Gael Faj je 34 godine star pevač i pisac poreklom iz Ruande. Njegova strast prema pisanju krunisana je objavljivanjem prve knjige „Mala zemlja“, romana od 224 stranice, objavljenog avgusta 2016. godine.
„Njujork tajms“ je razgovarao sa njim da bi iz prve ruke saznali šta ga je nadahnulo da književnim delom krene tragovima sopstvene prošlosti.
O čemu govori vaša knjiga „Mala zemlja“?
To je priča o skupini dečaka koji žive u predgrađu Budžumbure tokom devedesetih godina 20. veka. Njihovo detinjstvo nalikuje raju; žive u blizini prirode, u prijateljskoj atmosferi, a onda izbija rat.
Jedan od njih, Gabrijel, pokušava da ostane po strani. Ne želi biti ni Hutu ni Tutsi. Samo želi da ostane dete. Čitanje knjiga je njegov način da izbegne nasilje. Međutim, uprkos svim naporima, moraće da se suoči sa stvarnošću rata. Zatim je tu drugi lik, odrasli Gabrijel, 20 godina kasnije. Priseća se svoje prošlosti. Sada živi u Parizu i želi se vratiti natrag i pronaći odgovor za svoje strahove i pitanja o svom detinjstvu, kao i ljude koje je tamo ostavio.
Da li je knjiga inspirisana vašom sopstvenom životnom pričom?
Ne u potpunosti. Ali koristio sam neke autobiografske detalje da bi osnova bila realistična i konkretna. Ovo mi je prva knjiga i želeo sam da bude realna, da ima autentičnu atmosferu. Glavni lik je ruanđanski Francuz. Baš kao što je slučaj sa mnom, i njemu je otac Francuz a majka Ruanđanka koja je izbeglica iz Burundija. Bilo je važno da glavni lik ima isto poreklo kao i ja.
Šta je bila vaša glavna inspiracija?
Želeo sam da napišem nešto o našoj sopstvenoj ljudskosti i kukavičluku. Svi ljudi su pomalo kukavice. Gabrijel, moj glavni lik, na neki način je kukavica čija je filozofija „to nije moj problem“, čime izbegava suočavanje sa stvarnim svetom. Ali problem je tu a on je deo njega i mora se pozabaviti njime.
Takođe sam želeo da napišem knjigu o onome što mi u Francuskoj zovemo „Le paradis perdu“, ili izgubljeni raj. Ovo je priča o izgubljenom raju, o tome kako ljudi često žele da ostanu deca. Priču sam stavio u kontekst Burundija i Ruande devedesetih, u vreme rata u Burundiju i genocida nad Tutsima u Ruandi.
Više je reč o iskustvu Burundija, zar ne?
Ali i Ruanda je veoma prisutna, jer je majka glavnog lika odatle. Tamo se desio genocid i kada majka ode u Ruandu, gotovo poludi jer je izgubila puno prijatelja i članova porodice. Taj kontekst je važan u priči.
Šta su onda sličnosti i razlike između romana „Mala zemlja“ i jedne od vaših pesama koja ima isti naslov?
Pesma govori o dve zemlje. Pre nego što sam postao pevač, smatrao sam sebe piscem. To mi je bio prvi posao. Sedam godina sam pisao za pozorište i nezavisne filmove, pesme i priče. Ponekad i novinske članke. Morate naći sopstveni način da se izrazite. Roman je nov način ali već je bio negde u meni. Sada želim da radim nešto drugačije, televizijske serije i drugo. Imam puno ideja. Na primer, želim da napišem seriju o policajcu u Ruandi; o zločinima stavljenim u istorijsku pozadinu ovog regiona.
Pročitao sam da nameravate da se nastanite u Ruandi. Da li je to tačno?
Da, živim u Ruandi već više od godinu dana.
Da li će vam tu biti stalno boravište?
Kao i kod svih drugih, ni u mom životu ništa nije definitivno. (Smeh) Osećam se dobro ovde. Želeo sam da upoznam ovu stranu svog porekla jer sam Francuz i Ruanđanin ali sam odrastao u Burundiju. U ovu zemlju sam dolazio samo tokom praznika.
Šta predviđate za budućnost?
Da poboljšam ovaj svet. Želim da obaspem ljubavlju svoju porodicu, svoju decu. Želim da poboljšam svoje obrazovanje i takođe unapredim društvo u kome živimo. I da nastavim da stvaram priče, pesme i romane.
Da li se sećate kada se tačno javila vaša ljubav prema muzici?
Sa 13 godina, kada sam došao u Francusku. Bio sam pomalo izgubljeno dete. Došao sam u novu zemlju u kojoj je vreme hladno i sve se promenilo. Počeo sam da pišem. Pisanje mi je postalo prijatelj. Zatim sam otkrio rep muziku. Pre muzike, pisanje mi je bilo glavno zadovoljstvo.
Kada ste tačno napisali prvu pesmu?
Bilo mi je 16, ali prvi put sam osetio želju da se bavim pevanjem kada sam imao otprilike 21 godinu. Napisao sam pesmu „A-France“ za moj album „Pili pili sur un croissant au beurre“. Napisao sam je dok sam bio student u Lionu. Osetio sam se čarobno i rekao sam sebi: „Želim da radim ovo svaki dan“.
Osim muzike i pisanja čime se još bavite? Šta je sa studijama?
Imam master diplomu iz ekonomije. Pre nego što sam odlučio da želim živeti od pisanja, radio sam tri godine. Bio sam u investicionom fondu a zatim godinu dana u osiguravajućem društvu.
Izvor: newtimes.co.rw
Prevod: Vladimir Martinović
Foto: © Philippe Nyirimihigo