Džon Gvin o svom romanu „Senka Bogova“: Ja sam dinosaurus

Pre par nedelja dobila sam priliku da pročitam „Senku bogova“ Džona Gvina, i neverovatno je kako me je knjiga oborila s nogu!! Inspirisana nordijskom mitologijom i prepuna dobro osmišljenih likova, „Senka bogova“ je knjiga koju prosto morate pročitati.



Možda vam je već jasno da mi se knjiga mnogo dopala, zato zamislite samo moje iznenađenje i uzbuđenje kada sam saznala da ću biti u prilici da Džonu Gvinu postavim nekoliko pitanja o njegovoj novoj knjizi! U svakom slučaju, dosta o meni, vreme je da pređemo na intervju!

Džon Gvin je autor tetralogije The Faithful and the Fallen i trilogije Of Blood and Bone. Studirao je i predavao na Univerzitetu u Brajtonu. Svirao je kontrabas u jednom rok bendu, proputovao je Sjedinjene Američke Države i jedno vreme živeo u Kanadi. Oženjen je, ima četvoro dece i živi u Istbornu, gde drži malu, porodičnu firmu koja se bavi restauracijom starog nameštaja.

Zdravo, Džone! Mnogo ti hvala što si ovde! „Senka bogova“ konstruiše živopisan svet inspirisan nordijskom mitologijom. Mada je fantastika nadahnuta narodnim predanjem uobičajena u današnje vreme, fantastika nadahnuta nordijskom mitologijom nije nešto što se viđa svakog dana. Kako si dobio ideju da napišeš serijal inspirisan nordijskom mitologijom?

Zdravo, hvala što si me pozvala na razgovor. Prvobitno seme za pisanje ovog serijala posejano je kada sam bio dete i kada sam se zaljubio u nordijske priče o Odinu, Toru, Lokiju i ostalima. Verovatno sam imao deset ili jedanaest godina kada sam upao u taj vrtlog i jasno se sećam da sam čitao o Beovulfu, Grendelu i ogromnom zmaju, i da mi se priča strašno dopala. Kada sam kopao malo dublje po nordijskoj mitologiji, otkrio sam džinovske zmije, berserkere i vukove koji govore, sve te strava stvari. Mislim da su te priče snažno uticale na moj povodljivi, mladi um.

Pored toga što sam oduvek bio čitalac i ljubitelj fantastike i mitologije, bio sam i ljubitelj istorije, i doba Vikinga mi je bilo fascinantno. Zbog ljubavi prema nordijskim sagama i istoriji, uzeo sam štit i koplje kao odrastao čovek i ušao u kožu Vikinga.

Drugim rečima, ovaj serijal se krčka već četrdeset godina, u njemu je kondenzovana moja ljubav prema nordijskoj mitologiji i istoriji, pomešana sa maštom i ljubavlju prema fantastici.

Šta je najzanimljivije što si saznao tokom pisanja knjige?

Naleteo sam na bezbroj neobičnih i čudesnih stvari dok sam istraživao za serijal. Jedna od najfascinantnijih, ili možda najodvratnijih, jeste stvorenje iz skandinavskog narodnog predanja po imenu spertus ili spiritus. To su insektolika stvorenja koja žive u potocima i imaju člankovito telo, ljudsko lice i opasnu žaoku u repu. Ali to nije fascinantan/odvratan deo. Vole da jedu ljudsku pljuvačku za doručak.

Naravno, kad sam ovo pročitao, znao sam da moram nekako da ubacim spertusa u knjigu, samo što mi ljudska pljuvačka nije bila dovoljna, tako da sam je pomešao sa par kapi krvi i sve to usuo u čanak sa ovsenom kašom.

Apsolutno mi se dopao svaki aspekt knjige, ali ono štp mi je najviše privuklo pažnju jeste koliko su dobro razrađene i upečatljive tačke gledišta u knjizi. Kada pišeš, kako uđeš u glavu lika pre nego što napišeš nešto o njemu?

Strašno mi je drago što to misliš o likovima, i hvala ti na lepim rečima. Način na koji stvaram i pišem likove nije uvek isti. Najčešće prvo osmislim u grubim crtama svet i zaplet, neku vrstu „šire slike“, a onda počinju da se formiraju likovi koji bi mogli da ispričaju tu priču na zanimljiv način. Mada, to mi ne uspeva baš uvek. Na primer, Orka je u serijalu od samog početka. Ili barem ideja o njoj. Volim da se igram sa tropima, verovatno zbog fantazijskih tropa uz koje sam odrastao i koje sam voleo, tako da volim da uzmem neki trop i osvežim ga, nekad podrijem, a nekad probam da ga osavremenim. Orka je nastala kao „penzionisana osoba od nasilja“, slična Vilijamu Maniju (Klint Istvud) u filmu „Neoprostivo“. Sećam se da sam ćaskao sa mojom agentkinjom Džuli Krisp o ovoj ideji, i tokom razgovora smo došli na ideju da lik bude žena – tako je nastala Orka.

Kako izgleda tvoj proces pisanja? Da li se promenio od debitantskog romana?

Moj proces pisanja je uglavnom ostao nepromenjen. Počinjem sa obimnim istraživanjem. Počeo sam da pišem relativno kasno u životu – u tridesetim, i to se desilo slučajno. Moja ćerka Harijet je teški invalid i moja žena i ja zajedno kod kuće brinemo o njoj. Predavao sam na Brajtonskom univerzitetu, ali bilo je momenata kada je Harijet bila ekstremno bolesna, tako da sam odustao od predavanja da bih bio tu da pomognem oko nje. Tokom ovog perioda, supruga mi je predložila da počnem da pišem iz hobija. Da skratim priču, počeo sam da radim na svojoj prvoj knjizi „Zloba“. Nikada ranije nisam imao nikakve časove ili iskustvo sa kreativnim pisanjem, i umeo sam da pišem samo onako kako su me učili da pišem eseje i disertacije na univerzitetu. Mantra mog mentora je stalno bila „čitaj, čitaj i onda čitaj još!“ Drugim rečima, istraži SVE. Takav je moj pristup pisanju. Istražim mitologiju i istoriju perioda koji me zanimaju, istražim sve druge detalje koji su neophodni za izgradnju uverljivog sveta – kako se prave mačevi, kako se ponaša čopor vukova, kako se prave vikinški brodovi, i tako dalje, i sve to dodam svetu i likovima koji mi se formiraju u glavi.

Tako izgleda moje pisanje u širem planu. Sa praktične strane, na nivou jednog prosečnog dana, sesije pisanja umećem između brige o Harijet i drugih zahteva života. To obično znači dve ili tri sesije dnevno, obično po par sati. Takođe, neophodne su slušalice. Slušam mnogo muzike koja mi pomaže da uđem u svoju „spisateljsku zonu“, a i neutrališe buku koje u kući ume da bude poprilično.

Još jedna stvar koju volim da odradim na početku svoje prve sesije pisanja za taj dan jeste da pročitam ono što sam napisao dan ranije. Ispravim ponešto dok čitam i tako se lakše vratim u priču.

Mada, bilo je i nekih promena u mom procesu otkad sam počeo aktivno da pišem. Najveća promena je što sam prvu verziju prve knjige pisao rukom. Da, lepo ste pročitali. Ja sam dinosaurus. Od druge knjige nadalje prebacio sam se na kucanje.

Koje bi knjige preporučio čitaocima nakon čitanja „Senke bogova“?

Odlično pitanje. Ako vam je „Senka bogova“ probudila interesovanje za sve što je nordijsko, onda bih preporučio nekoliko knjiga.

Prva je „Beovulf“, koja je za mene bila početak svega. To je jedna od najvećih epskih pesama o grupi lovaca na čudovišta koji pomažu jarlu (erlu) da kraljevstvo otarasi čudovišta Grendela. Ima mnogo različitih verzija, među kojima su i grafičke novele. Predlažem da počnete sa Tolkinovim prevodom i sa verzijom koju je ilustrovao Džon Hau.

Druga je „Nordijska mitologija“ Nila Gejmena. Briljantan i zabavan uvod u nordijske bogove i mitologiju.

Treći predlog je Children of Ash and Elm Nila Prajsa. Ovo je odličan istorijski tekst o svemu što je u vezi sa erom Vikinga.

Četvrti predlog je ilustrovana knjiga Johana Egerkransa pod nazivom Vaesen. To je predivan uvod u stvorenja i čudovišta iz skandinavske mitologije i narodnog predanja.

I na kraju bih predložio roman The Longships, o Crvenom Ormu i njegovim vikinškim pustolovinama, autora Fransa G. Bengtsona. Odlična je.

Izvor: paperprocrastinators.wordpress.com
Prevod: Borivoje Dožudić