U prvencu
Garbijele Garsije, „
O ženama i soli“, pet generacija latinoameričkih žena oblikuje imigracija, njihove države (rodne i nove) i zloupotreba (droga i od strane muškaraca).
U Majamiju upoznajemo Džanet, glavnu junakinju, koja se bori sa zavisnošću od lekova i u napetim je odnosima sa svojom majkom, Karmen, koja je pobegla sa Kube kako bi u Americi odgajala svoju ćerku. Karmen se još bori sa sopstvenim traumama i krhkim odnosom sa Džanetinom bakom, Dolores. Džanet želi da shvati jaz između njih, a Karmen želi da zaboravi. U fabrici cigara u 19. veku, upoznajemo Džanetinu pra-pra-prabaku, Mariju Izabelu, kao i Gloriju i Anu, majku i ćerku iz Salvadora koje borave u teksaškom kaznenom domu. Sve one se probijaju kroz život kao žene, majke, ćerke i migrantkinje, vode borbu sa zloupotrebom i borbu za opstanak, i imaju tu čast da se njihove priče ispredaju kroz Garsijinu moćnu prozu.
„Sa svakom ženom sam se povezala na različiti način, a svaka od njih ima svoje mane, iako mislim da kroz Džanet vidimo druge likove, ali i kako drugi likovi vide nju“, kaže Garsija.
Kroz očaravajući roman otkrivamo kakve su odluke ove žene tokom generacija morale da donose kako bi zaštitile sebe i svoju decu. Otkrivaju se i njihovi različiti načini migracije, što Garsija kao ćerka kubanskih i meksičkih doseljenika, uviđa i u sopstvenom identitetu.
„Želela sam da obuhvatim što više iskustava latinoameričkih doseljenika“, kaže Garsija. Nijedno migrantsko iskustvo nije prikazano u književnosti ili na filmu, a ona želi da se to promeni. „Mislim da se iskustva doseljenika u Ameriku umnogome razlikuju na osnovu rase, klase i drugih elemenata od značaja.“
Razgovarali smo sa Garsijom o njenom prvencu, o promeni zanimanja posle 10 godina i o piscima koji su najviše uticali na nju.
Šta želite da čitaoci nauče iz ideje „migrantskog iskustva“ – ili njegovog nedostatka?
Nisam čak ni sigurna da verujem u ideju „migrantskog iskustva“. U knjizi je naglašeno koliko se priča o migraciji Džanetine porodice razlikuje od priče Glorije i Ane, migrantkinja iz Salvadora. Amerikanci kubanskog porekla su se kroz istoriju mnogo lakše doseljavali u Ameriku zbog zakona koji su kubanskim migrantima automatski omogućavali dobijanje državljanstva. Postojale su sve mogućnosti da se tu, takoreći, počne život iznova. Iako se ponešto promenilo u skorije vreme, mislim da je važno obznaniti ove privilegije kada se govori o migraciji sa Kube u Ameriku.
Čitamo ove slojevite priče o odnosima između majki i ćerki, o nepravednim situacijama, o razdvajanju porodice i kaznenim domovima. Kako se ova knjiga oblikovala?
Znala sam da hoću da napišem knjigu koja nije tradicionalna i linearna, i da hoću da upotrebim mnogo različitih glasova i stilova pisanja. Kod mene se dosta mojih razmišljanja ispoljava u delu. Počela sam da pišem o kaznenim domovima kada sam i sama radila u takvim domovima za žene i porodice.
Stvorili ste veoma poetične priče. Da li je bilo teško održati kontinuitet među ovim pričama i vremenskim periodima?
Mislim da je izazov kod struktura kakve ja koristim taj što je potrebno da od njih stvorite celinu i da shvatite koje informacije da pružite čitaocima. Znala sam da neću da napišem tradicionalnu istorijsku sagu koja je veoma obimna i prati detaljnu istoriju svakog lika.
Kakav je osećaj promeniti zanimanje, krenuti sa pisanjem nakon 10 godina stalnog zaposlenja?
Bila mi je potrebna decenija da se skoncentrišem na pisanje. Započela sam karijeru u muzičkoj industriji, a zatim sam radila za nekoliko časopisa. Radila sam za novine u Majamiju, za alternativni nedeljnik koji se bavi umetničkom kulturom. Naposletku sam radila kao organizator za različite migrantske i feminističke organizacije. Sve to sam radila pre nego što sam upisala master.
Jeste li oduvek imali žicu za pisanje?
Oduvek. Pisala sam priče i pesme i pre nego što sam odlučila da se time bavim. Čak i dok sam bila mala, dok još nisam znala da pišem, diktirala sam majci priče koje je ona zapisivala.
Koji su vas pisci inspirisali?
Silvija Plat, njena proza i poezija. „
Stakleno zvono“ je knjiga koju sam pročitala nebrojeno puta, i uvek razmišljam o njoj, kako zbog jezika, tako i zbog izuzetnih uvida u svest lika. To je veoma zanimljiv prikaz ženstvenosti.
Takođe me je veoma inspirisala
Toni Morison i njeni likovi, ostvareni ljudi koji imaju mane, a romani govore o neprijatnim temama.
Autor: Megan O'Nil Mel
Izvor: parade.com
Prevod: Đorđe Radusin
Foto: Andria Lo