U svetu je film zasnovan na romanu Timura Vermesa „Opet on“ igrao u bioskopskim salama pre tri godine. Do naše publike je stigao tek ove godine, i to isključivo u okviru festivalskih programa. Koristimo priliku da skrenemo pažnju na ovaj fenomen oživljavanja istorije.
Knjiga koja prati uspon probuđenog Hitlera do TV-zvezde oborila je rekord Dena Brauna na spisku najčitanijih knjiga u Nemačkoj. Do sada je prodato 1,3 miliona primeraka, a roman je preveden na preko 35 svetskih jezika.
Većina nemačkih kritičara u početku je ignorisala knjigu, a one retke kritike su bile različite. Bilo kako da bilo, ovaj naslov je privukao publiku, i doneo 2015. godine i filmsku adaptaciju. Budući da se film prikazivao i kod nas u okviru festivala koji spajaju književnost sa vizuelnim umetnostima, prenosimo najzanimljivije delove intervjua sa rediteljem i glavnim glumcem ovog ostvarenja.
„Bilo je neverovatno, odjednom sam postao atrakcija, poput pop zvezde“, rekao je Oliver Masuki, glumac koji igra Hitlera u filmskoj adaptaciji bestseler satire Timura Vermesa iz 2012. „Opet on.“
„Ljudi su se okupili oko mene. Jedna devojka mi je rekla da me voli i zatražila da je zagrlim. Druga je, na moje olakšanje, počela da me udara. Bila je tu i crnkinja koja je rekla da sam je uplašio“, dodao je Masuki, prisećajući se jedne od prvih scena filma, koje su snimane u jesen 2014.
Filmsko ostvarenje „Opet on“ nudi otklon od prethodnih predstava Hitlera, počevši sa hitom Čarlija Čaplina iz 1940. „Diktator“, pa sve do 2004. i nemačkog filma „Hitler, poslednji dani“, zato što prati reakcije savremenih Nemaca na njega – ili bolje rečeno na čoveka koji neverovatno liči na osobu koja je terorisala Evropu – i uvodi ih u scene u filmu.
„Opet on“ zamišlja da se Hitler, 70 godina od njegovog pada, budi iz kome na mestu njegovog nekadašnjeg bunkera, a sada stambenog dela Berlina i pronalazi – Nemačku u miru, sa Angelom Merkel na čelu i društvom toliko multikulturalnim da ga ne prepoznaje. Smatraju ga imitatorom ili glumcem najvećeg kalibra, koji kasnije pravi izuzetnu televizijsku karijeru, koristeći to kao odskočnu dasku za ulazak u politiku.
„Naša ideja je bila da vidimo kako bi ljudi reagovali na Hitlera i njegove ideje danas i da se upitamo da li bi imao šanse u današnjici“, kaže režiser Dejvid Vnendt. Njegov zaključak? „Nažalost, da.“
Kaže da je glavni cilj filma bio da nasmeje ljude. „Nemci bi trebalo da mogu da se smeju Hitleru, pre nego da ga posmatraju kao čudovište, zato što ga to oslobađa odgovornosti za dela i skreće pažnju sa njegove krivice za Holokaust“, kaže Vnendt.
„Ali to bi trebalo da bude ona vrsta smeha koja vam zastane u grlu i učini da se malo postidite kada shvatite šta radite.“
Vnendt kaže da su njegova putovanja po Nemačkoj sa Masukijem kao Hitlerom – od ostrva Slit u Severnom moru, mesta za odmor bogatih Nemaca, do malog grada u Bavarskoj, gde je Masuki glumeo crtača razglednica kao omaž Hitlerovom pokušaju umetničke karijere – otkrila „duboko nezadovoljstvo kod naroda, gde su se ljudi svih socijalnih statusa protivili strancima i plašili Islamizacije.“
Film je izašao u vreme kada se u Nemačkoj vodila žustra debata oko masovne imigracije izbeglica i da li je to prilika ili pretnja za Nemačku, dakle tajming nije mogao biti bolji. Film sadrži snimke Pegida demonstranata kako drže parole protiv stranaca, kao i isečke iz vesti koji prikazuju paljenja domova azilanata.
„Pojavio se u vreme intenzivne diskusije o tome ko je Nemac, ko je dobrodošao, a ko nije. Takva pitanja su samo na korak od teme o Hitleru“, piše „Der Špigel“ o filmu.
Među Vnendtovim inspiracijama našao se i film „Borat“, „provokator koji tera ljude da kažu šta stvarno misle“, i „The Resistable Rise of Arturo Ui,“ satirična alegorija iz 1941. o usponu Hitlera, nemačkog dramskog pisca Bertolta Brehta, „koja pokazuje kako njegov uspon ne bi bio moguć bez normalnog nemačkog naroda. Nije ih hipnotisao, odabrali su da ga prate“, kaže Vnendt.
Intenzivan raspon razgovora koje Masuki vodi, kao prilično očaravajući Hitler – sa svima, od odgajivača nemačkih ovčara do pčelara i pristalica desnice, koji mu sve otkrivaju, od gubitka vere u demokratiju do potrebe da se otvore radni logori za strance, pa sve do priznanja da bi glasali za njega – su samo deo od ukupno 300 sati materijala, koji je uspeo da se nađe u filmu. Oni koji su dospeli tamo, kaže Vnendt su „vrlo reprezentativni.“
Film takođe naglašava, koristeći se video ima, rastuću pretnju krajnje desnice u Evropi, uključujući i snimke govora Marin Le Pen iz francuskog Nacionalnog fronta i holandskog lidera krajnje desnice Gerta Vildersa, kao i sa mitinga UKIP. „Naglašavamo da je opasnost uzdizanja desnice vrlo ozbiljna“, dodaje Vnendt.
Kritika je do sada bila prilično impresionirana sposobnošću Masukija da predstavi lika, koji prema rečima Vnendta, „predstavlja priličan izazov za nemačke glumce, poput Hamleta ili Makbeta u Velikoj Britaniji, jer svako mora da nađe svoj način interpretacije.“
Masuki kaže da je u početku mislio da nije prikladan za ulogu. „Kao prvo, ja sam visok 188 cm (oko 10 cm viši od Hitlera), drugo, moja fizionomija je u potpunosti drugačija,“ kaže Masuki. Proces odabira uključivao je i pozivanje Nemačke opere u Berlinu i kupovine karte za Vagnerovu operu imitirajući Hitlera, kao i recitovanje jednog od njegovih govora. „Kada sam dobio ulogu, rekao sam komšijama da se ne čude ako me čuju kako vičem. Kasnije sam proveo dve nedelje zaključan u hotelskoj sobi u Berlinu sa trenerom za jezik, proučavajući njegov stil i dijalog“, rekao je Masuki.
Ugojio se 26 kilograma, a šminker mu je napravio lažni nos, suznice, bore, pa čak i lažnu gornju usnu sa brkovima, izgled za koji su bila potreba dva sata da se namesti, pre nego je izašao u nemačku javnost, u pratnji telohranitelja, u slučaju da ga napadnu.
„Ostao sam u ulozi sve to vreme... neki ljudi su potpuno zaboravili da sam glumac sa šminkom i kostimom. Najiskrenije su razgovarali sa mnom. Brzo sam shvatio kako su razmišljali i da nisu naučili puno iz istorije,“ rekao je.
Izvor: theguardian.com
Prevod: Miloš Vulikić