Ejmor Touls: Jedan jedini razgovor može suštinski izmeniti život

U najnovijoj zbirci pripovedaka „Sto za dvoje“ Ejmor Touls svoje junake i ulice Njujorka predstavlja čitaocima kroz prizmu svakodnevnih susreta, nostalgije i skrivenih čežnji. U intervjuu koji sledi čuveni pisac „Džentlmena u Moskvi“ otkriva inspiraciju iza svojih pripovedaka, prisetivši se ličnih iskustava, porodičnih anegdota i umetničkih opsesija koje su oblikovale njegove likove.

---

Ejmor Touls upozorava: Slede odgovori koji povremeno otkrivaju ključne momente iz priča. Preporučujemo da prvo pročitate knjigu!!!


Odakle je potekla inspiracija za Vaše pripovetke?

Sa pisanjem najčešće počinjem od jednostavne ideje ili zamisli. Kod romana ta ideja obično potiče iz mašte – nije mnogo vezana za moja iskustva. Međutim, kada je reč o njujorškim pričama iz zbirke „Sto za dvoje“, većina ih je potekla iz stvarnih susreta kojima sam svedočio, a koje sam kasnije razradio u svojoj mašti.

Na primer, jedan od tih trenutaka doživeo sam u ranim tridesetim kada sam sa suprugom išao na koncert u Karnegi holu. Pored mene je sedeo stariji čovek u mantilu, koji je krišom snimao nastup. Bio sam zapanjen njegovom drskošću. Isti čovek se pojavio i na sledećem koncertu. Bio sam toliko uzrujan da nisam mogao da slušam ni slavnog pijanistu Jevgenija Kisinа. Umesto toga, maštao sam kako ga prijavljujem obezbeđenju. I tako je nastala priča Krijumčar.

Drugi primer je iz istog perioda, kada sam u Central parku naišao na grupu roleraša koji su plesali (i to ozbiljno) uz disko muziku. Među njima je bio i jedan stariji, otmen gospodin. Njegova pojava je toliko odudarala da sam počeo da razmišljam o tome kakav li mu je život – da li njegovi najbliži znaju kako provodi svoje slobodno vreme i slično. Kasnije su moje maštarije postale osnova za priču I Will Survive.

Priča Di Domenikov isečak na neki način korene vuče još iz mog detinjstva. Kao dečak, često sam posećivao baku i deku, koji su bili pripadnici bostonske elite, i živeli su u velikoj kući od crvene cigle u susednom mestu. Veliko stepenište, koje je vodilo na sprat, na odmorištu je pravilo zaokret od 180 stepeni. Na naspramnim stranama odmorišta visili su portreti celih figura dekinih bake i deke – u prirodnoj veličini – iz 19. veka.

Kada sam imao desetak godina, baka i deka su prodali kuću od cigala i preselili se u manju, drvenu kuću koja je bila stara najmanje dvesta godina. U skladu s arhitekturom iz doba Američke revolucije u Novoj Engleskoj, ta kuća je imala niske plafone i drvene obloge duž cele prizemne etaže – što je onemogućavalo kačenje portreta u prirodnoj veličini. Kao rezultat toga, moj deda (praktičan čovek do smrti) odlučio je da slike preseče na pola, urami ih i okači u trpezariji.

Četrdesetak godina kasnije sedeo sam u svojoj kancelariji prisećajući se tih slika s nekom setom, pitajući se šta li se dogodilo s nogama mojih predaka. Počeo sam da zamišljam pripadnika protestantske elite koji je dao nalog da se, nakon njegove smrti, njegova omiljena slika podeli na četiri dela – kako bi po jedan deo mogao da ostavi četvorici sinova...

Planirate li kratke priče na isti način kao i romane?

Da. Iako se procesi razlikuju. Kod romana planiram na hiljade detalja – od zapleta do likova, preko mesta i tema. Kod kratkih priča takođe pokušavam da unapred osmislim ključne elemente, ali ih ima znatno manje.



U kojoj meri Vaše priče odražavaju Vaš život?

Nijedna priča iz zbirke ne govori direktno o meni ili mojoj porodici. Iako ideje potiču iz ličnih iskustava, likovi i događaji su izmišljeni. Ipak, koristim pojedinosti iz svog života ili iz svojih interesovanja.

Dobar primer za to bi bila priča Di Domenikov isečak u kojoj Perisval Skiner diskutuje o renesansnoj slici Blagovesti – što je tema koja me godinama fascinira. Supruga i ja smo se venčali devedesetih godina prošlog veka, a tokom medenog meseca u Toskani smo, između ostalog, posetili galeriju Ufici u Firenci, kao i niz kapela i manastira u kojima su izložena remek-dela renesanse. Na tom putovanju smo videli verzije Blagovesti različitih slikara, velikana renesansnog perioda, i bio sam zapanjen njihovom sličnošću. Marija je na svim delima prikazana u desnom delu slike, a Gavrilo u levom; ona u ruci drži knjigu, on ljiljan; ona je u zatvorenom prostoru, on na otvorenom ili pred prozorom, i tako dalje. To što sam primetio sličnost u konceptu postala je moja mala opsesija. Počeo sam da tragam za renesansnim Blagovestima po svim svetskim muzejima, kako bih ih upoređivao – i u većini slučajeva su se podudarale.

Dok sam zamišljao događaje koji će se odigrati u priči Di Domenikov isečak, znao sam da će otac podeliti voljenu sliku na četiri, a da će je naredne generacije deliti na još više delova. Ono što nisam znao – koja će to slika biti. Kada se nađem pred takvom dilemom, često šetam kancelarijom, razmatram i odbacujem razne opcije. A onda se, iznenada, rešenje samo od sebe pojavi. „Naravno!“ rekao sam sebi tada: „Izdeljena slika mora biti Blagovesti iz renesansnog perioda, a moj narator će u moje ime moći da analizira istoriju njenih raznih varijacija.“

Drugi primer iz iste priče jeste nestašluk koji Persi prepričava svom mladom nećaku Lukasu. Persi i njegov rođak su u detinjstvu uspeli da na vrh šipke za zastavu stave kantu za smeće – što je prilično teško izvesti, a još teže ukloniti. Kao odrasla osoba, Persi se zadesio na nekom porodičnom okupljanju, nacrtao je skicu kako su to izveli i pokazao je Lukasovom ocu. Pa, jednog leta, kada sam ja bio dečak, moj nestašni ujak Nedi je na koktel zabavi nacrtao istu takvu skicu na salveti. Oko jedan ujutru, moj rođak Meki i ja uspeli smo da stavimo kantu na šipku. Da bi je skinuli, pozovani su vatrogasci koji su došli s merdevinama. Suvišno je reći da smo Meki i ja kažnjeni.

Još jedan lični detalj koji se pojavljuje u zbirci jeste epizodna uloga britanskog violončeliste Stivena Iserlisa u Krijumčaru. Nisam ljubitelj društvenih mreža, ali mi s vremena na vreme Instagram i Tviter iznenade – neočekivanim povezivanjem s nekom osobom koju sam dugo i izdaleka cenio. Stiven je bio jedna od tih osoba. Ispostavilo se da obojica cenimo umetnost onog drugog, i tako smo se upoznali preko mreža i naposletku postali prijatelji.

Kada sam odlučio da će likovi u Krijumčaru četiri večeri zaredom posećivati Karnegi hol kako bi slušali četiri različita virtuoza. Odmah mi je bilo jasno da jedan od njih mora biti upravo Stiven koji će svirati na violončelu koje je Gvadanjini napravio 1745.

Znao sam i da vrhunac priče mora biti trenutak kada narator čuje Stivena kako svira preludijum prve Bahove Svite za violončelo u Ge-duru, jer je ta kompozicija već dugo jedna od mojih omiljenih. Pokazalo se da je taj moj izbor bio splet neverovatnih okolnosti – otprilike u isto vreme, Stiven je napisao divnu knjigu pod nazivom „Bahove Svite za violončelo“ (The Bach Cello Suites). Za sve istorijske činjenice o tim svitama u mojoj priči zaslužan je upravo Stiven.

A bitno je i što sam bio u prilici da mu pošaljem nacrt priče kako bi mi ukazao na moguće greške koje se tiču muzike. Bilo ih je, naravno, nekoliko – a ova mi je omiljena: u originalnoj verziji, kada Stiven završi prvi deo programa, on gleda u ručni sat, shvata da je završio sviranje pre predviđenog plana programa i želi da odsvira Bahov preludijum. Nakon što je pročitao nacrt, Stiven mi je rekao da nikada ne bi nosio sat na koncertu. „Zato što bi ti odvraćao pažnju?“ upitao sam. „Ne!“ odgovorio je. „Zato što bi sat mogao da ošteti violončelo!“

Kako je nastala novela Iv u Holivudu?

Pisac u meni uvek sve unapred isplanira. Provedem i po nekoliko godina detaljno osmišljavajući šta će se tačno dogoditi u nekom od mojih romana pre nego što uopšte počnem da pišem. Čitaoci me često pitaju da li ikada menjam okvir priče i da li moji likovi ponekad preuzmu stvari u svoje ruke i poremete moje zamisli. Odgovor na oba pitanja je – da. A Ivlin Ros je savršen primer za to.

U mom romanu „Pravila pristojnosti“ (Rules of Civility), čija se radnja odvija 1938. godine, Iv Ros je duhovita i pomalo tvrdoglava najbolja prijateljica naratorke Kejti Kontent. Kasnije u romanu, nakon što preživi saobraćajnu nesreću i raskid veze, Iv objavljuje da napušta Njujork i vraća se kući, u Indijanu.

Međutim, dok sam pisao scenu u kojoj njen voz stiže na Glavnu stanicu u Čikagu, gde je čekaju roditelji, shvatio sam da se Iv nikada ne bi zaista vratila u Indijanu – i priča je tako skrenula s koloseka. Gospodin Ros poziva Kejti da bi joj saopštio kako Iv nije došla vozom, da je pronašao konduktera koji mu je rekao da je Iv u poslednjem trenutku promenila odredište – Los Anđeles.

U epilogu romana Kejti otkriva da je sledeći put saznala vesti o Iv u martu 1939. godine, kada joj je prijatelj u žutoj štampi pokazao fotografiju njene nekadašnje drugarice kako izlazi iz kluba Tropikana ruku pod ruku s Olivijom de Hevilend.

Kada sam završio pisanje ovog romana, nisam želeo da ponovo pišem o narednim poglavljima života glavnih junaka. Verovao sam da je sve što treba da znate o tim likovima već u knjizi. Ono što me je zaista kopkalo bilo je – šta se dogodilo s Iv?

Kako bih odgovorio na to pitanje, ubrzo nakon što je roman objavljen, napisao sam niz od šest međusobno povezanih priča pod nazivom Iv u Holivudu, koje su pružale uvid u njen novi život. Kada sam ih delio s drugima, predstavljao sam ih kao zbirku koja je, baš kao i njena glavna junakinja, tanana i enigmatična. Ispostavilo se da je bila previše tanana i enigmatična – čak i za mene! Zato sam prošle godine odseo u hotelu Beverli Hils i konačno podario Iv priču koju je zaslužila.

Možete li nam reći nešto više o naslovu same zbirke?

Kada sam završio zbirku, shvatio sam da se u većini priča ključni trenutak dešava između dvoje ljudi (članova porodice ili neznanaca) dok sede jedno naspram drugog za kuhinjskim stolom, suočeni s nekim novim problemom, tj. sa stvarnošću. Nisam toga bio svestan dok sam ih pisao, ali očigledno podsvesno verujem da jedan jedini razgovor, za stolom za dvoje, može suštinski izmeniti život.
 
Izvor: amortowles.com
Prevod: Laguna