Pred vama su čudesni snimci glavnog grada Jugoslavije i Srbije, nastali od sredine pedesetih do kraja osamdesetih godina prošlog veka. Načinio ih je profesor muzike koji danas ima devedeset jednu godinu. I dalje fotografiše, a iz američkog grada Sijetla, gde živi decenijama, pričao nam je o svemu čega ima i nema među koricama knjige „
Beograd naše mladosti“.
U ratu ranjena prestonica, njen oporavak, uspon, procvat. Njeni paradoksi, poznanici, slučajni prolaznici, parkovi, ulice, trgovi, fasade, kapije i avlije, javni saobraćaj, pijace, bioskopi, čak i telefonske govornice. Sve je tu, u monografiji „Beograd naše mladosti“, uzbudljivoj koliko i istorija našeg glavnog grada. Autor fotografija Jovan Đorđević rođen je 1929. godine, ali je na ideju da ih sredi i stavi u knjigu, došla njegova ćerka Branka Nakaniši sa saradnikom Dragoljubom Gajićem, a ideju je oberučke prihvatila izdavačka kuća Laguna poklonivši knjizi gotovo tri stotine stranica luksuznog, premaznog papira i tvrde korice. Knjiga, pripremana tri godine, podeljena je u dvanaest celina. Najstarija fotografija u knjizi snimljena je 1953. a najsvežije su iz 1987. godine. Počeli smo pitanjem o njegovom ocu Milivoju, takođe zaljubljeniku u fotografiju.
Vaš otac se amaterski bavio fotografijom: šta je bila njegova profesija zapravo i kojih se njegovih fotografija sećate?
Moj otac je došao do foto-aparata kupivši ga od nekog nemačkog oficira, još dok je bio dečak za vreme Prvog svetskog rata. Fotografisao je seljake na vašarima u Lozoviku kod Smedereva. Te negative na staklenim pločama je sam razvijao. Aparat je bio nemački „verkštaten“, na meh, sa kompur zatvaračem. Čuva ga moj bratanac u Beogradu. U međuratnom periodu otac je postao pravnik, radio u Ministarstvu pravde, bio upravnik Bolesničkog fonda Željezničara i snimao je, uglavnom, porodične fotografije i mnoge su sačuvane. Nedavno je časopis „Nacionalna geografija“ objavio dve očeve fotografije, snimljene u Vranju 1927. godine, uz propratne komentare moje ćerke. Na jednoj je moja prababa, mamina baba, dok o Uskrsu daruje prosjaka. Druga je posebno značajna jer predstavlja najstariju sačuvanu fotografiju koja prikazuje srpski običaj kucanja uskršnjim jajima.
Prvu kameru smo pojeli
Kako ste vi zavoleli fotografiju?
U stvari, još pre fotografije zavoleo sam foto-aparat, taj stari očev „pločaš“. Rasklapao sam ga, sklapao, uoštravao na mutnom staklu. Tridesetih godina je otac kupio „lajku“. Nažalost, nije bila dugog veka. Prodali smo je za vreme Drugog svetskog rata i… pojeli. Počeo sam da snimam sačuvanim starim pločašem još kao gimnazijalac, na maturi. To je bila komplikovana procedura uoštravanja, kadriranja, ubacivanja i izbacivanja filma. Oni koje sam fotografisao pravili su šale na moj račun. Svoj prvi foto-aparat sam kupio od plata koje sam dobijao kao profesor u Muzičkoj školi „Stanković“. Bila je to češka dvooka refleksna kamera „flexaret“. Većinu dobrih fotografija objavljenih u ovoj knjizi snimio sam tom kamerom.
Bili ste deo kruga okupljenog oko Foto-kluba „Beograd“: kako to da niste studirali fotografiju (kameru) nego muziku?
Muzika je u našoj kući uvek bila prisutna. Prvo je to bio gramofon a onda i radio-aparat. Pored toga, u komšiluku, u Subotici, gde smo do pred rat živeli, stanovala je Ruskinjica Nađa Mosusova (danas čuveni muzikolog). Prijateljstvo od najmanjih nogu. Već kao sasvim mala dobijala je časove klavira. Često sam sedeo pored nje dok vežba. Pričala mi je o Baba Jagi iz „Slika sa izložbe“ Musorgskog, o nesrećnom Petruški iz baleta Stravinskog. Njen deda nam je pričao o Vagnerovim operama koje je slušao i gledao u Bajrojtu. Nije čudo da smo se i ona i ja opredelili docnije za muziku. Međutim, fotografija je i dalje ostala moj najmiliji hobi. Član Foto-kluba „Beograd“ bio sam negde od 1962. do 2002.
Specijalnost vam je bila kompozicija, koliko sam razumeo: da li ste ikada napisali neku pesmu i koju vrstu muzike ste tada voleli?
Studirao sam kompoziciju na Muzičkoj akademiji u Beogradu, u klasi profesora Predraga Miloševića. Pisao sam solo pesme na stihove nekih naših pesnika, a i na tekstove Federika Garsije Lorke. Komponovao sam komade za klarinet, sonatinu za klavir, sonatu za violinu, gudački kvartet, končertino za klavir i orkestar. Neka od tih dela su izvođena i na „Kolarcu“. Voleo sam svaku dobru muziku, bez obzira na žanr. Danas posebno volim da slušam Baha – esenciju muzike i Mocarta. Od savremene naše muzike prvenstveno nenadmašnog Vladana Radovanovića, a onda Enrika Josifa, Dušana Radića – bar ono što mi je ovde dostupno.
Osetljiv na zaborav
U knjizi saznajemo da ste uredno beležili kada ste snimali i čime, ali ne i šta, pa je Vaša ćerka imala muku da sazna koji su to delovi Beograda ili ulice u pitanju. Zašto Vama ti podaci nisu bili važni, da i njih zabeležite?
Kada sam snimao neku zgradu, prvenstveno su me privlačile njene likovne vrednosti. Bogatstvo struktura i šara na fasadi, nešto što je vreme ispisalo na njenom licu. Takve zgrade imaju svoju istoriju – svoju priču. Želeo sam to da sačuvam, jer sam osećao da ih možda uskoro više neće biti na tom mestu. Sve se menja i prolazi i, što je najgore, zaboravlja. Uvek sam bio osetljiv na zaboravljanje. Mislim da sam zbog toga i počeo da fotografišem: da se ljudi, stvari i događaji ne zaborave. Manje me je interesovala lokacija, gde se šta nalazi ili događa. Taj nedostatak su, u toku rada na ovoj monografiji, ispravili priređivači knjige – moja ćerka Branka Nakaniši i Dragoljub Gajić, oboje vrsni poznavaoci starog Beograda kroz decenije.
I kako ste uopšte birali kada ćete nešto slikati?
Nekada u toku dana ne snimim više od dva do tri kadrata, a nekada mi nisu dovoljne ni tri rolne. Dok sa aparatom „bazam“ ulicama grada, ne tražim posebno motive – oni, obično, nađu mene. Razvijanje filmova i ceo proces na obradi fotografija radim sam. Još ranih šezdesetih godina smo brat i ja napravili „mračnu komoru“ u kupatilu roditeljskog stana. Nije baš bilo komforno, ali je radilo. Docnije sam napravio svoju mračnu komoru, opet u kupatilu stana u Novom Beogradu.
Neko je u predgovoru knjige napisao da je vaš način rada „stil poštene fotografije“: šta to, po vama, znači?
Poštena fotografija je za mene fotografija koja se ne povodi za modom, koja izbegava sve spoljne efekte i ide na suštinu. Jednom je neko rekao: „Fotografija je ogledalo koje pamti“. To je njena glavna karakteristika – sve ostalo je nadgradnja.
Zašto nikada niste izlagali u galerijama ili objavljivali vaše fotografije? Kako je moguće da vam nije bilo stalo da neko vidi Beograd vašim očima?
Nekoliko godina sam u okviru Foto-kluba „Beograd“ izlagao na takozvanom Salonu „20.oktobar“. Bilo je tu i nekih nagrada.
Pripremanje fotografija za izlaganje zahteva posebno vreme, a ja ga nisam imao. Imao sam obaveze u Muzičkoj školi „Stanković“, gde sam poslednjih godina bio direktor, kao i prema porodici. Brat i ja smo jedan drugome pokazivali svoje fotografije, a u komšiluku, u istoj zgradi, je bio i naš mentor i glavni kritičar, doajen jugoslovenske fotografije Branibor Debeljković koji, kad se tiče kritike, nije imao dlake na jeziku.
Odlazak u Ameriku
Koliko foto-aparata ste do sada promenili?
Prvi, lično moj foto-aparat bio je „flexaret“ (snimci 6 puta 6 cm), za njim je došla 35 milimetarska „praktika“ pa „nikon F-3“ i najzad prva digitalna „lajka digiluks 1“ sa odličnom optikom. Dobivši „lajku“ od ćerke, prešao sam na digitalnu fotografiju. Za osobu u godinama, sati provedeni u mračnoj komori uz toksična isparenja hemikalija, nije baš preporučljivo. Pored toga, rad na kompjuteru daleko je brži i komforniji. Do sada sam sve aparate osim „praktike“ sačuvao.
Zašto ste odlučili da se preselite u Ameriku?
Kada su 1980. počela trvenja među „bratskim“ narodima, to nas je nateralo da pređemo Atlantik. Izbegli smo sve ono što su Srbija i Beograd doživljavali i još doživljavaju. Ako izuzmem kratak boravak 2017, poslednji put sam bio u Beogradu 2000. godine. Tom prilikom sam napravio priličan broj dobrih fotografija.
Kada Vam je i zbog čega Beograd bio najuzbudljiviji i najlepši?
Najlepše i najuzbudljivije godine u Beogradu bile su mi one iste godine iz kojih su fotografije u mojoj knjizi „Beograd naše mladosti“: kraj pedesetih i do pretkraj sedamdesetih. Bili smo mladi, zdravi, puni poleta. Kultura i umetnost u punom zamahu. Živelo se prilično dobro – bez rasipanja. Kada si imao radno mesto, niko nije mogao da ti ga uskrati. Bila je to neka sigurnost.
To je drugarstvo moje ćerke iz detinjstva. Srđan je voleo da sluša priče koje je ona izmišljala. Imala je bogatu maštu.
Pratite li polemike o aktuelnom radikalnom preoblikovanju Beograda, od premeštanja Železničke i autobuske stanice (koje trenutno nemamo), preko izgradnje novih hotela i tržnih centara do fontana? Kako vam se to čini?
O toj polemici uglavnom saznajem od moje ćerke. Ona je ogorčeni protivnik tih promena. Znate, grad je kao živi organizam. On se stalno menja. Pogotovu kad je, kao Beograd, na vetrometini. Kroz istoriju, svi su ga redom rušili. Barokni Rim, koji danas poznajemo, nastao je rušenjem Rima rimskih careva. Od mermera i kamena starog Rima nastajale su nove, velelepne zgrade, trgovi, fontane i crkve. Od starog Rima, pored Koloseuma, ostale su ruševine: po koji stub, slavoluk i malo još čega. Ali, novi Rim su gradili genijalni arhitekti, uključujući i Mikelanđela. Nedopustivo je graditi bez plana i stvarati haos, praviti neestetske fontane, smeštati zabavne parkove gde im nije mesto, unakaziti lep trg oko spomenika Kneza Mihaila… Na ovo poslednje sam naročito osetljiv, jer su na tom trgu nastale mnoge moje dobre fotografije. Na tom trgu se živelo. Danas više nema ni Gradske kafane, ni Kulturnog centra, ni bioskopa Jadran, ni poslastičarnice, koju smo neodgovorno zvali „Kod Konja“ (mladost-ludost)...
Najlepše godine
Jeste li nostalgični za starim Beogradom?
Za gradom u kome ste proveli četrdeset godina svakako osećate nekakvu nostalgiju. To su bile najlepše godine. Majka se porodila u Beogradu, u vreme kada je familija živela u Subotici. U Beograd smo došli pred samo bombardovanje, 6 .aprila 1941. Od te godine pa do 1971. živeo sam sa familijom u Ulici Miloša Pocerca, u opštini Savski venac. Pre rata to je bila kuća familije Debeljković, oca fotografa Branibora Debeljkovića.
Kako sada izgleda vaš život u Sijetlu: šta radite, kako živite, imate li tamo prijatelje, kako vas služi zdravlje?
Živeti u Americi, u Sijetlu – to je nešto sasvim drugo od života u Beogradu. Pogotovu ako je čovek u poodmaklim godinama. Ovde si uvek stranac. Prođu pored tebe uz ono šablonsko „Haj, hau ar ju (Zdravo, kako si)?“ i produže ne sačekavši odgovor, takođe šablonski: „Hvala, kako ste vi?“. Stari ovde žive usamljen život. Deca napuštaju roditelje čim stasaju. Usamljenima prave društvo takozvani „ljubimci“: mačke i psi. I to su stvarno pravi prijatelji. Lično sam se uverio. I u Americi sam produžio da snimam, ali to sada nije kao u drugoj polovini dvadesetog veka, kada su na ulicama Čikaga i Njujorka snimali čuveni fotografi Robert Frenk, Geri Vinogrand ili Helen Levit. Danas je to pomalo rizično. Možete da zaglavite kod sudije za prekršaje. Štiti se privatnost lica. Potrebna vam je pismena dozvola osobe koju fotografišete. Pošto mene prvenstveno interesuju ljudi – lica (ljudsko lice je neiscrpan izvor inspiracija), okrenuo sam se mestima gde se ljudi sakupljaju da se zabave: festivali i koncerti. Tu su ljudi opušteni i zadovoljni i nemaju ništa protiv da ih fotografišete. Naročito me je privukla grupa na Folklajf festivalu koja se sastaje svake godine, a čija je pasija bubnjanje i igra. Kao da se vraćaju na prapočetke umetničkog izražavanja, na ritam i igru. Uticaj je verovatno došao sa pacifičkih ostrva i Kariba. To je glavni projekat na kome radim već preko dvadeset godina. Ako dovoljno poživim, voleo bih da od tog materijala napravim knjigu.
Planirate li još neku posetu Beogradu?
Svakako da planiram, pa tamo su mi koreni. U Beogradu sam proživeo najlepše godine i tamo imam još po nekog rođaka i prijatelja.
Autor: Srđan Jokanović
Izvor: Ilustrovana politika