Fantastični život Paula Koelja: Između ludila i duhovnosti

Beskrajno citiran, univerzalno dopadljiv, čitan širom sveta – to je Paulo Koeljo, neosporni kralj popularne brazilske književnosti. Tvorac „Alhemičara“, jednog od najprodavanijih romana ikada napisanih, možda je mnogima duhovni vođa, ali njegovu prošlost su obeležile epizode crne magije, droga i orgija. Osvrćemo se na Koeljovu prošlost i sadašnjost, analiziramo razne koeljizme i raspravljamo o njegovim novim ulogama na Tviteru i Jutjubu.

 
Mistik koji piše pesme

Kada se Paulo Koeljo rodio 24. avgusta 1947, video je svoju baku kako stoji pored njega i upamtio taj trenutak za ceo život – ili barem tvrdi da jeste. Sedamnaest godina kasnije, završio je u duševnoj bolnici, gde su ga poslali roditelji zabrinuti zbog njegovih antisocijalnih sklonosti. Pobegao je odatle tri puta pre nego što su ga konačno otpustili 1967. godine.

Nakon otpusta iz bolnice, počela je Koeljova razuzdana mladost. Proveo je dvadesete i tridesete pišući pesme za Raula Sejšasa (najpoznatiju rok zvezdu u Brazilu), slušajući propovedi satanističkih gurua, koristeći droge, uživajući u raznoraznim vrstama orgija i vodeći život koji bi ondašnja brazilska vojna vlast smatrala „subverzivnim“. Nakon što ga je ista vlast stavila iza rešetaka zbog ,„subverzivnih“ aktivnosti i mučila električnim šokovima genitalija, Koeljo je priznao da je to iskustvo bilo traumatično, ali da ne žali ni zbog čega.
 
Hodočasnik, izgubljen i nađen

Nakon iznenadnog prekida sa rokenrol stilom života nakon hapšenja, Koeljo je lutao svetom bez određenog cilja. Sećao se odluke roditelja da ga pošalju u duševnu bolnicu, sećao se njihovog protivljenja njegovoj želji iz detinjstva da postane pisac i konačno se priklonio njihovom mišljenju. Našao je posao kao advokat i oženio se u crkvi.  Između 1975. i 1982. je bio, kako on kaže, „normalan“. Vodio je život u ritmu rutinskih susreta, redovnih obroka i redovne plate. Ali ubrzo je shvatio: „Nisam mogao da podnesem da budem normalan“. Koeljo je napustio svoju ženu i svoju zemlju da bi putovao svetom sa Kristinom Oitikika, svojom sadašnjom suprugom.

1987. je napisao „Dnevnik jednog čarobnjaka“ na portugalskom. Ova knjiga je zapravo napisana o Koelju samom i njegovom duhovnom putovanju na putu do Santjaga de Kompostele. Koeljo je zaista išao ovim putem – probao je da bude ateista, budista i član mnogih drugih religija. Konačno se vratio katolicizmu, nakon hodočašća dugog 500 kilometara. „Dnevnik jednog čarobnjaka“ je pozitivno ocenjen, ali njegova sledeća knjiga „Alhemičar“, napisana samo godinu dana kasnije, nije više štampana nakon tiraža od nekoliko stotina primeraka. Naoružan svojim „pre svega pozitivnim razmišljanjem“ i stavom (o čemu ćemo još pisati kasnije), Koeljo se obratio drugoj izdavačkoj kući, koja je štampala knjigu i od nje napravila klasik književnosti samopomoći.



Najprodavaniji pisac

Od onda je širom sveta prodato 65 miliona primeraka „Alhemičara“, što je broj koji je uspelo da nadmaši samo šačica klasika. Sve u svemu, Koeljo je prodao preko 150 miliona knjiga, koje su prevedene na oko 60 jezika. Od Pinočea do Klintona, od Putina do Madone, slavne ličnosti i političari širom sveta su zakleti obožavaoci Paula Koelja.

Treba dodati da je Paulo Koeljo možda najčešće citirani živi autor, s obzirom da je „Alhemičar“ možda najčešće citirana knjiga na svetu posle Biblije, sa svim vrstama univerzalno primenjivih, lako razumljivih bisera književnosti. Priča je jednostavna: mladi pastir iz Andaluzije, vodeći se svojim proročanskim snom, kreće na put u daleki Egipat da nađe blago. Od „Reci svom srcu da je strah od patnje gori od same patnje“, preko „Bez obzira šta radio, svaki čovek na svetu ima glavnu ulogu u istoriji sveta“ do „Kada želiš nešto, ceo univerzum se udruži da bi ti pomogao da to dobiješ“. „Alhemičar“ je riznica popularnih mudrosti, što je osobina koja mora da je doprinela glasovitom uspehu ove knjige. Provela je godine na listama najprodavanijih knijga u zemljama poput Nemačke, Francuske, Poljske i Španije. To je bila – i još uvek je – najprodavanija knjiga napisana na portugalskom.

Koeljove druge knjige ne zaostaju mnogo za njom. Od romana „Veronika je odlučila da umre“ (1998), priče koja je velikim delom zasnovana na piščevom sopstvenom iskustvu u duševnoj bolnici, do „Zahira“ (2005), koja je odjek Koeljovog hodočašća iz osamdesetih i njegovog prvog romana, od „Rukopisa otkrivenog u Akri“ (2012), „lažnog“ istorijskog dokumenta u kome se Paulo Koeljo predstavlja kao „Kopt“, do njegovih poslednjh romana „Preljuba“ (2014) i „Špijunka“ (2016), Koeljove knjige su bile instant hitovi u mnogim zemljama sveta.

Otac popularne psihologije

Mada su Koeljove knjige iz očiglednih razloga primamljive, sa pričama koje spajaju lične drame sa univerzalnim ljudskim pitanjima, veliki deo njihovog šarma leži i u onome što se čini kao njihova „filozofija“. Koeljo zasigurno nije Vitgenštajn, ali u njegovom pisanju se mogu naći sličnosti sa filozofima poput Ničea i Sartra, u tome što svoju filozofiju uvija u ruho priča, koristeći univerzalno privlačne, upečatljive likove i situacije da ilustruje „slojeve koji se kriju ispod“ ili, štaviše, „iznad“. Njegove ideje i mišljenja se okreću oko stvaralaštva, sopstvene ličnosti, snova, ljubavi i svrhe, što daje njegovom radu prizvuk popularne psihologije. Koeljovi čitaoci ga neretko smatraju svojim duhovnim pastirom. Kritičari ga optužuju da je sve to pseudofilozofsko trućanje, koji bi se lako uklopilo u epizodu „Čuvara plaže“.  

Međutim, knjige nisu dovoljne čoveku koji je izjavio: „Sve mi kaže da  pravim lošu odluku, ali pravljenje grešaka je samo deo života.“ PaulocoelhoTv, autorov Jutjub kanal, ima pristup širokom auditorijumu, sadrži duge intervjue, promotivne video klipove i filozofske monologe. Koeljo je na misiji da širi svoju reč na internetu. „Hajde da pričamo o smislu života“, kaže na početku jednog od svojih klipova. „Smisao života je smisao koji dajete svom životu (…)“, produžava on, zatim objašnjava kako je podario smisao svom životu. Govor se nastavlja u istom tonu i Koeljo se vraća temama koje se ponavljaju u njegovim knjigama, poput snova, svrhe i ljubavi, i oslanja se čvrsto na koeljovske anegdote. Drugi video klipovi u seriji uključuju: „Strah od promene“, „Osećaj beskorisnosti“, „Ljudi i energija“, što dodatno ukazuje na element samopomoći u jezgru Koeljovog pisanja. Da sumaramo često citirane reči ovoga čoveka, sve što je bitno da biste vodili uspešan i srećan život je pozitivno razmišljanje. Ne okolnosti, ne božanska intervencija, ne genetski faktori ‒ sve što je bitno je pozitivno razmišljanje, Koeljo uverava svoje gledaoce gladne filozofije. „Moj život ima sklonost ka jasnoći bez površnosti“, otkrio je u intervjuu iz 2013.



Kralj tvitera

Koeljov tviter nalog je šarolik kao i njegove knjige, stavovi i video kanali: od retvitova svojih obožavaoca do motivacionih citata koji mogu, ali i ne moraju biti iz njegovih knjiga, od glamuroznih selfija sa zalaskom sunca u pozadini do višejezičnih podsetnika da se njegove knjige nalaze na policama knjižara širom sveta, @paulocoelho je univerzum za sebe.  Nesumnjivo je da je vojska od 9 miliona pratilaca napravila od Koelja internet zvezdu, što je priznanje koje on svesrdno prima: „Mislim da je tviter umetnost“, izjavio u intervjuu iz 2013. za Gardijan, kada je bio tek na skromnih 6.3 miliona pratilaca. Autor je brojnih tvitova, i neki od njih sadrže popularne koeljizme poput: „Ne izvinjavaj se za to što si“ (2,162 RTs); „Kad ponovimo grešku, to više nije greška – to je odluka“ (2,374 RTs); „Ako razumete život, treba da se spustite na zemlju“ (3,542 RTs).

Ali na zemlji je Koeljovo neprekidno tvitovanje došlo do tačke gde uopšte ne zahteva internet konekciju. Happy Moments, kako Koeljo naziva svoju „tvit knjigu“, objavljena je 2013. u Južnoj Koreji. U ovoj knjizi su sakupljeni brojni Koeljovi citati preuzeti direktno sa njegovog tviter naloga, a ima i živobojnih ilustracija sa crvenim srcem kao grafičkim lajtmotivom.

Sa +PauloCoelho nalogom, koji se može pohvaliti time što ima preko 2.1 miliona potpisnika, i Fejsbuk profilom, koji je privukao preko 28 miliona pratilaca, Paulo Koeljo će ostati u žiži javnosti još mnogo vremena.

Autor: Eva Zubek