Elektronske knjige utiču na čitanje, ali i na pisanje

Činjenica je da nam se raspon pažnje umanjio, da smo rastrojeniji više nego ranije, pa su autori prilagodili tome i pisanje. A sve ove promene su zapravo deo šire slike digitalne transformacije.



Ako mi pružite originalno izdanje „Duge gravitacije“ Tomasa Pinčona u mekom povezu, mogu vam prilično brzo i bez previše muke pronaći stranicu na kojoj junak ostaje bez devojke. Moje razočaranje i saosećanje sa junakom fizički obitava nad tom stranicom poslednjih dvadeset godina. Isto tako, u romanu „Život i sudbina“ Vasilija Grosmana postoji odeljak u kom jedinica Crvene armije brani „Kuću 6/1“, uspostavljajući privremenu zonu političke slobode. Prema mom mišljenju, ta sloboda kao da obitava upravo na tih nekoliko stranica. Ako detaljno sagledam knjigu, otprilike mogu da zamislim gde se ta Kuća 6/1 nalazi.

Ipak, sa pojavom elektronskih knjiga, svet knjiga u fizičkom obliku, pročitanih toliko puta da vaša mašta počinje da „nastanjuje“ pojedinačne stranice, polako izumire. Nisam jedini u mom bliskom okruženju koji je prestao da kupuje knjige u bilo kom drugom obliku osim elektronskom, pa čak i najomiljenije knjige, koje sam pomenuo u gornjim redovima, po potrebi se iznova čitaju – na Kindlu.

Kako to onda elektronske knjige utiču na naše čitalačke navike? I kako to onda, recipročno, način na koji milioni nas čitaju utiče na način na koji autori pišu? Ovo pitanje nije upućeno samo naučnicima; dovoljno je da primetite ljude na plaži da biste uvideli koliki uticaj fikcija i dalje ima, i kako se, ako se narativi drastično promene, naše poimanje nas samih može promeniti.

U knjizi Words Onscreen (Reči na ekranu) američke lingvistkinje Naomi Baron, sprovedeno je ispitivanje promene čitalačkih obrazaca koje je digitalno izdavaštvo nametnulo. Tamo gde se značajna promena može uočiti jeste sposobnost da se rezimiraju sadržaj i utisak. Stranice na internetu iščitavamo po „F“ obrascu: pročitamo gornje redove, malo spustimo stranicu, pročitamo još malo i spustimo stranicu do kraja.

Opseg pažnje se umanjio ne samo zato što se elektronske knjige sastoje od kontinuiranog, digitalnog teksta koji je moguće pretražiti, već zato što se čitaju na uređajima koje koristimo za druge aktivnosti. Kako Baron izveštava, veliki broj mladih ljudi čita elektronske knjige na svojim mobilnim telefonima – uranjanjući u njih u redu za kafu ili u javnom prevozu, usputno proveravajući poslovnu elektronsku poštu ili ljubavni život koji se odigrava online, na samo jedan pokret prsta preko ekrana.

Kao posledica, utoliko što forma i modeli poslovanja reaguju na nove oblike ponašanja, dela fikcije bivaju sve kraća. Svi veći izdavači eksperimentišu sa kratkim pričama, serijalima, antologijama i osrednjim knjigama objavljenim „samo u elektronskom izdanju“. Ipak, eksperimenti sa žanrovima fikcije koji su objavljeni isključivo u elektronskom obliku i hipertekstovi nisu uspeli da ostvare veliki upseh.

Kako se moglo predvideti, usledila je pojava književnog zazora – koji ne samo da se protivi elektronskim knjigama, i skraćenom opsegu pažnje, već i književnim stilovima koji su književnici razvili u postKindl eri. Američka novinarka Džoana Skot izrazila je žal nad tendencijom, čak i kod nagrađivanih ozbiljnih književnih dela, da se izbaci „dobro čitalačko štivo“ sa uzbudljivim zapletom i jednostavnog stila, „umesto umetničkog dela“.

Smatram da takvi prigovori maše poentu. Upliv „dodatka informacija“ u svakodnevni život menja način na koji doživljavamo priče: kako kod stvaraoca, tako i kod široke čitalačke publike.

Naši životi su dovoljno komplikovani i bez rezimiranja. Baš kao što su prve enciklopedije pisane kao odgovor na pojavu prevelikog broja knjiga, tako smo i mi razvili nove, instant, odgovarajuće alatke.

Bilo koja reč koja se nalazi u elektronskoj knjizi, prostim obeležavanjem (selektovanjem), ukazaće na definiciju u rečniku. Ukoliko vas pasus u elektronskoj knjizi snažno pogodi, učini vam se divinim ili iskrenim, možete se kladiti – kada aktivirate opciju za prikazivanje obeleženog teksta – da su stotine drugih čitalaca već označile isti deo teksta. To je prečica koja vodi do zaključka da obraćanje pažnje na označene delove treba posmatrati, ne kao lenjost, već kao mudru strategiju za učenje.

I dok su naučne studije značajnih romana uglavnom beskorisne, stranice na Vikipediji posvećene njima mogu biti neprocenjive. To je zato što su akademski priručnici često delo samo jednog, loše plaćenog piskarala, dok se stranica na Vikipediji sastoji od trenutačne mudrosti mase: često pogrešne, ali retko neupotrebljive.

Ono što ja mislim da brine proučavaoce književnosti jeste gubitak uranjanja i udubljivanja u štivo.

Tokom dvadesetog veka, naučili smo da cenimo značaj udubljivanja u štivo kao jedan od aspekata književnosti i da uočimo jasne narative, sa likovima koje posmatramo isključivo kroz njihovo delovanje. Međutim, romani poput Pulicerom nagrađenog „Češljugara“ autorke Done Tart, suptilno izrugavan od književnog sveta zbog njegove pitkosti, nije produkt Kindla, već novostvorenog odnosa između pisca i čitaoca.

Ljudi predigitalnog doba imali su jedno „sopstvo“ i mrcvarili su ga kroz stranice književnog kanona u nadi da će biti bolji. Ljudi digitalnog doba imaju više „sopstava“, tako da su za njih priče u koje se može udubiti prilično privremene i prolazne.

Zato pisci moraju da promene pristup. Ali kako?

Verovatno je rano praviti generalizaciju, ali ako bismo prikupili svaku knjigu – digitalnu i analgonu – koja se čita na nekoj plaži, i izbacili iz nje sve što je loše, dobili bismo tri stila pisanja: prvi, „književne“ romane sa jasnim zapletima koji se oslanjaju na svoje preteče nastale u 20. veku – manje kompleksne proze, manje eksperimenata sa fragmentiranim opažanjem; drugi, popularne romane napisane popriličnom spisateljskom veštinom (što čini teže za razlikovanje prve dve kategorije); treći, književni stil koji opisuje realnost – ispovedna autobiografija, dnevnički zapisi novinara, izuzetno detaljna reportaža o nekom slavnom događaju.

Negde među njima će se verovatno naći i roman koji će ostaviti neizbrisiv trag na tinejdžerima poput uticaja koji su dela Pinčona i Grosmana ostavili na mene. Ali postoji razlika.

Ja se sećam svojih čitalačkih podviga zato što je život uz njih delovao dinamičniji, junaci privlačniji, sloboda uzbudljivija od bilo koje realnosti koja me je okruživala i delovala zatupljujuće, ograničeno i zatvoreno.

Klinac koji ovog leta čita Pinčona na svom mobilnom telefonu, mora uporedo da se izbori sa Snepčetom, Tinderom, ali i filmovima, igricama i muzikom. Pride, isti taj klinac ne može da vidi šta ostali na plaži čitaju – bilo da je u pitanju Prust ili „Pedeset nijansi – Siva“ – ali detaljno može da sazna šta ljudi koje prati na društvenim mrežama preporučuju. Sam život je postao taj u koji dublje treba uroniti. I sa time se pisci zapravo hvataju ukoštac.

Autor: Pol Mejson
Izvor: theguardian.com
Prevod: Aleksandra Branković