuskog poručnika“), Majkla Kejna, Freda Cinemana i drugih ličnosti. Za svaku pohvalu je i piščeva rešenost da verno prikaže poniženja koja su pratila njegovo fizičko propadanje, koje je počelo infarktom 1988. godine. Knjiga je puna inteligentnih zapažanja, ali Faulsova netrpeljivost i gađenje koje oseća prema ljudskom rodu na kraju ga ipak isključuju iz redova vrhunskih književnih dnevnikopisaca.
 

Autor: Džon Kembel
Izvor: nytimes.com
Prevod: Jelena Tanasković