Entoni Bivor je nagrađivani vojni istoričar koji se specijalizovao za Drugi svetski rat. Kao priča o surovosti, hrabrosti i ljudskoj patnji, „
Staljingrad: Sudbonosna opsada 1942–1943.“ nenadmašno je i nezaboravno delo, najbolji prikaz najmučnije bitke Drugog svetskog rata. Za ovu knjigu Bivor je razgovarao s preživelima i otkrio potpuno nov materijal u brojnim nemačkim i sovjetskim arhivima, uključujući zapisnike sa saslušanja zarobljenika i izveštaje o dezertiranjima i pogubljenjima.
„Staljingrad“ je naširoko hvaljena knjiga zbog revolucionarnog pristupa istorijskoj naraciji. Šta Vas je prvobitno privuklo ovom konkretnom poglavlju istorije Drugog svetskog rata?
Na Zapadu, posebno u Velikoj Britaniji, postojala je fantazija da smo mi i Amerikanci pobedili nacističku Nemačku, dok je zapravo malo više od 80% nemačkih gubitaka na Istočnom frontu nanela Crvena Armija. Staljingrad je bio tako strašna bitka da bi vojske demokratskih nacija – britanske, američke i francuske – verovatno bile uništene. Oni su verovali da možete da se borite do određene tačke, a zatim je bilo dozvoljeno predati se. Crvenoj armiji nikada nije bilo dozvoljeno takvo iluzorno razmišljanje, posebno ne u Staljingradu. Izgleda da sam imao sreće sa tajmingom. Baš kad sam počinjao istraživanje, Jeljcinov ministar za arhive Pikoj primorao je rusku vojsku da otvori svoje arhive, tako da je konačno bilo moguće prvi put pristupiti neophodnim dokumentima u ogromnim arhivima Ministarstva odbrane u Podolsku.
Vašu knjigu hvale i zbog ravnoteže između istorijske tačnosti i uzbudljivog pripovedanja. Koji su izazovi s kojima ste se suočavali prilikom predstavljanja složenih istorijskih događaja u pripovedačkoj formi koja će privući široku publiku?
O istoriji se gotovo isključivo pisalo iz „gornje“ perspektive, iz kolektivnog ugla. „Staljingradom“ sam želeo da spojim iskustva običnih vojnika i civila koji su se našli u borbi sa odlučivanjem lidera – Staljina i Hitlera i njihovih generala – kako bih mogao da prenesem mlađoj generaciji, koja nema predstavu o totalitarnom ratovanju, kako je stvarnost izgledala.
Čitajući „Staljingrad“, ne može da se ne primeti koliko ste temeljno istraživali ovu temu. Dok ste „kopali“ po arhivama i svedočenjima onih koji su preživeli bitku, na šta ste naišli a da Vas je najviše iznenadilo ili možda rasvetlilo nedoumicu koju ste imali?
Čista brutalnost discipline. Veliki profesor Džon Erikson mi je rekao pre nego što sam počeo da je tokom Staljingradske kampanje pogubljeno oko 13.500 vojnika Crvene armije. Najpotrebniji su bili detalji koji su prikazivali tu realnost, a na sreću sam ih našao u ruskim arhivima. A otprilike 10.000 civila zatočenih u razrušenom gradu skoro 1.000 su bila deca, većinom siročići, koji su postali gotovo potpuno divlji.
„Staljingrad“ humanizuje i vojnike i civile uključene u bitku. Na koji način ste balansirali između šire vojne strategije i individualnih iskustava, kako biste stvorili sveobuhvatnu i empatičnu sliku?
Jedini način da „humanizujete“ takvu temu je kroz ogromna istraživanja, kako po nemačkim tako i po ruskim arhivima, kako biste došli do detalja koji čitaocu prenose realnost iskustva. To je posebno neophodno za generaciju koja je odrasla na Zapadu u zdravom i bezbednom okruženju. U saveznim nemačkim vojnim arhivima u Frajburgu najbolji materijal se nalazio u izveštajima lekara i sveštenika, delom zato što su oni bili promišljeni posmatrači čovečanstva. U Podolsku najvažniji su bili izveštaji koje je Politbiro slao svake noći Staljinu, u kojima su sa neobičnom iskrenošću opisani kako činovi istinskog heroizma tako i incidenti kukavičluka, pijanstva i „antisovjetskih aktivnosti“. „Šef“ je morao da zna potpunu istinu šta se tamo dešava.
Ova knjiga živopisno prikazuje psihološki teret rata s kojim su se nosili učesnici. Koji su izazovi bili pred vojnicima s obe strane dok su se nosili sa ekstremnim uslovima i ideološkim pritiscima?
Vojnici s obe strane su bili izloženi užasavajućem stresu. Da bih pojasnio koliko su nemilosrdne bile borbe, dovoljan je slučaj kada je Crvena armija naredila svojim snajperistima da pucaju na gladnu rusku decu koju su žedni nemački vojnici podmićivali komadićima hleba kako bi im napunili flaše vodom iz Volge.
Prikazi liderstva i procesa donošenja odluka su česta tema Vašeg rada, a Vaši opisi uličnih borbi u „Staljingradu“ su istovremeno strašni i uzbudljivi. Kako su komandne strukture i stilovi vođstva sovjetskih i nemačkih snaga uticali na ishod bitke? Šta možete reći o brutalnoj borbi „ulicu po ulicu“ i „prsa u prsa“?
Nemački komandanti su, kao što opisujem u knjizi, bili potpuno zbunjeni uličnim ratovanjem, koje je Hitler izbegavao sve do leta 1942. godine. Shvatili su da su izgubili sve svoje prednosti brzog kretanja, nadmoći oklopnih jedinica i vazdušnih taktika. Sovjeti su, s druge strane, boreći se iz gradskih ruševina, mogli da imaju koristi od ubilačke zone koju je omogućilo rušenje grada od strane Luftvafea. Nemci su prekasno uvideli paradoks za koji su sami bili odgovorni.
Vaše knjige često podstiču čitaoce da ponovo procene svoje razumevanje istorije. Šta želite da čitaoci izvuku iz Vašeg opusa kao celine i kako zamišljate da će Vaš doprinos oblikovati širi razgovor o prošlosti?
Dužnost istoričara je da razumeju, što objektivnije moguće, a zatim prenesu to što su razumeli svojim čitaocima. Važno je da se istoričari bore protiv lenjih generalizacija o nacijama i njihovom karakteru. Ne postoji nešto kao nacionalni DNK, ali gotovo sve nacije imaju sopstveni narativ ili sliku o sebi, čak i nasleđene mane. Možda nijedna zemlja nije toliko zarobljenik svoje sopstvene prošlosti kao Rusija.
Autor: Iva Burazor
Izvor: časopis Bukmarker, br. 35
Foto: John Fry