Džuli Smit: Mentalno zdravlje se ne razlikuje od fizičkog – niko nije imun

Dr Džuli Smit je klinički psiholog. Ima privatnu praksu u Hempširu i provela je deset godina radeći za britansku Nacionalnu zdravstvenu službu. Od novembra 2019. koristi TikTok kako bi zainteresovanima pružila korisne informacije i savete u vezi sa mentalnim zdravljem. Danas ima više od tri miliona pratilaca, a 2022. godine objavila je knjigu „Zašto mi to niko ranije nije rekao“, koja je provela nekoliko nedelja na listama bestselera.

Svake godine objavljuje se na desetine knjiga o samopomoći; zbog čega je Vaša izazvala toliko interesovanje?

Mislim da se ljudima sviđa to što je utemeljena na dokazima. Ja sam klinički psiholog, tako da je ono o čemu govorim potkrepljeno najaktuelnijim istraživanjima, a saveti koje nudim čitaocima su isti oni koje bi dobili da idu na terapiju. Ima tu, naravno, i životnih veština koje nam svima mogu biti od koristi.

Svi mi imamo dane kada smo neraspoloženiji nego obično, ili dane kada se suočavamo sa više stresa, tuge, anksioznosti – svih onih normalnih ljudskih osećanja sa kojima se teško nosimo ukoliko nismo naoružani odgovarajućim znanjem i veštinama. Osim toga, upravo smo izašli iz pandemije i verujem da ima mnogo ohih koji se pitaju: „Kako da preguram sve ovo?“

Kako ste odlučili da svoju delatnost proširite na društvene mreže i TikTok?

Kada sam počela da pružam terapijske usluge, otkrila sam da mnogi ne shvataju da je jedan deo psihoterapije obrazovnog karaktera. Dosta vremena provodimo u razgovoru i analizi problema, ali klijenti u isti mah stiču i izvesna znanja o tome kako njihov um funkcioniše, kako mogu da utiču na sopstvena emocionalna stanja i kako da se staraju o svom mentalnom zdravlju.

Nekim klijentima je taj edukativni aspekt pomogao da u potpunosti promene pristup svojim svakodnevnim mentalnim potrebama. U to vreme sam suprugu često dosađivala komentarima o tome kako bi sve te informacije morale biti dostupnije, kako ljudi ne bi trebalo da odlaze kod terapeuta da bi se upoznali sa najosnovnijim činjenicama, i on mi je jednog dana rekao: „Zašto ih onda ne učiniš dostupnijim? Stavi ih na Jutjub.“

Kada ljudima dajete alate – to je kognitivno-bihevioralna terapija, zar ne?

Reč je, zapravo, o svojevrsnoj mešavini pristupa. Trudim se da se držim svakodnevnih alata. Uvek naglašavam razliku: „Ovo je edukativi element terapije, a ne terapija.“ U pitanju su alatke koje možete koristiti danas ili za nedelju dana, ali knjiga nije terapeut.

Mnogi optužuju društvene mreže za mentalne probleme kod mladih, naročito za nedostatak samopouzdanja, anksioznost...

Svoje pratioce na raznim internet platformama često podsećam da ono što vide na društvenim mrežama nije uvek stvarno. Govorim im da sadržaje koji im se nude posmatraju kritičkim okom, da vode računa o osećanjima koja ti sadržaji izazivaju i da koriste društvene mreže kako bi unapredili a ne narušili kvalitet svog života.

Razni vidovi ponašanja na društvenim mrežama – poput trolovanja, ličnih napada, blokiranja i sl. – mogu biti veoma uznemirujući. Kakav savet biste dali onima koji se plaše boravka na internetu?

Važno je znati da uvek imate mogućnost izbora. Od vas zavisi koliko ćete vremena provoditi na internetu, koga ćete pratiti a koga ne, kojoj vrsti sadržaja ćete se izložiti. Ako usvojite mentalitet bezumnog skrolovanja, počećete da verujete da izbora nema.

Zbog toga se trudim da preko društvenih mreža pomognem ljudima da izgrade svest o tome da se sve ono što smatraju negativnim uticajem može ukloniti jednim jednostavim izborom.



Često se može čuti da su pripadnici generacije Z i milenijalci podložniji problemima sa mentalnim zdravljem – da su, u osnovi, preosetljivi. Kakav je Vaš komentar?

Uopšte se u to ne bih upuštala. Mentalno zdravlje, po mom mišljenju, ne razlikuje se od fizičkog. Niko nije imun. Ako ugrozite nečije osnovne odbrambene mehanizme, kao što su san, rutina, društvenost, ishrana i fizička aktivnost, ta osoba će postati podložna i fizičkim i mentalnim problemima.

Mislim da sve više ljudi postaje svesno toga i da će nam to pomoći da otklonimo stigmu sa problemâ mentalnog zdravlja.

Da li to znači da ljudi danas nisu osetljiviji, već bolji u prepoznavanju i imenovanju problema?

Činjenica da govorite o svojim telesnim povredama ne čini vas podložnijim povređivanju. To što smo slomljene noge počeli da stavljamo u gips ne znači da danas ima više slomljenih nogu. Stvari se kreću u pravom smeru. Promene uvek izazivaju otpor, ali svet ipak napreduje.

„Metakognicija“ je ključni koncept u Vašoj knjizi. Zašto je ona važna?

Metakognicija je razmišljanje o sopstvenom razmišljanju. Reč je o jednom od glavnih oruđa koja koristimo u terapiji – morate biti sposobni da posmatrate vlastite misli sa distance. Samo tako ih možete sagledati u pravom svetlu.

Postoji uvreženo mišljenje da terapija menja naše misli. Ali mi ne možemo da biramo koja misao će nam iskrsnuti u glavi – to se jednostavno dogodi. Jedino na šta možemo da utičemo je količina pažnje koju ćemo pridavati različitim mislima.

Stiče se utisak da nemate najbolje mišljenje o „pozitivnom razmišljanju“? Smatrate li ga pogrešnom praksom?

Pozitivne misli su sjajne, nemam ništa protiv toga. Ali na internetu se poslednjih godina stvorila neka vrsta pokreta koji propoveda isključivo pozitivno razmišljanje. „Negativnim mislima ulaz zabranjen!“ Ako sebi postavite takve standarde, onda će i sama pojava negativnih misli u vama izazvati osećanje da nešto radite pogrešno, da niste dovoljno „pozitivni“. Pomislićete da „niste dovoljno dobri“ i osećaćete se sve gore i gore.

Terapija bi trebalo da vam pomogne da prihvatite misli onakve kakve jesu i da zatim odlučite šta ćete s njima. Da li će vam to što ste posvetili vreme nekim mislima pomoći da stignete tamo gde ste se zaputili? Kako će to uticati na vas? Šta će se promeniti? Treba dozvoliti mozgu da proizvede misao, a onda je na vama da izaberete kakva će biti njena budućnost.

U knjizi postoji poglavlje pod naslovom Kako da naterate sebe da uradite nešto što vas mrzi. Ta situacija nam je svima dobro poznata. Šta je rešenje?

To nam se svima dešava. U psihoterapiji postoji nešto što se zove „dijalektička bihevioralna terapija“. Tu je veoma važno da postanemo svesni svog poriva za delanjem. Svako osećanje izaziva poriv da nešto uradimo ili ne uradimo. Veoma često se dešava da reagujemo čim nešto osetimo, a da pritom nismo razgraničili poriv od postupka koji je usledio – reagovali smo automatski.

Terapija nas uči kako da razvijemo svest o porivu i pomaže nam da shvatimo da ga ne moramo slušati – ili da jednostavno možemo postupiti suprotno. To je veoma korisna alatka u svim onim svakodnevnim situacijama koje nam deluju bezazleno ali umeju da se nagomilaju.

Da li će se sadržaji koje nudite preko interneta promeniti sada kada je pandemija iza nas?

To što više nema karantina i ograničenog kretanja ne znači da iza pandemije neće ostati ozbiljne psihološke posledice. Čovečanstvo je pretrpelo velike gubitke, a pod tim ne podrazumevam samo članove porodice i prijatelje, već i izvore prihoda, posao, finansijsku sigurnost, krov nad glavom, osećanje sigurnosti kada izađemo iz kuće. Moraćemo da naučimo da živimo sa svim tim promenama.

Cena terapije čini je nedostupnom većini ljudi, a zdravstveno osiguranje pokriva samo mali deo troškova. Već smo rekli da sve veći broj ljudi shvata da im je potrebna pomoć. Kako da do nje dođu?

Upravo zbog toga sam smatrala da je ovo idealan trenutak za objavljivanje knjige. Ne mogu svakome da pružim terapiju jedan na jedan, ali nešto ipak mogu da uradim. Mogu da podelim najosnovnije informacije sa što većim brojem ljudi.

Nikada nisam želela popularnost, niti da budem na društvenim mrežama – moj jedini cilj je da omogućim pristup informacijama. To nije nimalo lako. Imam troje dece i posao, i jedino što me tera dalje je zahvalnost ljudi kojima moji saveti pomažu. Svakodnevno dobijam poruke zahvalnosti i podrške. Ne živimo u idealnom svetu i ja ne znam sve odgovore, ali mogu bar malo da pomognem.

Autor: Ijan Taker
Izvor: theguardian.com
Prevod: Jelena Tanasković
Foto: Will Bremridge