Misteriozni zapisi koje vlasnici ostavljaju u svojim knjigama su priča za sebe.
Neko je na unutrašnjoj strani prednje korice knjige štampane u 16. veku nalepio misterioznu crno-belu nalepnicu. Na vrhu je grčkim slovima ispisan zagonetni identitet – „Philos Pontou“, tj. „Prijatelj mora“. Ispod toga, prikazan je plemeniti beli jednorog koji juri kroz vodu, sa rogom uperenim na dole, u penušavi talas. U jednom uglu stoji godina - 1917 – i ime autora grafike, Džoa Andrada. Nema drugih tragova o tome ko je zapravo bio vlasnik knjige.
Ova konkretna knjiga očigledno ima dugačku istoriju. Reč je o izdanju dela Svetog Jovana Zlatoustog o sveštenstvu iz četvrtog veka, a objavio je „jedini štampar vredan pomena“, Majkl Manger u nemačkom gradu Ausbergu u 16. veku. Povez je od tamno crvene marokanske kože, sa zlatnom ivicom i grbom utisnutim na sredini koji predstavlja ruke Žaka-Avgusta Toua i njegove prve žene, Mari de Barbankon. Kasnije, sledeći vlasnik Fransoa-Mišel de Vertamon, Markiz od Brua, dodaje sopstvenu ex libris karticu na unutrašnjosti zadnje korice. A na pozadini naslovne stranice nalazi se posveta Feliciena Estinjara koji knjigu poklanja Abeu Pistru, bivšem svešteniku, u decembru 1861.
Ali u nekom trenutku posle toga, knjiga je verovatno dospela u ruke dotičnog Philosa Pontoua, ko god on bio. U teoriji, ex libris kartica bi trebalo da identifikuje vlasnika knjige. Ali u ovom slučaju, do trenutka kada je knjiga postala deo kolekcije Univerziteta u Pensilvaniji, identitet ovog zagonetnog „Prijatelja mora“ ostaje nepoznat.
Vlasnici knjiga su oduvek iznalazili načine da na njima ostave svoj trag. U nečijoj ličnoj kolekciji, ove beleške mogu probuditi neko određeno sećanje: na semestar na koledžu posvećen čitanju „Uliksa“ Džejmsa Džojsa ili na ime dečaka koji je poklonio knjigu. Ali za bibliotekare i kustose, ove izjave o identitetu vlasnika – takozvane oznake porekla – predstavljaju ključ za otkrivanje istorije knjige.
„One nam pomažu da razumemo kako su ove knjige korišćene i ko ih je čitao“, kaže Laura Ejdelot, direktor onlajn
Projekta o poreklu, u realizaciji Kislak centra za posebne kolekcije, retke knjige i rukopise ‒ na Univerzitetu u Pensilvaniji. Od 2011. godine, u okviru projekta dokumentovano je više od 15.000 fotografija oznaka porekla iz knjiga koje su deo kolekcije samog univerziteta, kao i iz nekolicine biblioteka sa kojima sarađuju.
Projekat se prvenstveno bavi „primarnim poreklom“, odnosno, „traži bilo šta u knjizi ili na knjizi što će ukazati na prethodnog vlasnika“, kaže Ejdelot. (Sekundaran dokaz o poreklu bi bio, na primer, priznanica ili zapisnik sa aukcije koji beleži promenu vlasnika neke knjige.) Oznake mogu biti ex librisi (papirne nalepnice), marginalije, sam povez ili još čudniji detalji, kao što je specifičan način na koji je vlasnik savio ivice stranica.
Tokom istorije štampe, ove oznake porekla su se menjale. U srednjem veku, neke biblioteke su obeležavale ivice listova knjige, a ilustrovani rukopisi su ponekad sadržali i portret vlasnika knjige. U prošlosti su vlasnici knjiga koristili formulacije poput „Lusindina knjiga“, da bi objavili ko je vlasnik, dok modernija verzija obično glasi: „Ova knjiga pripada...“ Grbovi su, takođe, bili popularni za obeležavanje knjiga. Ex libris nalepnice su se pojavile kad i štampa, pečati nešto kasnije. Postoje i promišljenije i kreativnije oznake porekla kao što su vezom ukrašene korice, ali najosnovnija izjava o vlasništvu – ispisano nečije ime – bila je uobičajena.
Osoblje za katalogizaciju na Univerzitetu u Pensilvaniji, počelo je da postavlja na internet fotografije sa informacijama o poreklu, delom da bi na taj način lakše rešili neke od misterija sa kojima su se suočili. Zanimalo ih je, takođe, i da saznaju što više o prethodnim vlasnicima. Kada je u okviru projekta postavljena posveta koju je napisao „Selestino Hoaristi, Havana, Kuba“, njegovi potomci su pronašli fotografiju i obavestili zaposlene na projektu o detaljima iz njegovog života: studirao je na Univerzitetu u Pensilvaniji tridesetih godina, naprasno je napustio školovanje da bi preuzeo porodičan posao na Kubi nakon očeve smrti. Druga ex libris karta podstakla je starog prijatelja da se javi i kaže da je upoznao vlasnika knjige za vreme Drugog svetskog rata u Alžiru. Ali mnoge ex libris nalepnice i beleške ostaju misterija. Koga predstavlja ova kartica na kojoj je slika veverice i snagatora? Ko je bila Anastasija Levin?
Philos Pontou je vremenom identifikovan, uz pomoć Ritman Biblioteke, koja je specijalizovana za tekstove o antičkom misticizmu i posedovala je druge primerke ex librisa u svojoj kolekciji. Philos Pontou, prema podacima iz Ritmana, je igra reči nastala od imena Rene Filipon, francuskog grofa koji je živeo do 1936. Njegova biblioteka je prodata tri godine nakon njegove smrti, ali za njim je ostala misteriozna oznaka, zagonetka za buduće kolekcionare.
Autor: Sara Laskou
Foto: Online Project/ Library of Congress
Izvor: atlasobscura.com
Prevod: Maja Horvat