Džordž R. R. Martin: Ne volim fantastiku u kojoj su junaci samo dobri ili loši

Tokom promotivne turneje 2006. godine Džordž R. R. Martin dao je dosta intervjua. HBO u to vreme još nije otkupio prava na „Svet leda i vatre“, a u prijatnom razgovoru imali smo priliku da se prođemo kroz Martinovu dugu karijeru i da se podsetimo da je on bio zvezda žanra fantastike mnogo pre nego što je snimljena „Igra prestola“. Njegova prva priča bila je objavljena u magazinu Galaxy u februaru 1971. godine.

Sećate li se prve priče koju ste napisali?

Prve priče... Verovatno je još negde u fioci. Pravi sam rakun, znate. Sve skupljam. Imam tu fioku, ili bolje reći prtljažnik. Tu je negde knjižica, enciklopedija svemira koju sam napisao kao dete. Bila je to jedna od onih svezaka u kojima žvrljate sve dok ih skroz ne ispunite. U njoj sam sastavio enciklopediju planeta i čak radio ilustracije koje su se uglavnom svodile na to da iscrtam krug i zapišem nekoliko zanimljivosti. Čudna je to mešavina činjenica i fikcije. Tu je Mars, crven i izbrazdan kraterima, pa zatim Orm ili neka druga izmišljena planeta. Ima planeta iz „Flaša Gordona“ i „Rocky Joe Space Ranger“, što je bila serija koju sam tada gledao, pomešanih sa nekim koje sam ja potpuno izmislio i stvarnim planetama. Mora da je to bilo negde u prvom razredu, bio sam slab sa rukopisom, savladao sam ga tek u drugom. (Smeje se)

To pokazuje priličnu posvećenost za taj uzrast.

Nisam je završio, naravno. Ne stižem ništa da završim već decenijama.

Dakle, naučna fantastika vas je interesovala od rane mladosti?

Da, to sam zaista čitao. Često mislim da sam zbog stripova počeo ozbiljno da čitam. U školi učite da čitate uz Dika i Džejn, ali te priče su tako glupe, čak i za prvi ili drugi razred. Godinama kasnije upoznao sam se i sa delima iz edicije McGuffey. To su stvari koje je čitala generacija moje majke dvadestih i tridesetih godina. Stvarne priče koje su napisali stvarni ljudi. Ali moja generacija, bejbi bumeri, imala je Dika i Džejn koji nisu mogli da vas ubede da nastavite sa čitanjem. Zato su Betmen i Supermen mogli, bili su beskrajno zanimljiviji. Kada sam otkrio stripove zavoleo sam ih i nastavio da ih čitam godinama.

Radili ste u Holivudu. Da li ste razmišljali da adaptirate nešto za Betmen franšizu ili nešto slično?

Imam serijal Wild Cards, što je neka moja verzija super heroja. Međutim, ne možete tek tako da prilagodite ono što vi želite za Holivud. Prvo studio mora da vas unajmi. Već sam obavio neke intervjue u vezi sa superherojskim žanrom, ali zapravo još nisam dobio nijedan posao. Poslednjih godina je urađeno više dobrih adapaptacija, posebno bih izdvojio „Iks-Men“ i „Spajdermena“. Moja prva publikacija u nekom profesionalnom časopisu bio je prikaz „Fantastične četvorke“ br. 17, za koji nisam bio plaćen. Bilo je to pismo. (Smeje se) Pisalo je nešto kao: „Sten Li, bolji od Šekspira“.

Kojim piscima se najviše divite?

Bio bi to dugačak spisak. Pisci su najveći utisak na mene ostavili u mladosti, tada si najpodložniji uticaju. Imaš malo životnog iskustva, utisci su tada mnogo življi. Čitam naučnu fantastiku, fantastiku, horor, sve naizmenično. Ne pravim oštre podele po žanrovima kao što to rade ljudi ovih dana. Robert A. Hejnlen mi je sigurno bio omiljeni pisac. Prijateljica moje majke mi je poklonila tvrdokoričenu „Have Space Suit – Will Travel“. Bila je to prva naučnofantastična knjiga koju sam pročitao i dugo je bila jedina knjiga u tvrdom povezu koju sam posedovao pošto nisam mogao da ih priuštim. Ali ta knjiga me je navukla na fantastiku pa sam umesto četiri stripa počeo da kupujem po jednu knjigu. U mlađim razredima sam čitao „Gospodara prstenova“ i to je knjiga kojoj se i dalje silno divim. Iznova je redovno čitam ili je barem prelistam. H.P. Lavkraft je, takođe, u određenom trenutku imao veliki uticaj na mene. Njegove su me priče prestrašile, živi užas. Robert E. Hauard isto tako. Znate, Konan Varvarin je odličan za jednog trinaestogodišnjaka, to je dobro vreme da otkrijete Konana. Postoje određeni pisci koje treba čitati u određenom uzrastu.

Potpuno se slažem.

Pa, da. Znate, jako mi je nedostajao Edgar Rajs Barouz. Godinama kasnije, u Holivudu, Dizni me je angažovao da adaptiram „A Princess of Mars“ pa sam uzeo da čitam Edgara i on je... (Smeje se) Pa, nije dobar kada imate 45 godina.

Odakle ste crpeli inspiraciju kada ste radili na „Pesmi leda i vatre“?

Odgovor na ovo pitanje zavisi od toga o kom vremenskom periodu pričamo. ideja mi je prvobitno pala na pamet 1991. kada sam još radio u Holividu. Imao sam vrlo živu prestavu o prvom poglavlju. Napisao sam pedesetak strana, Holivud je ponovo zvao, i ostavio sam ih u fioci na nekoliko godina. U to vreme još nisam znao šta imam. Vratio sam se rukopisu posle nekoliko godina i otkrio da je ideja i dalje sveža. Tada sam napisao oko 150 strana i kratak rezime kako bih video kako bi se priča razvila. U tom trenutku sam priču zamislio kao trilogiju, umesto sedam knjiga koliko ih danas zamišljam.

Postoji veza koju razvijate sa likovima dok čitate i onda su odjednom svi mrtvi. (Džordž se smeje) Nokte da pogrizeš! Da li je neko od urednika izrazio zabrinutost da ćete pobiti sve glavne likove?

Ne, svima se to dopalo.

Sjajno je to čitati, ali me u isto vreme plaši.

To i jeste ideja. Da budete zabrinuti. Ako je lik u opasnosti treba da vas bude strah da okrenete stranicu.

Negde sam pročitao da vam je Tirion omiljeni lik?

Što ne znači da je bezbedan! (Smeje se) On je jedan od najlakših likova za rad. Sviđa mi se njegova promućurnost i postoji neka izmučenost kod njega što ga čini dobrim dramskim likom.

Nema mnogo bezgrešnih junaka kod vas, što je vrlo zanimljivo.

Želeo sam da deluju realno i čovečno. Ne volim fantastiku u kojoj su junaci samo dobri ili loši. Sviđa mi se ta „siva“ zona. Mislim da je tako mnogo sličnije pravom životu. Svi smo mi anđeli i demoni u istoj koži. Danas činimo dobro dok već sutra možemo učiniti nešto vrlo zlo.

Neki kritičari vaša dela karakterišu kao epsku fantastiku. Šta to predstavlja za vas?

To je tolkinovska fantastika. Možete tortu da isečete na koliko komada želite, to je i dalje torta. Kritičari su, više zbog praktičnosti nego zbog čega drugog, podelili pravac na pod žanrove. Urbana fantastika, mračna fantastika itd.

Čitala sam malo fantastike, ali vaše knjige sam odmah uzela. Mislim da je pored fantastike prisutno i dosta političkih spletki.

Pored fantastike čitam i dosta istorijske fikcije i želeo sam da neke knjige začinim primesom ovog pravca. Mislim da ih to čini čini grubljim i realističnijim u odnosu na mnoga druga dela epske fantastike.

Mnogi ljudi teže da pronađu veze između vaših knjiga i stvarnog sveta.

Inspirisale su me stvarne istorijske ličnosti i događaji. Gledam da izbegavam suvo prepisivanje. Na primer, ako pogledate Egona Osvajača i Vilijema Osvajača primetićete sličnosti. Međutim, postoje i odstupanja. Vilijem nije imao zmajeve niti se oženio svojim sestrama. (Smeje se) To su veoma važne razlike.

Kad smo već kod braka sa sestrama, neki ljudi koji vaš rad opisuju kao „prljav“ zbog incesta i čestih scena seksa. Da li vam se događalo da vam ljudi kažu: „Stvarno mi se dopadaju vaše knjige, ali ima previše seksa“?

Dobijao sam i takva pisma. Ne mnogo, ali...

Pa, istorijski gledano, sve je to deo života.

Sigurno. Mislim, ne možete više oženiti sestru, ali siguran sam da i dalje postoje ljudi koji spavaju sa njima. (Smeje se) Ako vam se to ne sviđa postoji 37 drugih autora koji nisu ubacivali scene seksa u svoje knjige. Ima milion knjiga, izvolite, zabavite se. Seks je bitan deo ljudskog života i neophodan je za realističan prikaz. Takva je i moja publika. Tužni su komentari Amerikanaca koji sa moralne tačke gledišta komentarišu takve scene. Tužno je to, ali tako je. Mogu da opišem kako sekira cepa nečiju lobanju i niko se ne žali, ali ako dočaram penis koji ulazi u vaginu onda je to nešto strašno.

Neki ljudi kažu da izbegavaju fantastiku jer su korice previše glupe ili nešto slično. Primetila sam da se omot „Gozbe za vrane“ poprilično razlikuje od prethodnih omota.

Ponovo je urađen čitav serijal sa odgovarajućim koricama. Postoji mnogo dokaza da moje knjge čita publika koja inače ne voli fantastiku. Moji izdavači su pomislili da bi ih bilo i mnogo više. Uradili su nove korice kako bi doprli do ljudi koji razmišljaju: „Ne želim da me neko vidi kako nosim knjigu koja na omotu ima konje, zamkove i zmajeve“. To nervira neke od izvornih fanova. Dobijam pisma od ljudi koji kažu da više ne mogu da kompletiraju serijal sa istovetnim koricama i od onih kojima se sviđao stari omot.

Bio je to učinkovit potez. Prvo mesto na top-listi Njujork Tajmsa.

Izgleda da deluje. Čak i sa nečim što je popularno kao „Hari Poter“, samo prilagodite korice za malo starije čitaoce.

Zaista ne znam kako bi mogli da prodaju još primeraka „Harija Potera“. Mislim da svako na planeti poseduje primerak.

Ne, ne. Pokušavaju da dopru do ljudi koji nisu pročitali ništa izuzev Dena Brauna. (Smeje se)

Izvor: abebooks.com
Prevod: Vojislav Teofilović
Foto: Gage Skidmore