Lejla Ibrahim: Dostojanstvo sami stvaramo

Dok se upoznajemo sa novim romanom „Večni cvet“, s autorkom Lejlom Ibrahim razgovarali smo o „Žutom šafranu“ i saznali šta ju je o slobodi, nadi i ljubavi naučila glavna junakinja te knjige, ali i kako je na njen nastanak nehotice uticao čuveni golfer Tajger Vuds.

U romanu „Žuti šafran“ autorka Lejla Ibrahim pripoveda retko kazivanu priču o mukama odrastanja i roditeljstva u prelomnom periodu istorije Sjedinjenih Američkih Država. Ova dirljiva knjiga greje srca i mami smeh i suze, a govori nam o Lizbet koja je, odmah po rođenju, odvojena od majke i predata dojilji Meti, robinji i mladoj majci rastavljenoj od sopstvenog sinčića da bi se starala o novoj majušnoj štićenici. Tako počinje jedan snažan odnos koji će u narednim decenijama obema oblikovati život.

Bogat materijal za priču o Meti i Lizbet autorki je pružilo njeno stručno znanje na planu multikulturne razvojne psihologije. Kao osnivačica i direktorka Dečje škole „Vulsi“, Lejla je imala prilike da lično iskusi ljubav prema deci koja nisu njena rođena, a kao dula ima tu povlasticu da prisustvuje intenzitetu i radosti porođaja.

U razgovoru za Bukmarker Lejla Ibrahim je podelila sa nama razmišljanja o važnim temama romana „Žuti šafran“, a dotkla se i knjige „Večni cvet“, koja je nedavno izašla u izdanju Lagune.

„Žuti šafran“ je Vaš prvi roman, koji prikazuje odnos između robinje Meti i devojčice Lizbet u prelomnom periodu istorije SAD. Ovo je i priča o pronalasku vere i snage u nemoguće teškim vremenima. O novim počecima i ljubavi. Čitaoci osećaju kao da su sve proživeli zajedno sa Vašim junacima. Kako ste došli na ideju da napišete ovu priču smeštenu u prvu polovinu 19. veka, o odnosu između robinje i devojčice, ćerke vlasnika plantaže?

Pre nekoliko godina bila sam u društvu ljudi koji su razgovarali o Tajgeru Vudsu, američkom igraču golfa. Neko je iznenađeno spomenuo da se on identifikuje podjednako kao Azijac i kao Afroamerikanac. Pomislila sam u sebi: pa naravno da se tako oseća. Njegova majka je Azijka i ona mu je bila prva emotivna veza. Naš osećaj ličnog identiteta formira se kroz rane emotivne veze. U deliću sekunde sam zamislila Lizbet u Metinim rukama. Zapitala sam se kako je to – voleti tu ženu kao majku, a onda se od tebe očekuje da odbaciš Metinu ljudskost kako bi zauzela svoje mesto u društvu. Zatim sam se zapitala kako je Meti – da mora da napusti svoje dete – kako bi se brinula o nekoj drugoj bebi. Na kraju sam se zapitala i o Lizbetinoj majci En. Mislila sam da će En imati veću ulogu kada sam počela da pišem roman.

Pratimo priču u kojoj ste napravili realistični portret američkog Juga. Kako ste uspeli da autentično prikažete osećanja i misli likova koji dolaze iz različitih društvenih slojeva? Postoje li knjige iz tog perioda koje nam mogu pomoći da bolje razumemo taj period?

Postoji toliko divnih načina da se više sazna o toj istoriji. Mogu da preporučim projekat 1619, The Bondswoman’s Narrative i The Invention of Wings.

Žuti šafran je jedan od simbola proleća koji unosi prve boje nakon zime, i kao da obasjava vrt. Nije zahtevna biljka i otporna je na zimu. Šta za Vas predstavlja žuti šafran?

Predstavlja mnogo toga: nadu u bolje sutra, lepotu usred bola i međugeneracijski prenos emotivne povezanosti. Pokazuje vezu koja se prenosi s generacije na generaciju – od Metine majke, preko Meti, zatim do Lizbet i na kraju do Semjuela. Šafran cveta krajem zime ili početkom proleća, simbolizujući lepotu i nadu nakon teškog perioda.

Na koji način je rad na „Žutom šafranu“ promenio Vaš pogled na ljudsku slobodu i dostojanstvo?

Pisanje iz Metine perspektive omogućilo mi je da zaista zamislim kako je moguće imati slobodnu volju i snagu, čak i onda kada to deluje nemoguće. Potvrdilo mi je da je dostojanstvo nešto što sam stvaraš. Iako su okolnosti s kojima se Meti suočavala očigledno bile daleko teže od svega što sam ikada doživela, kroz nju kao lik naučila sam više o ličnoj veri i o potrebi da postoji nešto veće od nas u šta možemo da verujemo.

Budući da je „Žuti šafran“ napisan 2015, da li ste se bavili sudbinom Meti, Lizbet i ostalih likova u drugim romanima?

Da! Na svoje veliko iznenađenje, napisala sam četiri romana koji prate potomke ovih porodica – i planiram da napišem još dva. Mustard Seed (Seme slačice) smešten je u Virdžiniji 1860-ih, nakon Građanskog rata. Golden Poppies (Zlatni makovi) odvija se 1890-ih, u doba kada su se žene borile za pravo glasa, a Industrijska revolucija ostavljala snažan trag na radnike. Scarlet Carnation (Grimizni karanfil) smešten je u vreme Prvog svetskog rata u oblasti zaliva San Franciska, dok se „Večni cvet“ dešava tokom Drugog svetskog rata u Berkliju, Kalifornija. Svi moji romani bave se društvenim ograničenjima i borbom za ljudsku slobodu.



Imate li posebne rituale dok pišete: broj reči koje ste odredili da morate napisati za dan ili muziku u pozadini koja podstiče Vašu kreativnost?

Težim tome da pišem određeno vreme svakog dana, a ne određeni broj reči. Obično pišem sat do sat i po, zatim napravim pauzu od trideset minuta, pa odradim još jednu sesiju. I to je sve za taj dan. Nekih dana u tom vremenu napišem čitave scene, a drugih dana jedva jednu ili dve stranice. Uređivanje ili istraživanje mogu da radim bilo kada tokom dana i gotovo bilo gde, ali kada mi je potreban „svež“ tekst, pišem ujutru, bez oblačenja i bez čitanja imejlova. Ponekad čak i ne ustanem iz kreveta, već pišem u nekom snolikom stanju.

Osnovali ste i bili jedna od direktorki predškolske ustanove Magnolia Children’s School (dečje škole „Vulsi“). Kako je došlo do toga da započnete tako odgovornu aktivnost?

Odmah nakon fakulteta radila sam kao vaspitačica u vrtiću četiri godine. Nakon što sam završila master studije, počela sam da se bavim istraživanjem na univerzitetu, ali mi je to delovalo suviše apstraktno, pa sam odlučila da se vratim radu s decom i porodicama. Volela sam da vodim školu i osećala sam da je to posao koji mi savršeno odgovara. Bio je to kreativan izazov i emocionalno veoma ispunjavajuće iskustvo. Moja iskustva s tom decom utkala sam u svoje priče.

Kako se dogodilo da se zarazite spisateljskim radom? Šta Vas je opredelilo da se odazovete tom životnom pozivu?

Nesumnjivo sam bila pozvana da postanem spisateljica upravo kroz priču romana „Žuti šafran“. Ideja za nju me je pogodila kao grom iz vedra neba i nije me puštala. Sedam godina sam odolevala da napišem roman. Kada sam konačno počela, zaista nisam mnogo znala o pisanju, ali sam čitala knjige o umeću pripovedanja, razradi likova i strukturi zapleta. Bilo je to kao ogroman skok u nepoznato, ali sam veoma zahvalna što se sve tako dobro završilo za mene. U svom prvom romanu napravila sam mnogo grešaka – od pogrešnog vremenskog rasporeda, preko smene narativnih perspektiva, do loše vođene evidencije činjenica. Vraćanje i ispravljanje tih grešaka bilo je bolno.

Kada biste dela samo jednog pisca čitali do kraja života, ko bi to bio i zašto?

To je veoma teško pitanje, ali ako moram da izaberem jednog autora, rekla bih Barbara Kingsolver. Njeno pisanje je jasno i prelepo, a njene priče i publicistički tekstovi su zanimljivi i raznovrsni. Njena dela me nasmeju, rasplaču i pomažu mi da dublje razumem suptilnost i tugu ljudskog postojanja.

Da li biste čitaocima iz Srbije mogli da otkrijete imate li na umu nove ideje za romane? Da li Vas neki junak opseda i traži svoje mesto u budućim rukopisima?

Kao što sam već rekla, planiram još dve knjige. Jedna će pratiti dete iz „Večnog cveta“, Lizi. Ona će se udati za postdiplomca iz Egipta i preseliti se tamo. Priča će se fokusirati na njeno prilagođavanje novoj kulturi i tragediju kada joj prvo dete pogine pod točkovima kamiona. Ta priča je delimično zasnovana na životu mojih roditelja. Završni roman porodične sage biće posvećen Lizinoj ćerki, koja se udaje za ženu, potomkinju Metinu. One će živeti u Berkliju u Kaliforniji, tokom 2000-ih. Deo zadovoljstva u toj poslednjoj knjizi biće upravo njihovo otkriće međusobne porodične povezanosti. Takođe će morati da pronađu hrabrost i dostojanstvo kako bi se suočile s izazovima koji dolaze s tim što su rasno mešovit, istopolni par.
 
Autor: Siniša Bošković
Izvor: časopis Bukamrker, br. 54