Teško je otpočeti prikaz jedne priče koja, kako njen autor sâm kaže, suštinski nema svoj početak.
Nema svoj početak kao što nemaju ni druge priče.
Ipak, pošto je pisac Vladimir Kecmanović našao, makar na formalnom planu, tačku u vremenu i prostoru kojom će započeti svoj roman „Feliks“, neka u ovom prikazu takva tačka bude Feliks Krul.
Ali, Kecmanovićev „Feliks“ nije roman o Feliksu Krulu.
Jer tu je priču odavno ispričao Tomas Man.
Feliks Krul je, međutim, sada poslužio kao simbol i motiv.
Motiv za stvaranje jedne nove priče.
Za stvaranje jedne potresne priče o nekim novim Feliksima.
Za stvaranje priče o Feliksima našeg vremena i našeg prostora.
O Feliksima naših naravi.
Jer Feliksâ ima svuda, na svakom koraku, iza svake fasade, i tamo gde ih najmanje očekujemo.
Ali, ni Feliks nije očekivao da će jedne noći sresti drugog Feliksa.
Drugog Feliksa, koji bi mogao da mu istovremeno bude i smrtni neprijatelj i nezaobilazni dvojnik.
I onda počinje verbalno nadmetanje dvojice Feliksa.
Nadmetanje, koje čitaoce ostavlja bez daha.
Ostaje im jedino da u dahu pročitaju roman.
A roman je otpočeo kao neka penzionerska hronika.
Što, mora se priznati, i nije mnogo uzbudljivo.
Mada, drži pažnju i tera nas da nastavimo sa čitanjem.
I u jednom trenutku ćemo naslutiti zaplet koji je sigurno vredan trilera.
S pravom ćemo to naslutiti.
Jer ključni momenat ubrzo dolazi.
Nakon još jednog dana koji je delovao tako uobičajeno.
Penzioner koji je dao oglas za razmenu stana – obilazi nekoliko stanova u drugom gradu.
I od svakog čoveka kome je najavio posetu – tražio je novac za put.
I tako penzioner živi i preživljava iz dana u dan.
Ali, neće mu taj greh – greh koji i nije neki greh – biti fatalan.
Ne. Drugi greh, zaboravljeni greh iz prošlosti – taj će greh odrediti penzionerovu sudbinu tokom jedne naizgled obične noći.
Od tog momenta, kad jedan Feliks sretne drugog Feliksa, stvara se sve jači naboj iz rečenice u rečenicu, koje postepeno grade jednu specifičnu duo-dramu.
I verovatno je taj dramski naboj doprineo velikom uspehu romana čim je bio objavljen.
Godine 2007.
I nadahnuo je Kostu Peševskog da „Feliksa“ adaptira za pozorišnu predstavu, koju je režirao Darko Bajić u Zvezdara-teatru.
Neće nam nijednog trena popustiti pažnja dok budemo pratili razvoj situacije i dok iščekujemo rasplet, za koji se sve do samog kraja ne može znati hoće li se završiti konačnim sukobom sa smrtonosnim ishodom ili, ipak, sprijateljivanjem i saradnjom dvojice Feliksa, tako različitih a tako sličnih.
Ovakav literarni kvalitet nije mogao promaći ni stručnoj kritici, pa je stoga piscu pripala nagrada „Branko Ćopić“, koju dodeljuje Srpska akademija nauka i umetnosti, a pritom je roman bio i u najužem izboru za Ninovu nagradu.
Nije na odmet podsetiti da smo se, čitajući „Feliksa“, zapravo sreli sa Vladimirom Kecmanovićem iz perioda pre nego što je objavio znameniti roman „Top je bio vreo“.
Ali, i tada je Kecmanović već imao prepoznatljiv i izgrađen stil.
Stil upečatljivih kratkih rečenica.
Koje su ponekad i previše kratke.
Ali uvek ubojite.
Sa obaveznim razmacima između gotovo svake dve rečenice.
A često takvi razmaci i praznine najviše govore, više od samih reči.
Zato u Kecmanovićevim romanima treba i prazninama posvetiti pažnju.
Podjednaku pažnju kao i otkucanom tekstu.
Barem dok na pravi način ne shvatimo misao koju smo prethodno pročitali.
Novo izdanje „Feliksa“ podsetilo nas je da ova knjiga nije ništa manje značajna od nekih drugih Kecmanovićevih dela koja su proteklih godina izbila u prvi plan i donekle postala piščev zaštitni znak.
Novo izdanje „Feliksa“ objavljeno je 2019.
Izdavač: Laguna.
Autor: Dušan Milijić