Laguna - Bukmarker - Francuska hip hop zvezda sada je romanopisac - Knjige o kojima se priča
VestiIntervjuiPromocijeAkcijeKnjiževni klubPrikazi#knjigoljupci#TriRajkeVideoKolumneNagradeKalendar

Francuska hip hop zvezda sada je romanopisac

„Delovalo mi je nepravedno“, kaže reper i pisac Gael Faj, opisujući trenutak kada je 1995. godine napustio građanskim ratom razoreni Burundi i došao da živi u Francusku. Faj, kome je tada bilo 13 godina, doživeo je u novoj sredini kulturološki šok, kada se sa mlađom sestrom preselio u skučeni stan svoje majke.

Kofere nije otpakovao mesecima. „Kada sam išao u školu, jednostavno sam iz njih vadio šta mi treba i potom to vraćao unutra“ kaže tridesetšestogodišnji autor. „Ubedio sam sebe da će nas otac ubrzo pozvati i reći da se rat završio i da se možemo vratiti kući. Ali rat se završio tek 2005. godine kada sam već postao odrastao čovek.“

U svom prvom romanu iz 2016. godine, „Mala zemlja“ – ogromnom hitu u Francuskoj gde je prodat u 700.000 primeraka – Faj, sa suptilnom setom piše o svojim dečjim nestašlucima dok je živeo u Budžumburi, prestonici Burundija.

„Mala zemlja“ (na francuskom „Petit Pays“ što je ujedno i naslov jedne od Fajovih napoznatijih pesama) ispričana je iz ugla desetogodišnjeg Gabrijela, sina Francuza i Ruanđanke (baš kao što je slučaj i sa autorom). Gabrijel je član bande dečaka koji kradu pivo iz barova i mango iz obližnjih bašta, i prodaju ih na crnoj berzi.

Ova nestašna idila se ruši kada je prvi demokratski izabrani predsednik Burundija, Melkior Ndadaje, ubijen 1993. godine, posle pobede na izborima. Huti i Tutsi, koji su ranije živeli u miru, počinju da ubijaju jedni druge u mahnitom međuoptuživanju povodom davnih sporova. Nasilje se prenosi u susednu Ruandu, šireći se do nezamislivih razmera, a članovi Gabrijelove porodice iz naroda Tutsi bivaju žrtve krvoprolića.

Stan u kome Faj živi u Parizu, gde smo se sreli prošlog meseca, ukrašen je sa nekoliko uramljenih fotografija. Na njima je zabeležena ceremonija obeležavanja 24 godine genocida u Ruandi, koji je započeo u aprilu 1994. godine i trajao 100 dana. Tada je ubijeno 800.000 ljudi, većinom pripadnika naroda Tutsi. Među tim slikama je i ona na kojoj se nalazi majka piščeve supruge, koja je ubijena u crkvi gde je potražila utočište. Na drugoj se nalazi Gacaca sud – u grubom prevodu „pravda u travi“ – na kome sude jednom počiniocu genocida.

Pre dve godine, Faj je sa ženom i dve male kćeri napustio Pariz da bi živeo u Kigaliju, prestonici Ruande. Sada se privremeno vratio u Pariz zarad promocije svog romana na stranim jezicima (preveden je na 35 jezika) i priprema za muzičku turneju po Francuskoj. Uprkos obavezama, Faj ni jednog trenutka ne ostavlja utisak iscrpljene osobe.

Piščeva veza sa Ruandom potiče od njegove majke, koja je tamo rođena 1959. godine, ali je sa porodicom pobegla u Burundi četri godine kasnije, kada su počeli pogromi Tutsa. U romanu „Mala zemlja“ Gabrijel razmišlja o Velikoj istočnoafričkoj rasadnoj dolini gde su zemljotresi redovna pojava. „Ljudi ove oblasti su poput zemlje na kojoj žive“, piše Faj. „Ispod mirne spoljašnosti, iza fasade osmeha i optimističkih reči, mračne podzemne sile neprestano deluju, podstičući nasilje i razaranje koji se neprestano vraćaju, poput loših vetrova.“

Zar ga svest o ovome nije pokolebala kada je rešio da se sa porodicom preseli u Kigali? „Ne, Ruanda je danas mirna i stabilna je već duže vremena“, odgovara on. „Tamo osećam energiju čiji deo želim i sam biti. Nismo jedini koji su odlučili da se tamo presele. Puno je mladih koji su uradili isto.“

Kada je roman „Mala zemlja“ izašao u Francuskoj, Faj se već preselio u Kigali. Uspeh knjige i dobijanje nekoliko francuskih književnih nagrada, iznenadili su autora. „Da budem iskren, očekivao sam da će se prodati nekih 500 primeraka i da ću se vratiti muzici“, kaže on. Sam način na koji je došlo do izdavanja romana bio je zanimljiv, najblaže rečeno. Faj nije imao planove da ga napiše ali je njegov talenat za pisanje pesama privukao pažnju Katrin Nabokov, nezavisnog urednika.

Pre pet godina joj je njen sin, tinejdžer i ljubitelj francuskog repa, pustio neke od Fajovih pesama. „Prilično su me uzdrmale“, kaže Nabokova. „Pomislila sam da su stihovi odlično napisani a neke od pesama su imale priču, naročito „L’ennui des après-midis sans fin” (Beskrajna dosada popodneva).”

Katrin je na kraju došla do muzičarevog mejla i poslala mu poruku u kome ga je pitala da li bi bio zainteresovan da se sretnu. „Nekoliko narednih meseci, viđali smo se redovno i ispričao mi je puno o svom životu”, kaže Nabokova. „Onda mi je jednog dana poslao deset stranica koji su delovali kao početak romana, i to veoma upečatljivog. Rekao mi je da je odlučio da napiše roman a ne memoare jer je mislio da će tako imati više slobode.”

Tih prvih deset stranica počinju fascinatnom raspravom o tipovima noseva u Burundiju. Gabrijel oca pita da li Tutsi i Huti ratuju jer ne dele istu zemlju. Zatim da li je to zbog toga što ne govore istim jezikom ili nemaju istog boga.  Ali otac na sva ta pitanja odgovara odrečno. „Pa… zašto ratuju?” insistira Gabrijel.  „Zato što nemaju isti nos”, odgovara otac.

U romanu je umnogome reč o dečaku čije detinjstvo gubi nevinost, uprkos njegovoj očajničkoj želji da stvari ostanu iste. Najjeziviji su opisi trenutaka kada se sa radija čuje klasična muzika svaki put kada dođe do nekog političkog prevrata. Godine 1966. puštali su Šubertovu „Klavirsku sonatu br. 21“; 1976. Betovenovu „Sedmu simfoniju“; 1987. na red je došao Šopenov „Bolero u Ce-duru“; a 21. oktobra 1993. godine Vagnerov „Sumrak bogova”.

Faj je kasnije saznao da se to nije dešavalo samo u Burundiju. „Prijatelj sa Haitija mi je rekao da su se i tamo dešavale iste stvari.” Nedavno je pisac na komemoraciji posvećenoj genocidu, u Nici sreo jednu ženu iz Ruande. „Pričala mi je o tome kako joj je bilo kada je prvi put došla u Francusku. I kada bi na radiju puštali klasičnu muziku odmah bi pomislila da je došlo do prevrata i da je Širak ubijen.“

Pošto je malo razmišljao o besmislenosti toga, Faj mi je rekao da je počeo sa radom na narednom romanu. „Radnja se dešava daleko od Ruande i Burundija“, kaže. „Vratiću se jednom na tu temu, ali sada sam odlučio da mi sledeća knjiga bude o rok zvezdi. Želim da uradim nešto potpuno drugačije.“

Gospođa Nabokov ne može da dočeka.

Izvor: nytimes.com
Prevod: Vladimir Martinović
Foto: © Philippe Nyirimihigo
 


Podelite na društvenim mrežama:

Povezani naslovi
radno vreme delfi knjižara za vreme praznika 11 novembra 2024  laguna knjige Radno vreme Delfi knjižara za vreme praznika 11. novembra 2024.
08.11.2024.
Tokom državnog praznika – Dan primirja u Prvom svetskom ratu – Delfi knjižare rade po neizmenjenom radnom vremenu. Kada je reč o onlajn porudžbinama – kurirska služba u ponedeljak 11. novembra neće...
više
dragan velikić navika guši svaku pobunu laguna knjige Dragan Velikić: Navika guši svaku pobunu
08.11.2024.
„Pisac obično od fikcije stvara stvarnost. U ovom slučaju pisac od stvarnosti stvara fikciju“, rekao je na promociji nove knjige dvostrukog dobitnika Ninove nagrade Dragana Velikića istoričar ume...
više
ana atanasković trudim se da pamtim ono što je plemenito laguna knjige Ana Atanasković: Trudim se da pamtim ono što je plemenito
08.11.2024.
Ana Atanasković, spisateljica iza koje stoje romani koji se čitaju u dahu, ponosna Kruševljanka koja je zaljubljena u Beograd i u istoriju svog naroda, otkriva tajne svog najnovijeg romana „Zmajeva že...
više
uzbudljiv psihološki triler sve što nikad nismo izgovorili sloun harlou u prodaji od 12 novembra laguna knjige Uzbudljiv psihološki triler: „Sve što nikad nismo izgovorili“ Sloun Harlou u prodaji od 12. novembra
08.11.2024.
Triler koji će vas držati u neizvesnosti sve do poslednje stranice, „Sve što nikad nismo izgovorili“ Sloun Harlou, mračna je ljubavna priča s mnoštvom obrta i napetosti. Iako su prošli meseci ...
više

Naš sajt koristi kolačiće koji služe da poboljšaju vaše korisničko iskustvo, analiziraju posete sajtu na sajtu i prikazuju adekvatne reklame odabranoj publici. Posetom ovog sajta, vi se slažete sa korišćenjem kolačiča u skladu sa našom Politikom korišćenja kolačiča.