Evo zbog čega treba čitati Prusta

Roman „U traganju za izgubljenim vremenom“, poput većine književnih remek-dela, predstavlja svojevrsno istraživanje, specifično po strukturi koja nalikuje simfoniji. Osnovne teme romana – ljubav, umetnost, vreme i sećanja – vrlo su pažljivo i dovitljivo ukomponovane u celinu. Uvodni deo, koji je Prust označio kao uvertiru, gotovo muzikalno, prisno i suptilno otkriva cilj ove potrage, a to je odgovor na suštinska životna pitanja: ko sam ja? Šta je smisao života? I kao što i sam Prustov naslov nagoveštava, glavni lik, poznat kao Narator ili Marsel, traga za sopstvenim identitetom i smislom života. Dok pripoveda svoju priču, obraća nam se na način koji će nas zarobiti i očarati, kao malo koji glas u svetskoj književnosti.

Ukoliko je neko obeshrabren velikim brojem stranica koje treba pročitati, moram da naglasim jednu važnu stvar: iako je roman „U traganju za izgubljenim vremenom“ bogato i kompleksno delo i zahteva posvećenog čitaoca, ne može se reći da je težak. Uprkos dužini i složenosti, većinu čitalaca iznenadi pristupačnost ovog romana. Vladimir Nabokov, koji ga je smatrao za najbolji roman tog vremena, opisuje osnovne teme, kao i živahan, takoreći mocartovski stil kojim je napisan: „Taj preobražaj doživljaja u osećanja, plima i oseka sećanja, talasi emocija poput želje, ljubomore i umetničke euforije – to je tkanje od kog je sačinjeno ovo impozantno, a ipak neverovatno lako i jasno delo“. Bez obzira na „ozbiljnost“ i kompleksnost, izdavači nikad nisu prestali da štampaju ovaj Prustov roman, a preveden je na više od 40 jezika. „ U traganju za izgubljenim vremenom“ nisu u životu održavali akademski krugovi. Delo u celini se izuzetno retko izučava na univerzitetskim seminarima, ali nastavlja da egzistira zahvaljujući čitaocima širom sveta koji mu se iznova vraćaju.

Tokom godina, mnogi čitaoci su mi samoinicijativno priznali da im je Prust promenio živote ukazujući im na nove i bogatije načine posmatranja sveta. Zapravo, fraza rendre visible (učiniti vidljivim) predstavlja Prustovu jezgrovitu definiciju onoga što pravi umetnik čini. Kad je reč o samom Prustu, verujem da nam on pomaže da vidimo svet onakav kakav on zaista jeste, ne samo njegovu neobičnu lepotu i raznolikost, već zahvaljujući njegovim zapažanjima postajemo svesni načina na koji doživljavamo druge i sa njima stupamo u interakciju, ukazujući nam na to koliko su često naše pretpostavke pogrešne i koliko je lako formirati pristrasno mišljenje o nekoj osobi. Smatram da su Prustovi junaci po svojoj složenosti, po načinu na koji je predstavio njihovu psihologiju i motive, ravni Šekspirovim. Kao što Bard opisuje Kleopatru, većina Prustovih likova su stvorenja „neprekidne promene“. Kad smo već kod Šekspira, Šelbi Fute je u jednom intervjuu izjavio da je Prust u vrhu liste pisaca kojima se najviše divi: „Prust je bio čovek koji je za mene spustio zvezde sa neba. U mojoj predstavi on stoji rame uz rame sa Šekspirom, zbog njihovog veličanstvenog i raznolikog talenta. Kad god da pročitate Prusta, on postaje deo vas za čitav život, kao što je slučaj i sa Šekspirom. Ne želim da preterujem, ali zaista smatram da je on jedan od najvećih pisaca 20. veka.“

Velika dela su ona koja na čitaoca deluju na neuobičajen način. Shvatimo da smo se našli u samom središtu dešavanja. Ako to primenimo na ovo Prustovo delo, budući da je reč o beskrajnoj, sugestivnoj naraciji u prvom licu, postajemo junakov kompanjon u potrazi za istinom o ljudskoj prirodi. Prust je, u cilju otkrivanja istine o ljudskom iskustvu koju će predstaviti u formi romana, primenio svoje nesvakidašnje moći opažanja i analize. Džozef Kondrad je  njegovo beskrajno ispitivanje shvatio kao specifičnost ovog genija: „Prustovo delo... to je vrhunska umetnost zasnovana na analizi. Mislim da u celokupnoj svetskoj književnosti ne postoji još jedan primer tako moćne analize kao što je ova.“

A kako objasniti činjenicu da se knjiga „ U traganju za izgubljenim vremenom“, iz generacije u generaciju obraća publici sa jednakom energijom i svežinom? Daleko od toga da je reč o delu koje je vrhunac književnosti u opadanju, kako su ga pojedini kritičari ocenjivali, ovaj roman predstavlja jedno od najdinamičnijih dela ikad napisanih. Neverovatna energija kojom odiše deluje kao sredstvo za podmlađivanje. Svi pripovedački elementi – zaplet, likovi, stil – proizvode, kako se Ajris Merdok izjasnila, „najsnažnije zadovoljstvo koje je moguće doživeti samo u susretu sa vrhunskom umetnošću“.

Navešću samo neke od najznačajnijih karakteristika ovog romana: verovatno je najbolja knjiga o opažanju ikad napisana. (Prustova legendarna preosetljivost je očigledno usko povezana za njegovim književničkim veštinama.) On je bio prvi romanopisac koji je analizirao i izložio celokupan spektar ljudske seksualnosti. Postoje čak određeni odlomci na osnovu kojih može biti proglašen za pionira u rodnim studijama i pobornika istopolnih brakova. Zahvaljujući smislu za humor stvorio je komične scene koje na satiričan način prikazuju mane i sujetu njegovih likova, naročito onih iz visokog društva. Prust se savršeno uklapa u definiciju velikog Žila Delezea: „Veliki pisac je onaj koji se mnogo smeje.“

Velika književnica Virdžinija Vulf je svoju reakciju na Prustovu prozu opisala na sledeći način – što je jedan od mojih omiljenih citata:

„Prust u meni budi takvu želju za izražavanjem da nisam u stanju da sastavim rečenicu. Oh kada bih umela tako da pišem! Plačem. Na trenutke osećam tu neverovatnu vibraciju i prezasićenost i snagu koju mi pruža – ima nečeg seksualnog u tome – da pomislim da zapravo mogu tako da pišem, zgrabim olovku, ali onda ipak ne mogu da pišem na taj način. Gotovo da ne postoji niko ko na taj način stimuliše jezik u meni: to postaje opsesija. Ali, moram da se vratim Svanu.“

Prustove reči su očarale Virdžiniju Vulf i mnoge druge pisce, dramaturge, scenariste i koreografe tako da njegovo delo postaje centralni ili makar veoma značajan element u njihovom radu. Evo jednog primera: „ U traganju za izgubljenim vremenom“ i Albertina, jedna od junakinja, igraju značajnu ulogu u romanu „The Good Apprentice“, autorke Ajris Merdok. Pri kraju romana, jedan od glavnih likova, Edvard, nastavlja sa čitanjem Prusta:

„Ah – Prust -“ Edvard je tražio odlomak koji ga je onoliko oduševio... o Albertini koja izlazi da vozi bicikl po kiši, ali nije mogao da ga pronađe. Vratio se na početak. [ „Longtemps, je me suis couché de bonne heure. – „Dugo sam rano odlazio na spavanje.“] Koliko je bola na tim prvim stranicama. Koliko je bola u čitavom delu. Kako je onda moguće da sve prosto vibrira od čiste radosti? Edvard je bio rešen da to otkrije.“

I mada nikad nećemo saznati da li je Edvard pronašao odgovor, ovaj autorkin nagoveštaj na kraju knjige može biti poziv čitaocima da i sami to istraže. Mislim da ova radost jednim delom proizilazi iz Prustove saosećajnosti prema sopstvenim likovima, čak i prema onima koji su po njemu najgrešniji. On ih sve voli i želi da se svaki od njih iskupi, zahvaljujući čemu delo ima snažnu moralnu pouku, a likovi deluju živo i stvarno. Pamela Hansford Džonson, još jedna britanska spisateljica, upravo to smatra najznačajnijom porukom ovog romana: „Ne postoji nijedan drugi roman na svetu koji tako duboko deluje na čitaoce... pre svega, uči ih saosećajnosti, opušta njihove umove i uči ih nežnosti koja život čini beskonačno komleksnijim, ali i neuporedivo podnošljivijim.“ Osim toga: „Prust natera čitaoce da ga zavole (tj, Naratora), tako da sa Prustom, više nego sa bilo kojim drugim piscem, izuzev Šekspira, postaju intimni.“

Na poslednjim stranama, Prust podstiče svakog od nas da razumemo, razvijamo i upotrebimo svaku od naših izuzetnih sposobnosti. Svrha njegovog neverovatnog poduhvata jeste da nas ubedi da smo mi sami neopisivo bogati instrumenti, ali da nam talenti najčešće ostaju uspavani ili ih traćimo. Radost koju većina čitalaca oseća na kraju knjige posledica je dugo odlagane pobede junaka i shvatanje da i mi možemo, sledeći njegov primer, da pokušamo da živimo svoju istinu. Kad Narator privede svoju potragu kraju, nakon mnogih uspona i padova i nerazumevanja, mnoštvo tema – važnih i manje važnih – predivno ukomponovanih u romanu, konačno dobijaju veličanstveno razrešenje u velikom finalu. Ovaj srećan kraj čini roman „ U traganju za izgubljenim vremenom“ komedijom na najvišem nivou, komedijom koja zabavlja, razgaljuje, često zbunjuje, ali i podučava.

Pisac Šelbi Fute, imao je jedinstven odnos prema ovom Prustovom delu, jer je svaki put kada bi završio sa pisanjem nekog svog romana ili istorijskog dela o Građanskom ratu, sebe počastio posebnom nagradom: „Uvek kada nešto završim, počastim sebe jednom nagradom, a ta nagrada je uvek ista. Čitam 'U traganju za izgubljenim vremenom'. To je moja velika nagrada. C'est mon grand prix. Mislim da sam je dosad pročitao devet puta. To vam je kao dvomesečni odmor, jer mi je toliko potrebno da pročitam Prusta. Više volim to nego da idem u Palm Bič.“

Zbog čega Fute sebe uvek časti istom nagradom kada završi neko od svojih dela? I zbog čega kaže da je čitanje Prusta bolje nego dva meseca provedena u Palm Biču? Zato što pri svakom čitanju oseća da je podmlađen, što oseća svako od nas u susretu sa velikim umetničkim delima. Zapravo, i sam Prust kaže da je to seul bain de Jouvence – jedina prava fontana mladosti. Sav trud i ljubav koju pisac (ili umetnik, ili muzičar, ili naučnik – što su primeri koje Prust ilustruje) uloži u neku kreaciju ima snažno, podmlađujuće dejstvo na čitaoca. Predlažem svim ljubiteljima knjige koji još uvek nisu doživeli lepote Prustovog pisanja da uzmu roman „Jedna Svanova ljubav“ i bace se na njega. Uveravam vas da ćete biti bogato nagrađeni.

Autor: Vilijam C. Karter
Izvor: lithub.com
Prevod: Maja Horvat